utorak, 20.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
četvrtak, 21.08.2014. u 15:00 Milan Škulić

Zakon kao „čarobni štapić”

Ne živimo u nekakvoj društvenoj „nirvani”. Dešavaju se nažalost brojne nesreće, tragedije, pa i teški, nekada i monstruozni zločini. Kada nastradaju mlade osobe, a naročito ako su žrtve deca, javnost je ogorčena, nekada i u drastičnim razmerama. Tada se traži žestoko kažnjavanje krivaca i od državnih organa očekuje da efikasno reaguju. Suočeni s takvom reakcijom javnosti, koja je često poprilično „stimulisana” medijima, država nastoji da na određeni način „udovolji” građanima, a najčešće i porodicama samih žrtava, kojima je potreban kakav takav „melem” za ranu.

Nikakva kazna, pa ni najteža moguća, ne može vratiti u život ubijenog, niti zalečiti neizlečive rane, ali se uteha nekada traži u društvenom aktivizmu i pokušajima sprečavanja novih tragedija. Tada se često zahtevaju promene zakona ili čak donošenje posebnih zakona, koji se u javnosti, po uzoru na prekookeansku praksu, nekada nazivaju po žrtvama zločina, koji su bili povod za njihovo usvajanje. Tada se, iako su motivi plemeniti, često prave i greške. Posebno je loše što se tako stvara utisak da je za svako zlo koje se desi, a naročito za teške zločine, uvek ili po pravilu, kriv loš zakon. Kada bi imali bolje zakone, bilo bi manje zločina, oni koji se i dese brže bi se i lakše razjašnjavali, a zločinci bi se adekvatnije kažnjavali. To naravno nije istina. Srbija prema zvaničnim statističkim podacima, poput procenta kazne zatvora, dužine propisanih i izricanih kazni, te broja osuđenika prema broju stanovnika, ima jednu od najtežih kaznenih politika u Evropi, ali se u javnosti to ne primećuje. Nije tako teško menjati postojeće zakone i donositi nove, ali se time često ništa bitno ne postiže. U antičko vreme je važilo pravilo da „što je više zakona, to je država pokvarenija”. Danas to nije baš tako. Moderna država mora imati puno raznovrsnih zakona, te relativno često donositi nove i menjati postojeće, ali to ne treba činiti iz marketinških razloga, niti na prečac i bez pažljive analize.

Zlosrećna sudbina devojčice Tijane je sada povod da se traži poseban zakon koji bi delovao preventivno da se takvi zločinine dešavaju. Nažalost, iako bi bilo divno da je drugačije, teško da neki specijalni zakon tu može biti od pomoći. Spominje se nekakav „fatalan” propust našeg zakonodavca koji policiji „vezuje ruke” dok ne prođu 24 ili 48 časova od momenta nestanka osobe. „Stručnjaci” koji to tvrde su znanje izgleda stekli gledajući američke filmove, koje ipak, nisu dobro razumeli. I u SAD policija postupa bez odlaganja, ako postoji i najmanja sumnja da je osoba čiji je nestanak prijavljen žrtva zločina, a samo ako nema nikakvih realnih indicija koje na to ukazuju, čeka se protek određenog roka, da bi se formalno započela potraga za nestalom osobom. U Srbiji čak ni nema takvog roka, niti je on uopšte i potreban. Ako postoji sumnja da je, na primer, određena osoba oteta, sve što je moguće i potrebno, mora se preduzeti bez ikakvog odlaganja. Nema propisa koji to policiji zabranjuje, već je naprotiv, ona dužna da deluje hitno. U konkretnom slučaju, policija nije gubila vreme, a nažalost, kasnije je utvrđeno da je devojčica prvo oteta, a vrlo brzo nakon toga i ubijena.

Nikakav bolji zakon ne bi nažalost spasao zlosrećnu devojčicu, ali ovaj tragičan slučaj ipak daje povoda za razmišljanje o mogućim promenama nekih zakona, i to medijskih. Neki novinari su danima čak „razapinjali” porodicu žrtve, a u javnosti je zbog medijskih izveštavanja stvoren pogrešan utisak da je tu reč o trgovini ljudima ili čak otmici zelenaša. Potom, kada je zločin policijski rešen, sledi dalje „raspaljivanje” javnosti, koja je s pravom ogorčena, ali kome koriste debate kojima se veliča smrtna kazna koja kod nas više nije moguća, a čak i kada bi se ponovo uvela, što bi zahtevalo da Srbija istupi iz Saveta Evrope, ne bi se mogla primeniti u konkretnom slučaju.

Ima u našoj istoriji i bizarnih primera naivne vere u „papirnatu” zaštitu. Nakon proterivanja kneza Miloša iz Srbije u prvoj polovini 19. veka, neki čovek je došao u sukob s jednim od tadašnjih vlastodržaca, koji je naredio da se jadniku „opali trideset po turu”. Nesrećni čovek je zavapio da ima svoja ustavna prava, na šta je kabadahija naredio da se kažnjeni preko Ustava bije po debelom mesu, pa da tako sam vidi da li ga Ustav dovoljno štiti.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predsednik Udruženja pravnika Srbije

Komеntari0
b6261
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja