subota, 25.01.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 13:02

Zakon kao „čarobni štapić”

Autor: Milan Škulićčetvrtak, 21.08.2014. u 15:00

Ne živimo u nekakvoj društvenoj „nirvani”. Dešavaju se nažalost brojne nesreće, tragedije, pa i teški, nekada i monstruozni zločini. Kada nastradaju mlade osobe, a naročito ako su žrtve deca, javnost je ogorčena, nekada i u drastičnim razmerama. Tada se traži žestoko kažnjavanje krivaca i od državnih organa očekuje da efikasno reaguju. Suočeni s takvom reakcijom javnosti, koja je često poprilično „stimulisana” medijima, država nastoji da na određeni način „udovolji” građanima, a najčešće i porodicama samih žrtava, kojima je potreban kakav takav „melem” za ranu.

Nikakva kazna, pa ni najteža moguća, ne može vratiti u život ubijenog, niti zalečiti neizlečive rane, ali se uteha nekada traži u društvenom aktivizmu i pokušajima sprečavanja novih tragedija. Tada se često zahtevaju promene zakona ili čak donošenje posebnih zakona, koji se u javnosti, po uzoru na prekookeansku praksu, nekada nazivaju po žrtvama zločina, koji su bili povod za njihovo usvajanje. Tada se, iako su motivi plemeniti, često prave i greške. Posebno je loše što se tako stvara utisak da je za svako zlo koje se desi, a naročito za teške zločine, uvek ili po pravilu, kriv loš zakon. Kada bi imali bolje zakone, bilo bi manje zločina, oni koji se i dese brže bi se i lakše razjašnjavali, a zločinci bi se adekvatnije kažnjavali. To naravno nije istina. Srbija prema zvaničnim statističkim podacima, poput procenta kazne zatvora, dužine propisanih i izricanih kazni, te broja osuđenika prema broju stanovnika, ima jednu od najtežih kaznenih politika u Evropi, ali se u javnosti to ne primećuje. Nije tako teško menjati postojeće zakone i donositi nove, ali se time često ništa bitno ne postiže. U antičko vreme je važilo pravilo da „što je više zakona, to je država pokvarenija”. Danas to nije baš tako. Moderna država mora imati puno raznovrsnih zakona, te relativno često donositi nove i menjati postojeće, ali to ne treba činiti iz marketinških razloga, niti na prečac i bez pažljive analize.

Zlosrećna sudbina devojčice Tijane je sada povod da se traži poseban zakon koji bi delovao preventivno da se takvi zločinine dešavaju. Nažalost, iako bi bilo divno da je drugačije, teško da neki specijalni zakon tu može biti od pomoći. Spominje se nekakav „fatalan” propust našeg zakonodavca koji policiji „vezuje ruke” dok ne prođu 24 ili 48 časova od momenta nestanka osobe. „Stručnjaci” koji to tvrde su znanje izgleda stekli gledajući američke filmove, koje ipak, nisu dobro razumeli. I u SAD policija postupa bez odlaganja, ako postoji i najmanja sumnja da je osoba čiji je nestanak prijavljen žrtva zločina, a samo ako nema nikakvih realnih indicija koje na to ukazuju, čeka se protek određenog roka, da bi se formalno započela potraga za nestalom osobom. U Srbiji čak ni nema takvog roka, niti je on uopšte i potreban. Ako postoji sumnja da je, na primer, određena osoba oteta, sve što je moguće i potrebno, mora se preduzeti bez ikakvog odlaganja. Nema propisa koji to policiji zabranjuje, već je naprotiv, ona dužna da deluje hitno. U konkretnom slučaju, policija nije gubila vreme, a nažalost, kasnije je utvrđeno da je devojčica prvo oteta, a vrlo brzo nakon toga i ubijena.

Nikakav bolji zakon ne bi nažalost spasao zlosrećnu devojčicu, ali ovaj tragičan slučaj ipak daje povoda za razmišljanje o mogućim promenama nekih zakona, i to medijskih. Neki novinari su danima čak „razapinjali” porodicu žrtve, a u javnosti je zbog medijskih izveštavanja stvoren pogrešan utisak da je tu reč o trgovini ljudima ili čak otmici zelenaša. Potom, kada je zločin policijski rešen, sledi dalje „raspaljivanje” javnosti, koja je s pravom ogorčena, ali kome koriste debate kojima se veliča smrtna kazna koja kod nas više nije moguća, a čak i kada bi se ponovo uvela, što bi zahtevalo da Srbija istupi iz Saveta Evrope, ne bi se mogla primeniti u konkretnom slučaju.

Ima u našoj istoriji i bizarnih primera naivne vere u „papirnatu” zaštitu. Nakon proterivanja kneza Miloša iz Srbije u prvoj polovini 19. veka, neki čovek je došao u sukob s jednim od tadašnjih vlastodržaca, koji je naredio da se jadniku „opali trideset po turu”. Nesrećni čovek je zavapio da ima svoja ustavna prava, na šta je kabadahija naredio da se kažnjeni preko Ustava bije po debelom mesu, pa da tako sam vidi da li ga Ustav dovoljno štiti.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predsednik Udruženja pravnika Srbije


Komentari3
7824a
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

grebak Grebić
Врло је симптоматично како реагујемо. Све поруке су личне и једностране.Један наш новинар из Чикага нам се јавља и пита што толико "галамимо" око убиства црначког детета када је то уобичајено тамо и да нема ноћи у Чикагу да нема бар 5 до 10 убистава. И стварно што дигосмо онолику галаму кад нам сваки дан гину деца? Превентива постоји у медицини, индустрији, пољопривреди само не у друштвеном животу. И што онда да се не убијамо? Питам све хајкаче: Зашто нам деца гину? Не знате? Знате, али баш вас брига! Важно је да су слободна и независна!!! Шта ради једна петнаестогодишња девојчица у поноћ у мрачним и пустим улицама. Шта раде родитељи те деце? Шта је са прометом дроге, алкохола итд.? Шта је са јурњавом путевима неограниченим брзинама. Шта је и шта је??? Кривци су: Држава, родитељи, деца, градске власти, школе... Убити убицу је лако, а колико да их побијемо? Ако је лична слобода неограничена онда пустимо нека се убијају, а законе и прописе пишимо за поштене!
Molim Odgovor
Vise puta sam postavio ova pitanja ali nikako da ovih ovih strucnjaka dobijem. Sta cemo mi da radimo sa ovim Dragonom Djuricem za 40 godina kad izadje iz zatvora? Iz tog odgovora proizilazi i pitanje, zasto cemo da ga finansiramo 40 godina? Jel smo sigurni da on tad nece da ponovi delo? Kako cemo da obezbedimo da svi oni koji su njegove zrtve(porodica i prijatelji ubijene) osecaju zadovoljenje? A sto se tice pravde sledeca pitanja. To dete je mrtvo, on je ziv. On dobija sansu da do kraja svog zivota zivi bez rada u sistemu koji ima da se brine o njegovim ljudskim pravima. A kao zakljucak o tome koliko su ovakvi strucnjaci u promasaju samo cu da uputim na primer Brejvika koji je ubio nesto manje od 100 ljudi i dobija 26 godina zatvora.
Pavle Jovičić
Razumno rezonovanje. Ali, ko pita stručnjake za bilo šta u Srbiji.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Specijalni dodaci /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja