nedelja, 20.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 13:36
POD LUPOM: VELIKE MALE STVARI

U Evropu preko toaleta

Nije tačno da samo ilovača ima svojstvo da izjednačava ljude jer, koliko se zna, postoje mnoge stvari sa istim svojstvom, kao što je ono mesto na koje i car mora pešice
Autor: Miloš Lazićponedeljak, 20.10.2014. u 08:00
Какво олакшање за путнике кад угледају овај знак

Kada je 1948. godine Pjer Šenal snimio kultni film „Skandali Klošmerla”, s javnim pisoarom na centralnom trgu vesele bretanjske palanke kao glavne kulise i poprišta urnebesnih događaja, nije mogao ni da nasluti da tom komedijom prvi put razbija predrasude o anatemisanoj temi klozeta kao jednoj od najvažnijih tekovina civilizacije. I Srbi imaju slične priče, od komedije do tragedije, koje su sastavni deo i povesti, i stvarnosti, i urbane mitologije, mada smo bezrazložno još gadljivi na njih, a to bi trebalo prevazići i ispraviti!

Pa, evo. Patriotskoj bajci o pozlaćenim viljuškama na dvoru Nemanjića isprečila se jedna skorija priča, koju je jednom u kafani „Smederevo” veselom kružoku za stolom poverio veliki srpski (i svakako jugoslovenski) reporter Duško Savković. Prepričavam je kao skroman prilog izučavanju naše naravi, kiteći je po varljivom sećanju, ali s dobrom namerom.

Početkom osamdesetih u nekom mačvanskom selu, posle nekoliko decenija izbijanja i potucanja, obreo se jedan koji je u belom svetu zaradio puste pare. Prvo je sve svoje nekadašnje komšije navalio da voda po kafanama i časti, kako su red i običaji nalagali, a istovremeno počeo da zida velelepnu kućerinu po meri kapitala koji je stekao i koji je morao nekako da pokaže.

Uz onolike pare, kuću je dovršio za tri meseca, pa pozvao seljane na naselje, s volom na ražnju, i koješta pride. A to što je napravio, i kako je opremio, beše, što kažu, poslednja reč u svakom pogledu. Svi su uzdisali pred tim dvorcem dok neko, da li zbog divljenja ili iz zlobe, nije izokola postavio čudno pitanje:

– Bolju, lepšu i moderniju kuću u životu nisam video, nema takve čak ni u prestonici, ali zašto si klozet sagradio u dnu avlije a ne unutra, u nekom od ovih kupatila, ili uz njih?

Zavlada tajac praćen nelagodom, valjda je samo ponosni kućevlasnik ostao ravnodušan na potezanje te teme. Odmerio je hladno radoznalca, pa se zaverenički nasmejao i odgovorio:

– Zato, komšija, da sutra niko ne bi mogao da se hvališe kako mi je „obavio one stvari” nasred kuće (rekao je drugačije, ali mi iznuđena pristojnost ne dopušta takve kolokvijalne izraze).

Ovaj događaj, za koji sam i danas ubeđen da je istinit, samo je uvod u priču što sledi. Reč je, naravno, o – klozetu! Priznajem da tema nije previše originalna jer je sada pokojni Duško tako reći doktorirao na njoj napisavši i jedan izvanredan esej, već je reč o skromnom prilogu za izučavanje pojave koja u Srbiji, ma šta ko mislio, mnogima stvara glavobolju.

Atentat septičkom jamom

Priča o klozetu u dnu avlije mogla je da bude zapečaćena gotovo čitav vek ranije, uoči abdikacije kralja Milana Obrenovića na Dan Kraljevine, 22. februara 1889. godine. Događaj koji je tome prethodio zvanična povest ne beleži, a pretnja odmazdom i potonje izvitopereno usmeno predanje ovu priču su svakako doveli u sumnju. Svojevremeno mi ju je poverio moj stari prijatelj i kolega Žika Lazić, koga je samo prerani odlazak u „nebeske kafane” sprečio u nameri da je pretoči u neki od svojih uzbudljivo istinitih istorijskih romana.

Prilika da se potvrdimo i kao antičke tiranoubice posle atentata na kneza Mihaila, a pre krvavog ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage, propuštena je samo deceniju i po ranije. To se zbilo u Smederevu, na imanju nekog zakletog obrenovićevca, ličnog Milanovog prijatelja!

Tajnovita poseta kralja nije promakla uvek budnim zaverenicima, verovatno karađorđevićevcima, koji su procenili da je to zgodna prilika da se dovrši posao započet u Košutnjaku 10. juna 1868. godine, kada je likvidiran knez Mihailo.

Tačan datum se ne zna, ali usred te tajne posete, predveče, kralja je priteralo da bez mnogo protokola ode tamo gde i on mora pešice. Za njim je krenuo ađutant, koji se diskretno šćućurio kraj vrata poljskog klozeta, u dnu dvorišta prostranog imanja na obali Dunava, uzvodno od grada.

U jedan mah prenuo ga je mukli tresak praćen kraljevim zapomaganjem i bogorađenjem, iza čega se razlegao pucanj! Razvalio je vrata nužnika i kao bez duše uleteo unutra, ali od okrunjenog mu poslodavca nije bilo ni traga ni glasa. S užasom je gledao u mračni ambis što se otvorio ka septičkoj jami. Samo bog zna da bismo u povest civilizacije ušli kao prvi narod koji je izvršio atentat na kralja klozetom, da Milan, iako do guše „u problemu”, nije sačuvao pribranost, dočepao se revolvera i odozdo zapucao, na šta mu je ordonans odozgo pružio kanije sablje što mu je visila za pojasom, te ga je izvukao iz septičke jame u poslednjem času, ali uneređenog od glave do pete!

Ađutant je dva sata na Dunavu prao i zapirao vladara i još čitav sat izokola donosio preobuku, zaklevši mu se prethodno u krsnu slavu i sve najsvetije da o tom događaju nikad nikom neće zucnuti ni reč (očito je da nije izdržao!). Iste te večeri kralj Milan je žurno i bez pozdrava napustio Smederevo.

Tajna istraga koju je sproveo oficir pod zakletvom pokazala je da su nesuđeni atentatori polili kiselinu po daskama nužnika, od čega su one, mada sagorele i pretvorene tako reći u pepeo, sačuvale oblik, što je u polutami zavaralo zlosrećnog suverena

Iako nije sačuvana građevinska dokumentacija starog dvora, niti su biografi Milana Obrenovića obrađivali ovu temu, neki veruju da je taj događaj bio presudan da se to lepo zdanje opremi kanalizacionom mrežom, a svi daščani nužnici zamene engleskim klozetima sa keramičkim šoljama, te da je i zbog toga, nakon silaska s trona, Milan otišao u svoj bečki egzil.

Niški slučaj

Kod nas su „vodeni klozeti” pristizali tokom pretposlednja dva veka, kako gde, mada još ima krajeva u kojima bi oni bili – tehnološko čudo! Priča iz Niša je, u tom smislu, više nego poučna.

Skromna kamena piramida na samom ulazu u nišku Vojnu bolnicu svedoči o žrtvama pegavca što je harao Srbijom od novembra 1914, odnevši za nepuno pola godine više od trideset hiljada civila i vojnika. Ali, ona krije još jednu tajnu koja je i mnogim Nišlijama ostala nepoznata. Iako je reč o naizgled nevažnim stvarima, one su iz korena izmenile način života, i žitelja Niša, i stanovnika većine gradova na jugu Srbije.

Zna se da je tu piramidu 1915. godine sagradio Rista Jovanović, bolničar-dobrovoljac, solunac i potonji vrlo ugledni niški stolar. Ali, koliko je za istoriju zanimljiv ovaj podatak, bar toliko bi trebalo da bude onaj da su Rista i njegov otac Milan, takođe solunac, 1919. godine doneli u Niš i ovaj deo Srbije prvi engleski vodeni klozet! Zapravo klozetsku šolju sa pratećom opremom.

Ako se nekome pričini da je reč o beznačajnoj sitnici kojoj nema mesta u istoriji, ljuto se vara: jer, kamena piramida je tužna uspomena, podsećanje na prošlost, dok je „vodeni klozet”, barem u tom trenutku, predstavljao plod mudrog premišljanja o budućnosti i daljem napretku.

– Ima civilizacijskih tekovina koje ističu dramatičnu razliku između kasabe i moderne varoši – pričao mi je inženjer Gojko Jovanović, unuk Milanov, a Ristin sinovac. – Kao i jedna danas obična klozetska šolja s hidroforom, zbog koje su u kuću moga dede i stričeva mesecima dolazile mnoge ugledne Nišlije kako bi se uverile da li je tako nešto uopšte moguće. Verovatno je među njima bilo i zavidnih, ali su svi oni, bez razlike, vrlo brzo prihvatili ovu „novotariju”. Šta je to značilo za Niš i gradsku komunalnu politiku nema potrebe da tumačim, jer zna se da je ta naizgled bezazlena promena higijenskih navika izmenila život u gradu. Nabolje.

Valjda jeste, ali gde je počelo i dokle se stiglo? Koliko pamtim, najstariji „vodeni klozet” koji sam video datira iz trećeg stoleća pre naše ere, a nalazio se u drevnom Efesu.

Carski nokšir

Pre desetak godina, dok su turisti uzdisali pred Hadrijanovom česmom ili Celzusovom bibliotekom (viđao sam ih i ranije), imao sam sreću da otkrijem javni klozet koji bi svojim izgledom i organizacijom i danas mogao biti Meka hodočašća i stručnih ekskurzija belosvetskih higijeničarki. Bilo je to svedočanstvo čudesnog inženjerskog i organizacijskog umeća od pre više od dva milenijuma. Taj klozet je bio namenjen samo slobodnim građanima i samo muškoj klijenteli, a u njemu se, u nedostatku novina, nalazila i prva „berza vesti” Efeščana. Taj kutak intime je imao ispiranje tekućom vodom mnogo pre izuma WC-a (od engleskog – water closet), a neobična konstrukcija otvora i uklesani kanali ispred njih ukazivali su da se vlasnik tog tehnološkog čuda, između ostalog, bavio štavljenjem kože, i za to, kao nekakav „ušur”, koristio urin svojih mušterija. U sredini prostorije bilo je i malo kupatilo s termalnom vodom (koje može da izazove nelagodnu misao da je reč o nekakvom „kolektivnom bideu”?!), što bi danas izazvalo gađenje i sablazan u „civilizovanom svetu”, iako je to bio neverovatan doprinos socijalnoj higijeni grada (brkati Turčin, veseo i pričljiv čovek ali nevešt vodič, nije znao ama baš ništa o tom arheološkom čudu, ali me je, svejedno, uveravao da je tu moglo i da se popije nešto s nogu, ili onako, sedeći).

Obilazeći neke dvorce koji su proslavili i mnoge svoje stanare, opazio sam da nemaju klozete, a ako ih imaju, bilo je očigledno da su na njih nakalemljeni docnije. To me je podsetilo da su okrunjene glave sve do početka pretprošlog veka, pa i kasnije, sa zadovoljstvom koristile takozvane noćne posude. I to ne samo po prosvećenoj Evropi. Kad je slavni Bertoluči 1987. godine snimao film „Poslednji kineski car”, čednu i romantičnu bajku o Pu Jiu (koga je na presto dovela omrznuta Ci Shi, njegova tetka i carica majka), nije propustio da na platnu ovekoveči i onog visokog carskog službenika koji je bio zadužen da se stara o nokširu i njegovom sadržaju poslednjeg sina Duha neba. To je izazvalo bes sablažnjivih čistunaca koji su smetnuli s uma da su slične „službe” postojale i na evropskim dvorovima, i da francuska industrija parfema nikad ne bi procvetala bez nesnosnog mirisa fekalnih potoka koji su, i bukvalno, tekli ulicama već prenaseljenih gradova.

Da li ima svrhe spomenuti da su danas javne klonje u razvijenijem delu sveta pravi hedonistički hramovi, s automatskim funkcijama kao što su zaključavanje kabine, pravovremeno ispiranje, ventilacija, klimatizacija, grejanje daske, diskretna muzika… pa sve do – zapiranja „pozadine” korisnika!

Vreme regresije

Čak me ni Republički zavod za statistiku ne bi mogao ubediti da u Beogradu ne živi trećina Srbije: procenjujem, bar dva miliona duša (ne računajući prigradske opštine). Koliko se poslovnih ljudi i običnih turista svakodnevno vrzma ulicama prestonice – ne zna niko. Sigurno ne bih pogrešio ako bih njihov broj procenio na više od trideset hiljada po danu (samo što se ne prijavljuju baš svi Turističkoj organizaciji!)? Ako je tako, a izgleda da jeste, gde taj silni svet obavlja sitnije i krupnije fiziološke radnje?

Razumno je pretpostaviti da oni koji ostaju duže od jednog dana to rade po hotelima i hostelima, dok ostalima preostaju javni, kafanski, grobljanski i pijačni klozeti, a ako su naišli zbog nekog sportskog događaja, onda i oni po stadionima i ostalim sportskim borilištima. Klonje za posetioce imaju i sva poprišta kulturnih događanja, koncertne, pozorišne i bioskopske sale, dok se za „masovke”, na Ušću, na primer, koriste takozvane mobilne toaletne kabine. Onima koji nisu na ovom spisku preostaju jedino gladovanje, žeđ, šumoviti parkovi ili pelene za odrasle.

Jer, kao predani hroničar Beograda, još nisam naišao na slučaj da je gradonačelnik (ili bar predsednik neke gradske opštine) – svečano pustio u rad javni klozet. Naprotiv, tih „institucija” je u prestonici sve manje. U „Gradskom zelenilu”, koje je zaduženo za ovaj posao, tvrde da u Beogradu postoje 23 javna klozeta, a to je zanemarivo za ovoliki grad (jedan za nešto manje od sto hiljada mogućih korisnika)! Na potezu od Kalemegdana do Slavije – Knez Mihailovom, preko Terazija i Ulicom kralja Milana, koji je kičma Beograda, postoje samo dva javna klozeta: prvi, u podzemnom pešačkom prolazu ispod palate „Albanija”, ali se ne preporučuje jer se u njemu već decenijama odvija „mini-parada ponosa”, dok se za drugi, koji je brižljivo sakriven u parku iza Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ne zna ni među većinom Beograđana.

Terazijski javni klozet uklonili su skojevci Prvog rejona 1946. godine u akciji raščišćavanja ratnih ruševina, onaj ispod „Moskve”, na početku Balkanske ulice, zamenila je palata s luksuznim „penthaus” apartmanima, klonja na Cvetnom trgu odavno ne radi, a ona na Slaviji, baš pored „Sale mira”, srušena je početkom devedesetih jer je na to gradsko građevinsko zemljište neko bacio oko, ali mu se docnije izjalovilo.

A u kakvom su stanju oni koji još rade najbolje svedoči slučaj iz pitomog Univerzitetskog parka, kada je onomad neki zlosrećni mladić propao u klozet i umalo doživeo sudbinu koja je bila namenjena kralju Milanu.

Verujem da gradska uprava ima važnijih i pametnijih poslova od javnih klozeta, ali ma kako glupo izgledalo, i to je nekakva briga o gradu, sugrađanima i njihovim gostima!

Ni hronična besparica u gradskoj kasi ne može biti opravdanje! Pre četvrt veka jedan preduzimljivi Beograđanin, inženjer po struci, a povratnik s rada u inostranstvu po socijalnom statusu, dakle čovek s vizijom i parama, namerio je da u prestonici pokrene privatan biznis sa javnim klozetima! Izradio je vrlo ozbiljan elaborat za prvu „filijalu” kod Omladinskog stadiona, koja je, bar po planovima, izgledala kao spejs-šatl: klonja bi se nalazila u podzemnom pešačkom prolazu, a uz nju bi bili i javno kupatilo, frizerski i ostali saloni, prodavnice raznih kozmetičkih, toaletnih i higijenskih  proizvoda… trista čuda.

Da li su oni iz gradske uprave pomislili da ih ovaj zavitlava, ili su procenili da je reč o poslu koji bi bolje pristajao nekom partijskom kolegi, ne zna se, tek – sve je propalo! Zaboravljeno je, u međuvremenu, da onog zlosrećnog inženjera s vizijom nije vodio samo patriotizam, već pre svega želja da pare investira u neki unosan posao!

Možda će samo reč „unosno” konačno pobuditi zanimanje gradske uprave i najšire javnosti za ovu temu (jer nevolja ne pita za cenu)?! Do tada, javni i ostali klozeti opstaće još jedino u ovakvim tekstovima, u urbanoj mitologiji i vicevima.


Komentari2
b9be8
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

e moj ti
...na Kalemegdanu i na Studentskom trgu i kod Narodnog pozorista postoje javni wc koji su u boljem stanju od onih u Central parku.
Ana V
Preporucujem ovaj genijalni tekst na svim mrezama koliko odmah :) Odavno nista zanimljivije nisam procitala :)

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja