sreda, 20.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 20:33

Zavera protiv mira

subota, 04.10.2014. u 21:56
Kраљ Александар и Луј Барту: десетине минута их деле од смрти

Ostarela Evropa i njena onemoćala demokratija bile su „svet” 1934. godine, a u tom svetu se i dalje govorilo kako je Balkan „bure baruta”. Musolinijev fašizam u Italiji, Hitlerov nacizam u Nemačkoj, Staljinov „komunizam” u Sovjetskom Savezu kao da su bili manje važni od onoga što se dešavalo na Balkanu. Istovremeno, i u Londonu i u Parizu računovođe istorije i politike dokonali su kako upravo Balkan ima energiju da razreši te teške probleme „sveta”, u stvari probleme Evrope, podzemne i nadzemne borbe u koje su se imperijalne politike i diktatorski režimi toga vremena upleli kao pile u kučine.

Samo devet dana pre nego što će biti ubijen u Marselju, kralj Aleksandar Prvi Karađorđević završio je 30. septembra 1934. godine posetu Bugarskoj.

Tog dana, prema pisanju „Politike” 1. oktobra 1934. godine, „stotine hiljada ljudi su pokrile prostor” u Sofiji, na putu kojim se jugoslovenski kralj vozio do železničke stanice. Masa se okupila da pozdravi jugoslovenskog suverena „još u sedam sati, a voz polazi u jedanaest”.

„Ova poseta je osveštanje novog duha koji se već pre godinu dana pojavio na Balkanu”, prenela je „Politika” pisanje francuske štampe.

Londonski „Tajms” je 1. oktobra objavio uvodnik u kome je izneto uverenje da „sofijski vladarski sastanak može doneti krupnih istorijskih plodova”.

I u drugim, uticajnim listovima Starog kontinenta, razgovori i dogovori kralja Aleksandra i cara Borisa tumačeni su kao izuzetno važan doprinos očuvanju mira u Evropi i njene bezbednosne arhitekture formulisane posle Prvog svetskog rata u Versaju.

Baš kao i danas, Evropa i svet nisu pulsirali samo u ritmu diplomatije i politike, nego i u ritmu kriminala.

Iz tih razloga, baš u vreme kada je Aleksandar Karađorđević sklapao u Sofiji važne aranžmane sa svojim domaćinom, u Beču je trajao sastanak „policijske internacionale”.

„Policajci svih zemalja ujedinite se!” glasio je dvostubačni naslov štampan na prvoj strani „Politike” 3. oktobra 1934. godine. Poziv Karla Marksa i Fridriha Engelsa upućen proleterima u „Komunističkom manifestu” 1848. godine, urednici „Politike” su parafrazirali na nezabeležen, pomalo ciničan način na prvoj strani tada najuticajnijeg lista u Srbiji, Jugoslaviji i „na Balkanu”.

„Policijska internacionala” je tih dana u Beču razmatrala pitanje „kako da reši pitanje Cigana-čergara, opojnih droga i međunarodnog kriminaliteta”.

U Beču je o toj teškoj temi raspravljalo,,26 najpoznatijih Šerlok Holmsova”, obavestila je „Politika”, a Kraljevinu Jugoslaviju je kao ekspert zastupao Vladeta Milićević, kao delegat Ministarstva unutrašnjih dela.

„Pre dve godine preovlađivali su politički zločini”, konstatovali su ovi Šerloci i Holmsovi, ali je važniji problem bio to što je „oživeo šverc deviza”.

Još važniji problem bili su „Cigani-čergari”. Do te mere da su neke države predložile Društvu naroda (pandan su mu današnje Ujedinjene nacije) „da se svi Cigani-skitači nasilno nastane na nekom pustom ili malo naseljenom ostrvu”. Procene su govorile da ih je tada u Evropi oko pola miliona, a u Mađarskoj oko dvesta hiljada. Iako tada nije postojalo ono što se danas imenuje kao „politička korektnost”, u „Politici” ipak nije objavljen podatak koje su to evropske države takav zahtev podnele Društvu naroda.

Na bečkom sastanku „policijske internacionale”, učesnici su imali uvid i u kartoteku sa 3.333 imena „svetskih kriminalaca”.

Da li su među njima bila i imena onih koji su ubili kralja Aleksandra i njegovog domaćina u Marselju, ministra spoljnih poslova Francuske Luja Bartua, ne zna se ni danas. Niko to nije istraživao, a ako jeste, saznanje nije objavio.

U svakom slučaju, na neki način iznenadno, „Politika” je već 5. oktobra 1934. godine na prvoj strani objavila – ne vest da će jugoslovenski monarh u posetu Francuskoj – nego je trostubačno složen, opširan tekst pod naslovom „Jugoslovenskim suverenima Pariz sprema veličanstven doček”.

Nepotpisani autor navodi, pozivajući se na francusku štampu, da će kralj biti „oduševljeno dočekan i pozdravljen od strane građanstva francuske prestonice”, zato što ga se Francuska seća „kao jednog od najjunačkijih vojnika” iz Svetskog rata i kao „državnog poglavara viteškog i vernog savezničkog naroda”.

Tog dana, 5. oktobra, „Politika” je o prethodno nenagoveštenoj poseti obelodanila i detalje protokola dočeka u Marselju, a onda i kraljevog boravka u Parizu. Objavljena je i vest da su kralj i kraljica već 4. oktobra „otputovali za Francusku”, mada su oni razaračem „Dubrovnik” na taj put krenuli tek 6. oktobra.

Objašnjenje za ovu netačnost nalazimo u memoarima Vladete Milićevića, elitnog obaveštajca Kraljevine Jugoslavije, koji je u to vreme duboko prodro u vešto vođene i umrežene strukture ustaškog pokreta, kao i u konspirativne slojeve ilegalne Komunističke partije Jugoslavije. Milićević je kasnije, kao politički emigrant, 1959. godine objavio na engleskom sećanja, a zahvaljujući Oliveru Potežici, tada ambasadoru SR Jugoslavije u Jordanu, a danas ambasadoru Srbije u Libiji, ti memoari su konačno prevedeni na srpski i objavljeni u feljtonu „Politike” 1999. godine.

Milićević je raspolagao mnogim saznanjima da se sprema atentat na kralja Aleksandra. U memoarima iznosi i detalj da je tek 1937. saznao da se vođa VMRO Ivan Mihajlov u rimskom hotelu „Kontinental” u avgustu 1934. sastao s Antom Pavelićem. Dogovarali su se „o mestu, danu i času atentata”. Obojicu ih je primio ministar spoljnih poslova Italije grof Ćano. Na razgovorima u „Kontinentalu” Mihajlov je bio protiv toga da se atentat na kralja Aleksandra izvrši tokom njegove posete Sofiji, „jer se plašio da bi mogao biti ubijen i kralj Boris” i, čak, da bi atentat mogao „dovesti do rata protiv Bugarske”.

Zato su se Pavelić i Mihajlov dogovorili „da prikupe i pripreme više terorističih grupa”. Prva je trebalo „da pokuša da izvrši atentat odmah po kraljevom dolasku u Marselj”, a „druga je trebalo da pokuša ubistvo bombom u određenom trenutku”, ukoliko prva grupa ne uspe. „Treća grupa je bila pripremljena za delovanje u Parizu”, a ako ni ona ne obavi zadatak, „za delovanje u Engleskoj bila je pripremljena četvrta grupa”, tvrdi Milićević.

Ovo može izgledati čudno, ali nas Milićević obaveštava da je „kralj Aleksandar nameravao da, posle zvaničnog boravka u Francuskoj, poseti inkognito Englesku, kako bi se sreo sa svojim sinom, krunskim princom Petrom, koji je pohađao koledž u Saseksu”.

U London je otputovao zagrebački advokat Andrija Artuković čiji je „zadatak bio da izvrši sve neophodne pripreme”.

 

„Politika” 3. oktobra 1934. godine 

„Ovaj isti Artuković je postao ministar unutrašnjih poslova u Pavelićevoj državi za vreme rata. Kasnije je otišao u Sjedinjene Američke Države, gde se na Titov zahtev i danas (1959. godine) vodi postupak za ekstradiciju zbog njegovog saučesništva u masovnim zločinima koje su ustaške vlasti vršile protiv Srba i Jevreja”, piše Milićević.

Milićevićeva „celokupna obaveštajna služba bila je u stanju uzbune”, pošto su mu „sa svih strana stizali izveštaji o kretanju Pavelićevih agenata”, a onog 4. oktobra, za koji je „Politika” objavila da je kralj Aleksandar krenuo brodom u Francusku, Milićević je po naredbi ministra unutrašnjih dela Živojina Lazića „prvim avionom otputovao u Brisel”, gde je „trebalo da stigne još jedna teroristička grupa”. Iz Brisela se uputio u Pariz, da podstakne „francuske organe na maksimalnu bezbednost”, a kralj Aleksandar je plovio ka Marselju.

U Parizu je Milićević došao do novih saznanja i zahtevao da s tim „podacima bude upoznat i kralj lično, na palubi razarača, dok se približavao francuskoj obali”. Bilo je deset sati ujutro 9. oktobra 1934. godine.

 

„Politika” 9. oktobra 1934. godine 

„Rekao sam da se kralju mora saopštiti da najhitnije od njega tražim da odustane od zvanične posete Marselju, pošto nismo imali vremena da, na licu mesta, radi njegove zaštite, preduzmemo odgovarajuće mere aktivne bezbednosne predostrožnosti”, piše Milićević i nastavlja: „Savetovao sam da se za kralja upotrebi izgovor da je bolestan, kao i da ostane na brodu i pošalje delegaciju u Marselj. Tako bi kralj bio u stanju da se iskrca uveče i da odmah nastavi vozom za Pariz, gde su već bile preduzete sve mere preodostrožnosti u pogledu njegove bezbednosti”.

„Sada je za to isuviše kasno. Moramo se držati programa”, bio je odgovor kralja Aleksandra kada mu je dostavljena Milićevićeva poruka. Tačno u četiri sata po podne kralj je napustio palubu razarača „Dubrovnik” i motornim čamcem se dovezao do Belgijskog keja u Marselju. Bio je obučen u admiralsku uniformu, na grudima je imao crvenu lentu Legije časti. U crnoj limuzini koja se kretala glavnom saobraćajnom arterijom Marselja, Ulicom Kanbrijer, razgovarao je s francuskim ministrom spoljnih poslova Lujom Bartuom koji ga je dočekao.

 

„Politika” 10. oktobra 1934. godine 

Posle stotinak metara, na ulasku automobila na Berzanski trg, neznanac koji je uz povike „Živeo kralj” skočio je na papučicu auta i pucao.

Zavera je uspela.

Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević je ubrzo od posledica ranjavanja preminuo, a ista sudbina je zadesila i Luja Bartua.

Nadahnute tekstove objavljivane tih dana u „Politici”, o važnoj, evropski važnoj, prvoj poseti jednog srpskog kralja Francuskoj republici, 10. oktobra zamenila je prva strana našeg lista „obučena u crno”:

„Poginuo je kralj Aleksandar I” bio je naslov teksta okvirenog crnim florom, a u podnaslovu, štampanom iznad kraljeve fotografije pisalo je: „Poslednje njegove reči bile su: ’Čuvajte Jugoslaviju!’”

„Politika” je tog dana izašla na samo osam strana, bez oglasa, i sve su bile posvećene tom šokantnom događaju.

O svemu što se događalo u Marselju izveštavao je tada već doajen „Politike” Andra Milosavljević, urednik Spoljnopolitičke rubrike, saradnik lista iz vremena pre Prvog svetskog rata, a iz Pariza Mihailo Petrović koji je postao saradnik sredinom 1920-ih godina.

S lica mesta, Milosavljević je slao telefonske izveštaje koji su tih dana zauzimali po nekoliko stranica „Politike”.

 

„Politika” 19. oktobra 1934. godine 

Samo jedan pasaž iz Milosavljevićevog izveštaja:

„Pred ulazom u marseljsko pristanište nepregledna masa sveta. Svi mašu i pozdravljaju kralja Jugoslavije. Svi kejovi su prekriljeni. Na prozorima okolnih zgrada grozdovi od glava. Krovovi kuća posednuti da se sruše.”

Bila je to slika koja će se pretvoriti u gnev čim su odjeknuli atentatorski pucnji. Evropa je bila u šoku a oni koji su ovoj akciji vukli konce iz dubokog mraka trljali su ruke. Zavera protiv jugoslovenskog kralja, evropskog poretka i mira, izvedena je uspešno.

Narodi Jugoslavije bili su u očaju.

O veličanstvenom načinu na koji su se oprostili od kralja Aleksandra, dok nije položen u grobnicu na Oplencu 18. oktobra 1934. godine, „Politika” je izveštavala danima.

Ne čudi što je u ponekom od tih brojnih tekstova iskazivan i strah da će evropski poslovi biti zapljusnuti novim talasima, mnogo opasnijim po održanje mira i stabilnosti nego da je kralj Aleksandar Prvi Karađorđević nastavio započetu, aktivnu miroljubivu politiku, ne samo prema najbližim susedima, nego i u Evropi.

Slobodan Kljakić


Komentari66
92339
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Анастасиа Анастасиа
Летос сам била у Чешкој. У једној од књижара које сам обишла видела сам на десетине разних издања домаћих и страних на тему атентата у Сарајеву. На путу за Дресден прошла сам крај Терезина, места где је тамновао Прицио. Простор је неуређен и запуште. Србија није биласпремна ни да уложи ни најмању своту за уређење тог простора. О Принципу у Чешкој имају позитивно мишљење,. Сматрају да је заслужан за постојање Чешке као државе. Рат 1914. за Чехе је био моменат да се ослободе Хабсбурговаца. Данас је Чешка високо развијена земља, у односу на Србију. Деведесетих су се мирно разишли са Словацима. Србима ни после 1945, није било доста Југославије, па су је чували и када ником другом није требала. О крвавом рату 1991. не бих овај пут.
dosta je bilo
Kamo sreće da smo bili trgovačka nacija, a ne da se stalno trtimo u politici, pa onda uvek dobijamo ćuške, masovna depolitizacija odmah i sad.
Поносни Потомак БЛ
Ово препуцавање око Броза и нашег Краља Александра је заиста непотребно. Људи уразумите се, обојица су били велики државници које је поштовао цијели свијет и ту нема дилеме. Имао је Краљ добру намјеру и идеју о уједињењу само што није био прави цивилизацијски моменат за то. Сад кад је све прошло могу да кажем да је то најлошија идеја у историји Срба и боље би било да смо све српске територије ујединили и створили јаку Краљевину Србију. Данас би консталација односа била много другачија и тврдим да би нас било преко 12 000 000 у тој Краљевини Србији ! Највећа бољка је што се великих људи сјетимо тек кад они оду, а углавном велики људи нам буду умом испред народа и цивилизације и не схватимо у датом моменту. Ваљда ћемо се једног дана и ми Срби уразумити. Поздрав из Бањалуке
Мр Петар Симић
@.Милош Ј. Косовац.Поштовани, није тачан ваш став та је Тито "Србе и Црногорце лако убедио да отерају свога краља и њега изаберу за доживотног "цара" ". До слома устанка у Србији 1941. било је око 2о.ооо партизана: Касније,до пролећа 1944, није их било ни 1ооо, углавном на југу Србије. Тито није имао ни промил могућности да се врати у Србију и узме власт. Због тога је отишао код Стаљина и добио помоћ око 4оо.ооо црвеноармејаца и главнину својих снага ван Србије усмерио према Србији.. како је "лако" убедио Србе (и не само Србе) у СРбији да отерају краља и изаберу њега ,сведоче све потпунија сазнања о броју жртава разних облика репресије у Србији од септембра 1944. Ни Црногорци (углавном Срби из Црне Горе) нису прошли без великих жртава због отпора комунистичкој револуцији,али је ту било и доста највернијих присталица и бораца за исту. Многим преживелим се то исплатило.
Ваљевац из Београда
@. ProPolitikin Hrvat. Поштовани, каажете "под краљем је било више слободе" него под Брозом! Зар се то уопште може упоређивати,посебно првих година после ослобођења 1918. и 1944.! Да ли је после ослобођења 1918. у Србији настала бар једна масовна тајна гробница већином невиних грађана (а више од 2оо после другог ослобођења),да ли су затвори и робијашнице били препуни грађана Србије (и не само ње), великом дели становништва одузет део(па и далеко већи од остатка) имовине,да ли су укинуте(забрањене) политичке странке итд итд

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Tema nedelje / Osamdeset godina od atentata u Marselju

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja