četvrtak, 13.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 25.10.2014. u 21:57 Slavko Trošelj

Od siromašnog detinjstva do večere sa carem Hajlom Selasijem

Фото Т. Јањић

Novinar Dušan Miklja, čija je matična kuća bila agencija „Tanjug”, upravo je objavio svoj životopis „Miris lošeg duvana”. Autor je više zbirki priča i romana: „Hronika nastranosti”, „Put u Adis Abebu” ili „Njujork, Beograd”, po kojem je snimljen film „Jelena, Katarina, Marija” u režiji Nikite Milivojevića.

Detinjstvo mu je obeležilo siromaštvo i zatočeništva oca (u Nemačkoj i na Golom otoku), a izrastao je u novinara i pisca boraveći u više od 20 zemalja na svim kontinentima. Poznavao je mnoge državnike i gerilske vođe.

Rođen je 21. juna 1934. u Beogradu gde se školovao i gde živi. Diplomirao je na Filološkom fakultetu na grupi za engleski jezik i književnost. U braku s Ružicom, pravnicom, ima sina Igora (45) novinara, i ćerke: profesorku Jelenu (43) i lingvistu Ivanu (35), a od njih šestoro unučadi.

Po čemu pamtite detinjstvo?

Bilo je to u vreme opšteg siromaštva, obeleženog borbom za preživljavanje. Da bi pomogao porodici prodavao sam cigarete na ulici.

Da li ste imali vremena za igru?

Pre svega za zavodljive, i ne uvek, bezazlene pustolovine. Preplivavao sam Dunav i Savu, upražnjavao „ruski rulet” ronjenjem ispod šlepova, vožnjom na spoljnim rubovima tramvaja, istraživanjem laguma ispod Kalemegdana kako bi „otkrio” put do Kineskog zida...

Kako ste doživljavali sreću?

Kad su nam folksdojčeri, posle našeg dugog pešačenja, nadomak skele, oduzeli rančeve sa „švercovanom” – slaninom i brašnom, majka je sve do Beograda plakala, a ja sam, naprotiv, rasterećen tereta, na prečac, otkrio šta je to sreća. Za razliku od mislilaca koji uzalud razgrću pramenove metafizičke magle, imao sam pouzdan odgovor na pitanje o sreći. Za mene, od pešačenja bez tovara na leđima, nije bilo veće sreće.

Kad ste posle rata ponovo videli oca?

Otac se iz zarobljeništva vratio godinu dana kasnije, 1945. Toliko mu je bilo potrebno da prikupi novac i celu jednu kompoziciju voza napuni sa radio i rendgen aparatima koje je, kao lični prilog obnovi i izgradnji zemlje, poklonio državi. Tim povodom, na prijemu kod Veljka Vlahovića, tada „važnog druga”, došlo mi je da presvisnem od muke, jer mi nikako nije išlo u glavu da se cela jedna kompozicija sa skupocenim aparatima može „razmeniti” za zašećerenu vodicu i šoljicu kafe.

Od kad ste vi imali radio?

Svoj prvi radio-aparat marke „Tesla” otac je kupio 1956, više od decenije po prispeću voza iz koga otac ništa nije uzeo za sebe. To je bilo njegovo shvatanje komunizma.

Po čemu još pamtite komunizam?

Po novom hapšenju oca 1948. Majka mi je pričala da su ga odveli neki ljudi u kožnim kaputima koji su došli s namerom da se nasilno usele u naš stan. Bili su „uvređeni” što su, umesto očekivanog, raskošnog stana, zatekli sobičak bez kupatila sa česmom i nužnikom u dvorištu.

Kojim sportom ste se bavili?

Fudbal je bio jedini sport koji se upražnjavao u siromašnim krajevima Beograda i to na visokom nivou. Dokaz za to je da sam na Sinaju, kao vojnik, iako samo amater, uz igrače iz tadašnjih prvoligaških timova, igrao za vojnu reprezentaciju Jugoslavije.

Šta vam je fudbal doneo?

Na utakmici protiv Brazila protivnički igrač mi je glavom slomio nosnu kost. Pomirenja radi, Brazilci su mi poklonili limenku sa 10 kilograma prvoklasne kafe koju sam poslao kući. Pošto je majka poklon razdelila komšijama, beogradska Palilula je, mirisom kafe, podsećala na Sao Paolo.

Šta sa putovanja izdvajate?

Teško je opredeliti se samo za jedno. Plovio sam dereglijom na ušću Plavog u Beli Nil, večerao sa carem Hajlom Selasijem, družio se sa pobunjenicima, svedočio o velikoj afričkoj gladi i građanskim ratovima, putovao vozom do sedišta Legije stranaca u Džibutiju, popeo se na Kilimandžaro i počinio sijaset drugih nepromišljenosti.

Koja epizoda s tih putovanja je posebna?

Predsednik Somalije Bare imao je čudan običaj da prima novinare u gluvo doba. Dočekao me je u zoru, u tri sata, izjavom da „ne voli novinare” zbog toga što im se „ne može verovati”. Uzvratio sam mu: „Postoje razni novinari kao što postoje i razni predsednici.”

Koji grad je neponovljiv?

Hirošima. U tom gradu „hodate po senkama mrtvih”. Više od uređenih gradova uzbuđuju me oni haotični, poput Kaira, kao i sva druga nepredvidiva mesta.

Da li ste zapadali u opasnosti?

U Africi nisam bio lično ugrožen, ali jesam u Njujorku. Bio sam meta razbojničkog napada. U Rimu su mi u stan, usred noći, upali maskirani napadači. Tada sam shvatio šta je to jeza. U Komsu sam kratko vreme bio pritvoren. Za neka iskušenja lično sam odgovoran, jer sam se nepromišljeno upuštao u pustolovine kojima nisam dorastao, usponu na Kilimandžaro, na primer.

Gde vam je u dopisničkom radu bilo najteže?

U Briselu gde sam se kao dopisnik iz NATO-a i Evropske unije zatekao u najgorem času, u vreme raspada Jugoslavije. Morao sam drugim rečima da istrpim čuđenje ako ne i zgražavanje što se tako „retka zver” na koju su gledali kao na Jetija sa Himalaja, pojavila usred najvažnijih institucija zapadnog sveta.

Šta je bilo teže osvojiti – Kilimandžaro ili suprugu Ružicu?

Ružicu. Prevideo sam da opera, na koju sam je poveo, obiluje horovima. Kad god bih zaustio da nešto kažem grunuo bi hor... Od tada ne marim za opere sa bučnim horovima.

-----------------------------------------

Monika Viti je bila muza Mikelanđela Antonionija

Koje ljude ste posebno poštovali?

Sve one koje vlast nije promenila. To su, pre svih, predsednik Angole, pesnik i državnik Agostinjo Neto i predsednik Italije Sandro Pertini. Bilo je još zanimljivih ličnosti, kao što su vođa „Crnih pantera” Stokli Karmajkl, lovac na naciste Simon Vizental, nobelovac Nagib Mafhuz, pa glumica Monika Viti, muza umetnosti, kako je o njoj govorio reditelj Mikelanđelo Antonioni.

Komentari6
aaa5b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Čiča Gliša
E, odavno na jednom mestu se nisam načitao više životnih mudrosti. Šteta što Njegoš i Šekspir nisu Mikljini savremenici, jer bi oni od njega mogli svašta da nauče i da izvuku silna životna iskustva i pouke.
Novosađanin NS
@živi kao cvet u pustinji: Pravi novinar nikad neće izbeći susret sa bilo kom, čak ni sa Hitlerom. Kakav bi to bio novinar? Koji su to novinari izbegavali susret sa Hitlerom, Staljinom, Titom, Mao Ce Tungom, kraljem Saudom?
živi kao cvet u pustinji
Dušan sa setom u duši se priseća i govori o detinjstvu kada je go do pojasa dolazio do leve obale Save.Kratke pantalonice sakrivao između dasaka stovarišta građevinskog materijala i plivajući odlazio na savsku plažu,usput pazeći da ga ne preseče neki motornjak,ili ne proceni brzinu nekog brodića.Priseća se "ruskog ruleta" u podvodnoj igri ispod šlepera privezanih uz obalu,o strmoglavom trčanju za tranvajima i kačenju sa njihove zadnje strane,vodeći računa da slučajno ne dohvati trole i zaustavi tranvaj,o tmurnim lagumima ispod Kalimegdana strahujući za svaki naredni korak,hoće li biti u prazno ili ima još koji stepenik,uzgred se prisećajući i neke večere sa carem Salasijem - osim svega ostalog. A ja čitam naslov intervjua "Od siromašnog detinjstva do večere sa carem Hajlom Salasijem",i dobro,ispovest o siromaštvu bi podneo,nekako,ali dogodovštime o večeri sa neki carem,to neću da čitam.No,bez obzira na to,napisaću komentar samo na osnovu naslova.Zašto da ne.Svaki komentar je-KOMENTAR.
Muharem Sefkija
Sezdesetih godina ucil su nas da je H.Salasije bio nas najbolji prijatelj. Ali nam nisu govorli istinu da je imao krvave rukei i na dusi imao hiljade pobijenih u etiopiji i eritrei.Jeli vam je rucak prijao gospodine?
Valsimot Valsimot
Nesto, kao odgovor autoru prvog kometara. Kada je Musolini napao Etiopiju, bivsi vojni atase Kraljevine Jugoslavije Jovan Milojkovic - Joca Lenger, poslao je sledeci telegram tamosnjem suverenu: "Judejski lav, kralj kraljeva, Njegovo Velicnstvo car Haile Selasije stop Etipija stop Pobratime stop Drz se! stop Ne daj se! stop Dolazim stop Joca Lenger - Zemaljski

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja