Otkako je Vladimir Putin 2012. ponovo preuzeo predsedničku funkciju, kancelarka Angela Merkel nije se preterano trudila da prikrije zabrinutost zbog njegovog autoritarnog stila, ali je pragmatski pažljivo sledila velike privredne interese Nemačke na ruskom tržištu.

Poznata po tome da se ne zaleće i da pažljivo sluša pre nego što odluči, kancelarka je mesecima predvodila diplomatske inicijative za izlazak iz ukrajinske krize i stoički trpela kritike Vašingtona i Kijeva da je proruski orijentisana, da sebično brani koristi Nemačke ne obazirući se na „Putinovu pretnju slobodnom svetu”.

U najmanje 30 telefonskih razgovora sa šefom Kremlja od izbijanja krize, Merkelova je strpljivo slušala demantije ruske umešanosti, slanja vojne pomoći separatistima i uveravanja o spremnosti Kremlja da obuzda proruske pobunjenike.

Aneksija Krima ozbiljno je načela kancelarkino poverenje. Raskorak između retorike i razvoja situacije na terenu tanjio je pokušaje Moskve da igra na kartu podela unutar EU oko sankcija i na bilateralne biznis kontakte. Obaranje malezijskog putničkog aviona, šta god o njemu mislili, istrošilo je Putinove kredite. Nemačka je, iako nevoljno, u julu prihvatila oštre kaznene mere Rusiji.

Bio je to udar koji Putin nije očekivao, ali je šef ruske države – tvrdeći da dobro poznaje Nemce još od vremena kada je u DDR bio agent KGB-a – mada je morao da kalkuliše i sa ovakvim scenarijom: da pretpostavi da Merkelova nije osoba koja će dopustiti da je lažu. Danas u njenom okruženju tvrde upravo to: ona smatra da je Putin lagao. „Putin je u pravu da misli da Berlin nije spreman da vojno interveniše u Ukrajini”, piše „Fajnenšel tajms”, „ali on greši ako misli da to znači ne preduzimati ništa.”

Merkelova, moguće je, žrtvuje jedan odsto nemačkog rasta (što je procenjena cena ekonomskog zaoštravanja, gubitka investicija i izvoznog tržišta) zarad očuvanja evropskog jedinstva. Moskva je u neuporedivo težoj situaciji nego što je bila. Ruska privreda dospela je na nulti rast, a upadanje u recesiju do kraja 2014. je izvesno. Više od 75 milijardi dolara stranih investicija povuklo se od početka godine.

Posle liderstva tokom finansijske krize evrozone, Nemačka preuzima vodeću ulogu u evropskoj spoljnoj politici. Svakako obazrivo, jer Merkelova je svesna da su Nemci masovno protiv liderstva svoje zemlje u rešavanju međunarodnih kriza, a čak 60 odsto podržava politiku neisticanja.

Merkelova je ipak dala uputstva. Oni koji žele jedinstvenu Evropu, bez obzira da li su u EU ili ne, moraju pažljivo da analiziraju poteze nemačke kancelarke koja jasno daje do znanja, ne prvi put, da nema te cene koju neće platiti za opstanak i širenje kontinentalne stabilnosti i integracije.

Oni koji ne ispune obećanja data Merkelovoj – loše prolaze. Vladimir Putin je mogao da pita Borisa Tadića.