nedelja, 17.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 22.08.2014. u 15:00 Srboljub Bogdanović

Karta za Holivud

Autor teksta „Ukrajinski promašaj glavne urednice” otvorio je polemiku zbog njenih „proputinovskih” stavova izrečenih u rubrici „Reč glavnog urednika”. Nekakvom logičkom alhemijom, stavovi glavne urednice su tom prilikom proglašeni za „aktuelni stav ’Politike’”, iz čega se vidi da Ištvan Kaić novinske redakcije zamišlja kao nekakvu hijerarhijsku vertikalu u kojoj se „aktuelni stavovi” prenose odozgo nadole, no ovo nije priča o tome.

Primedba se odnosi na urednicu „Politike” koja u crno-belim tonovima prikazuje „miloševićevsko-radikalsku, a sada i proputinovsku sliku po kojoj je Zapad predstavljen isključivo kao propagandni emiter, dok je Rusija – ista ona koja danas odlučuje o celokupnoj mreži gasa i naftnih derivata na području Srbije – bratska zemlja koja nam nikada „nikakvo zlo nije nanela”.

Zaista je na ovom mestu potrebno objašnjenje u kakvoj je vezi distribucija energenata u današnjoj Srbiji sa propagandom koju je Zapad/NATO sprovodio u odnosu na Srbiju tokom dvadesetak godina jugoslovenske krize.

Kritikujući „proputinovske“ stavove, u jednoj rečenici, onako en passant, I. K. je izneo nalaz o 800 000 proteranih Albanaca tokom NATO bombardovanja; zatim da su građani Srbije „držali više od 1.000 dana u opsadi Sarajevo”, te da su isti ti građani Srbije „počinili genocid u Srebrenici”, čime su, bez sumnje, zaslužili sudbinu koja ih je zadesila.

Najpre, 800.000 proteranih Albanaca. Poštujem što Kaić, za razliku od službenog NATO gledišta, govori o Albancima proteranim tokom NATO bombardovanja, a ne pre, što sve nas oslobađa potrebe za daljom diskusijom o tome da li je to proterivanje – kakvog god obima – bilo uzrok ili posledica te humanitarne intervencije. Ali, na osnovu koje to evidencije je dobijen ovaj broj? Pretpostavljam da ćemo se složiti kako Miloševićeve vlasti nisu spiskove proteranih vodili preterano ažurno. A da nije na osnovu „zapadnih izvora”? Možda na osnovu izveštaja Si-En-Ena, čija je zvezda ratnog izveštavanjabila Kristijana Amanpur, u tome času verenica Džejmsa Rubina, predstavnika Stejt departmenta, istog onog koji je obelodanio saznanje o postojanju koncentracionog logora za hiljade albanskih zatočenika na fudbalskom stadionu u Prištini?

U nastavku te priče, RTSje objavio snimke prištinskog stadiona, na kojem, treba li reći, nema tragova nikakvom logoru, i službeno je proglašen za propagandno oruđe Miloševićeve vlasti i kao takav legitimni vojni cilj, te je dobio raketu. Tom prilikom je poginulo 16 zaposlenih. I, da zaokružimo taj korpus događaja, Međunarodni komitet za zaštitu novinara (CJP),odbio je da u svom godišnjem izveštaju navede ove žrtve, s obrazloženjem da nisu bili novinari (nego montažeri, šminkeri, radnici obezbeđenja itd.). A predsednica SJR bila je Kati Marton, supruga Ričarda Holbruka.

To je, dakle, mehanizam kojim je Zapad potkrepljivao svoje argumente u toj kriznoj situaciji. I to je delić iskustva koje srpska javnost ima – čime se bez sumnje izdvaja od svih ostalih javnosti na Zapadu – kada prosuđuje o događajima koji se dešavaju na drugim meridijanima, pa dakle i u Ukrajini. Zadatak Kaićevog teksta je da, ako je ikako moguće, to iskustvo nekako poništi, i svede razumevanje ukrajinskog pitanja na onaj nivo koji spin-doktori na Zapadu, naslednici Džejmsa Rubina, serviraju svojoj publici. Uz sve opravdane kritike koja se javnosti Srbije može uputiti na temu političke zrelosti i nivoa političke kulture, ona ima jednu komparativnu prednost – doista, nije prijemčiva za argumentacije koje se nalaze na nivou NATO letaka koje je taj pakt izbacivao iz aviona tog proleća 1999.

Razume se, u osnovi čitave ove stvari nalazi se paralela između kosovskog i ukrajinskog problema pa Kaić tako kaže da je „do dan-danas ostalo nejasno kako su pripadnici ruske manjine na Krimu bili ugnjetavani od Ukrajine”, zapitavši se da li je „pobeda proevropske politike”ono što su pripadnici ruske „manjine” prepoznali kao ugnjetavanje.

Ovo je nešto što zaista zavređuje da u kategoriji međunarodne političke analize bude proglašeno za hit. Dakle, dolazak na vlast nasilne političke grupe, koju su čak i antiruski raspoloženi analitičari na samom Zapadu nazivali „huntom u Kijevu”, čiju udarnu pesnicu čine naoružane neonacističke formacije, i koja je istog časa prekršila tranzicioni ugovor o prenosu vlasti uklonivši legitimno izabranog predsednika, naziva se pobedom proevropske politike.

No nas ovde zanimaju i paralele s Kosovom. Kako su, pita Kaić, stanovnici Krima bili ugnjetavani od kijevskih vlasti, da bi to legitimisalo njihovu volju da se otcepe i pripoje Rusiji?

A kako su to Albanci na Kosovu bili ugnjetavani od vlasti u Beogradu? Da ostavimo po strani natezanje oko međunarodnog prava i traženje odgovora na pitanje „koliko je ugnjetavanja dovoljno” i podsetimo se hronološke činjenice da se od Zapada sponzorisano proglašenje kosovske nezavisnosti nije dogodilo 1999. godine kada je Milošević, recimo tako, ugnjetavao Albance, nego 2008. godine, kada je u Beogradu na vlasti vlada svakako demokratskija od one u Prištini, a jedina ugnjetavana nacionalna zajednica na Kosovu su Srbi.

Pretendujući da propiše međunarodne standarde u kojima je otcepljenje dopušteno („samo u slučajevima kada ta država, gazeći osnovne civilizacijske norme, ugrožava deo svog stanovništva i kada zloupotrebi svoju vladavinu...”), Kaić ne kaže u kojim je to međunarodnim dokumentima pročitao ovo pravilo, a ni to ko je taj ko utvrđuje da li je neka vlada pogazila civilizacijske norme i u kom obimu. Pretpostavljam da podrazumeva kako bi procena, na primer, portparola Stejt departmenta u takvom slučaju bila sasvim dovoljna.

No najopasnije je što se, razgoneći sablasti proputinovske propagande, sam koristi najzloglasnijim propagandnim stereotipima koji su korišćeni protiv Srbije, pa čak i one od kojih se odustalo jer su se pred odgovarajućim sudom pokazali kao neistiniti (na primer onaj o krivici za genocid u Srebrenici). Treba li reći da nije izbegnuta ni čuvena krilatica „svi Srbi u jednoj državi”, za koju se uzima zdravo za gotovo da ju je upotrebio Slobodan Milošević, pokrenuvši svoj pohod na zapadne krajeve?

Kada već govorimo o propagandnim sterotipima, prilika je da se kaže da Slobodan Milošević tako nešto nikada nije rekao. Ako neko misli da jeste – neka kaže kada i gde, u doba interneta i Gugla to ne bi trebalo da bude previše teško. A reč je o istrzanju iz konteksta jedne polurečenice izgovorene na predizbornom skupu u jesen1990., gde je Milošević, zapravo, kazao nešto sasvim suprotno. U verovatnoj nameri da replicira zastupnicima stavova da „svi Srbi treba da žive u jednoj državi” rekao je – „da, svi Srbi treba da žive u jednoj državi – a ta država je Jugoslavija”. Može se proveriti u štampi iz tog vremena.

Stvar sa (propagandnim) sterotipima, kao što vidimo, daleko je složenija nego što to zamišlja neko ko zamišlja da će se „višedimenzionalnost auditorijuma” uspostaviti tako što će se naspram dodatka „Ruska reč”, kao utuk uvesti obaveza prenošenja „druge strane” iz „Njujork tajmsa”, kako to Kaić snažno preporučuje. Takva „višedimenzionalnost auditorijuma” pretenduje da ukloni svako kritičko razmišljanje i da nas svede na one koji su „za Ruse” i koji su „za Amerikance”, baš kao što je slučaj sa žiteljima mesta Donje Polje iz filma „Tri karte za Holivud”.

Analitičar medija

Srboljub Bogdanović

----------------------------------------------

Da li je moguće da je Vučić najnapredniji čitalac „Politike”?

(Povodom teksta „Karta za Holivud”, „Politika”, 22. avgust)

Umesto da se razume kao ispravka svega onoga što Ljiljana Smajlović još nije u stanju kritički da obradi, većina čitalaca „Politike”, uključujući i Srboljuba Bogdanovića, doživela je svojevrsno raspamećivanje, pomračenje svesti, nešto kao totalnu blokadu u čitanju i razumevanju kada sam – kao neke od najupečatljivijih činjenica da smo u ratu činili stvari koje se ne mogu prebaciti na krivicu Zapada ili bilo koga drugog – naveo trogodišnje granatiranje Sarajeva, genocid u Srebrenici za koji je, po odluci Međunarodnog suda pravde, Srbija suodgovorna zato što ga nije sprečila i proterivanje 862.979 Albanaca sa Kosova od marta do juna 1999. godine. Da su malo bolje obratili pažnju, Bogdanović i istomišljenici ovaj broj mogli su da pročitaju na stranici 189-190 dokumentacije o zločinima na Kosovu koju sam bio priložio u linku u trećem pasusu s kraja. Taj broj nije mi dao ni NATO, ni Si-En-En, ni Holbruk, niti bilo koji drugi demon većine čitalaca „Politike” već je on javni podatak organizacije UNHCR-a i „Hjuman rajts voča”, čiji su aktivisti nadljudskim naporima radili kako bi to na terenu dokumentovali.

Momentalno je usledilo poricanje, unezvereni napadi, diskvalifikacije. Administrator onlajn izdanja „Politike” bez problema je puštao komentare koji su dovodili u vezu nacionalno poreklo mog imena sa mojim navodnim „antisrpskim” opredeljenjem, dok komentari onih koji su pokušali argumentovano i bez vređanja da brane stavove izrečene u tekstu i koji su sticajem okolnosti stigli na moju mejl adresu – nikada nisu objavljeni. U tom smislu, ne mogu da ne primetim ironiju u razvoju događaja i detalj da je osoba koja će mi zvanično odgovoriti na tekst morala da se zove „Srboljub”, jer, po kriterijumu „Politikinih” čitalaca, izgleda, ništa približno ekvivalentno ne bi ni moglo da zaleči rane koje im je naneo jedan „Ištvan”.

Uvredio sam, dakle, zato što govorim o našim sopstvenim nedelima. Zar je to toliki problem? Namera da se potisne afirmacija našeg udela u zločinima, da nikada ne dođemo do toga da sami odmeravamo sopstvene postupke panično brani ideologiju koja se zove nacionalizam, u konkretnom slučaju naš srpski nacionalizam. Ali, takva ne doprinosi ni demokratizaciji, ni razvoju, ni promeni svesti, niti tome da bilo kao društvo ili kao pojedinci izgradimo integritet na prihvatanju sopstvenih grešaka. Da budemo bolji kao ljudi i da nas ne zanima da li to i drugi rade, nego da uradimo mi. Da prekinemo sa tom ružnom navikom da se brže-bolje branimo relativizacijom „a šta su sve oni nama radili?”.

Zašto za promenu ne bi bilo odlično to kada znamo u odnosu na šta u sebi treba da budemo drugačiji? Da umemo tačno da kažemo – to više nikada nećemo raditi, umesto da poričemo da smo u pomenutom periodu etnički manje-više očistili opštine Glogovac, Srbicu, Đakovicu, Istok, Lipljan, Orahovac, Peć, Prizren? Da konačno, kao što to ova vlada čini, javno progovorimo i o logorima na teritoriji Srbije iz devedesetih u Begejcima, Stajićevu kod Zrenjanina, Sremskoj Mitrovici, Nišu, Beogradu? Da počnemo, kao što ova vlada čini, da otkopavamo masovne grobnice kao onu u kamenolomu Rudnica u Raškoj? Da priznamo da smo bili zavedeni brutalnim manipulacijama kao u slučaju ubistva šestorice mladića u kafiću „Panda” u Peći?

Da li je moguće da je to čak i jedan Vučić shvatio? Da je napredniji od većine čitalaca „Politike”?

Saradnik Instituta za javnu politiku

Ištvan Kaić

Prometej iz našeg sokaka

Povodom teksta: „Da li je moguće da je Vučić najnapredniji čitalac Politike“?, 27. avgust

Premda nisam nijednom reči komentarisao ime i prezime Ištvana Kaića – najpre što su takve stvari nepristojne, a drugo što u njegovom imenu i ne vidim ništa naročito neobično – predmetni Kaić je u diskusiju o principijelnosti zapadne politike (u Ukrajini i uopšte) uveo zanimljiv onomastički argument, a taj je da se ja zovem Srboljub. To je učinio, ne toliko zbog mene, koliko zbog drugih čitalaca „Politike”, čijim gledištima takođe nije zadovoljan, smatrajući da bi bilo prikladno da se i oni zovu Srboljub, pošto, je li, zastupaju stavove primerene nekome ko ima takvo ime. Baš bi me zanimalo da li bi ovu duhovitu poentu Kaić upotrebio da, kojim slučajem, živi u Francuskoj, čiji predsednik Republike se zove Fransoa, u prevodu – Francuz.

No da ne dužimo; u Kaićevoj reakciji nema više ni reči o Ukrajini, ni o neprihvatljivim stereotipima i paralelama koje se na raznim stranama prave po tom pitanju, već sasvim otvoreno govori o tome kako mu je zapravo namera bila da govori „o našim sopstvenim nedelima“, o „paničnoj odbrani srpskog nacionalizma“, o etničkom čišćenju koje smo „mi“ izveli po raznim opštinama na Kosovu, o mnogim logorima po Srbiji uključujući i onaj u Beogradu (!?), kao i o „raznim brutalnim manipulacijama kojima smo bili zavedeni”. Jednom rečju, prometejska je to uloga u buđenju naše uspavane savesti.

Ovim je Kaić potvrdio ono što mi je i bila glavna namera da ukažem, a to je da ga nikakva argumentovana rasprava na međunarodne teme ne zanima, njega samo interesuje svaka prilika da iznese gomilu propagandnih stereotipa o srpskoj krivici i nesposobnosti da se sa tim suočimo. Ovo nije prikladan prostor, niti prilika za diskusiju o tim stereotipima. Ali bih svakako rekao da mnogo gube na verodostojnosti kada ih interpretira neko poput Kaića.

Srboljub Bogdanović

Komеntari16
c1cb6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Br avo
Tako je kralju!
Vladimir Mladenović
Prosto mi je neverovatno da se autor teksta potpisuje kao "analitičar medija". Pa u ovom tekstu nema nimalo analize. Radi se o čistoj propagandi. Temelj njegovog teksta je "prljavi Zapad je sve izmislio, mi Srbi smo anđeli", tako da se radi o anahronim stavovima koji više pristaju Srbiji neposredno pred pad Miloševića a nakon NATO bombardovanja. Kada još vidim koliko podrške ima jedan ovakav stav prosto ne mogu da verujem. Probudite se ljudi.
srbislav vp
Gospodine Bogdanovicu, znate gde pise , u povelji ujedinjenih nacija a sto se tice ugrozenosti Albanaca izmedju ostalog pogledajte koliko je Albanaca pre rata radilo u državnoj administraciji izmedju ostalog pa će Vam biti jasno.A zaboravili ste i presudu haškog suda na Jeremićev zahtev. Za vas je dokaz izvestaj rts . Pa najviše se laže pre izbora , za vreme rata i posle lova. Neverovatno je da posle ovoliko godina od pogubne politike Miloševića nismo odmakli dalje od početka .
Milan Petrović
Dovoljno je samo ovo pročitati: "А како су то Албанци на Косову били угњетавани од власти у Београду?" i shvatiti da autor ne zna ništa o temi o kojoj piše, već da je po sredi još jedna Istok-Zapad rasprava gde se ne raspravlja argumentima već projekcijama i emocijama.
Влада СМ
Осећам потребу да се огласим, јер сам бранио "експеримент" Каића у дотичном тексту, мислећи да се спрда са тим подацима које је изнео и потврђујући тезу да у Србији нема цензуре. После свега, мислим да је он, ипак, само искористио напад на уредницу Политике, како не би "цензурисала" то јест спречила изношење бројних неистина и нетачних података у Политици. Тим текстом је вређао Србију. Овај текст, Србољуба Богдановића је ипак прави одговор на Каићев памфлет под насловом ,,Украјински промашај главне уреднице“.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja