U Srpskoj književnoj zadruzi, u redovnom terminu četvrtkom, u kojem se govori o novim knjigama, u prepunoj svečanoj sali, bilo je reči o nedavno preminulim srpskim piscima, autorima, saradnicima, prijateljima SKZ: Dobrici Ćosiću, Miodragu Pavloviću i Predragu Palavestri. O Dobrici Ćosiću, koji je bio i predsednik SKZ, govorili su Milovan Danojlić, sadašnji predsednik SKZ, i Vladimir Kecmanović. Srba Milin, dramski umetnik, pročitao je dva rana teksta Predraga Palavestre o Dobrici Ćosiću i Miodragu Pavloviću, i dve pesme Miodraga Pavlovića: „Na Kalemegdanu” i „Naučite pjesan”.

Dobrica Ćosić, podsetio je Milovan Danojlić, Srpskoj književnoj zadruzi podario je tri godine svog nesebičnog života, ispunjene nizom stvaralačkih poduhvata i srećnih inicijativa. Od 1969. do 1972, u razdoblju kad je obavljao predsedničku dužnost, SKZ je, uz svesrdnu pomoć intelektualnih prvaka, započela rad na koncipiranju, pisanju i izdavanju „Istorije srpskog naroda”. To delo će, do 1995, doživeti tri izdanja. Što se tiče autorske saradnje, Dobrica Ćosić se držao običaja domaćinske pristojnosti: davao je prednost gostima, drugima i drukčijima, brinuo je o javnom ugledu SKZ, a ne o mogućnostima njenog korišćenja za uvećavanje sopstvene, ionako velike, književne slave. Tek nedavno, u 102. „Kolu”, na zalaganje Slobodana Rakitića, objavljena je Ćosićeva „Bajka”.

Srčan i preduzimljiv, kakav je u svemu bio, naglašava Danojlić, Ćosić je u Zadrugu uneo podsticajnu slobodoljubivost i ojačao njenu misionarsku samosvest. Za vreme njegovog predsednikovanja, SKZ je imala više od 3.500 članova, mnoštvo dobrotvora, osvojivši intelektualnu i moralnu nezavisnost, tako retku u vremenu i prostoru vlastodržačke isključivosti i bahatosti jednopartijskog poretka. Svojom izdavačkom delatnošću, Zadruga nije učestvovala u tekućim političkim sukobima. Međutim, činjenica da je u SKZ našao utočište književnik svestan opasnosti od najavljenih ustavnih promena, bila je dovoljna da se SKZ proglasi za antidržavnu, nacionalističku tvrđavu. Tada je ova stara, i čestita ustanova, sasvim nedužna, došla na rđav glas, i Ćosić je morao da je napusti, i da, potom, punih trideset godina, ne prekorači njen prag. Jednoumlje i slobodoumlje nisu mogli susedovati u istom gradu, i u istom vremenu.

Pobeda sveznajućih i svemogućih ideologa, dodaje Danojlić, bila je kratkoveka. Njihova zaostavština je žalosna i stidna, dok Dobrici Ćosiću pripada dugovečna čast. I kao što beogradski frizeri nisu uspeli da mu dovedu u red razbarušenu kosu, tako ni komandanti ideoloških parada nisu stigli da ga obuče svom strojevom koraku. Sa mladalačkom revnošću i iskustvom starog ilegalca, predvodio je naše peticionaške akcije. Živeo je i umro kao slobodan čovek, izbegao je zakopavanje u onu birokratsku nekropolu na Groblju zaslužnih građana. Njegove su zasluge druge, suštinske vrste.

Kada čovek , koji nam je bio blizak, ode sa ovog sveta, nama koji smo ostali, ističe Vladimir Kecmanović, ostaje teško preispitivanje: da li smo se o njega ogrešili. Osećaj da nismo – predstavlja najveću blagodet. Uprava SKZ, na čelu sa pokojnim Slobodanom Rakitićem, pokušala je da deo nepravde prema Dobrici Ćosiću ispravi. Ta uprava, za razliku od nekih koje su joj prethodile, na onom svetu će, Dobrici moći da pogleda u oči. Današnja uprava SKZ, nastavlja plemenitu tradiciju koju je ustanovila prethodna uprava.