sreda, 20.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:47

Uspeh ostvarile samo Albanija, Poljska i Estonija

Postkomunistička društva maštala su o ekonomskom rastu i demokratiji, ali samo su tri zemlje imale uspešnu političku i ekonomsku tranziciju
Autor: Branko Milanovićsubota, 08.11.2014. u 21:57
Поглед на Варшаву: остварен економски раст од 3,7 одсто Фото Ројтерс

Kada sam nedavno napuštao Berlin koji se spremao za obeležavanje 25 godina od pada Zida, odlučio sam da se pozabavim finansijskim stanjem zemalja u tranziciji tokom poslednje četvrti veka. Ono čime se ekonomista bavi jeste ekonomski rast.

Hajde da one zemlje koje tek treba da dostignu nivo realnih prihoda iz 1990, mereno na osnovu BDP po stanovniku, nazovemo neuspešnima. Hajde da zemlje koje su rasle sporije od proseka bogatih zemalja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, što znači manje od 1,7 odsto po stanovniku godišnje, nazovemo relativno neuspešnima. One su takve jer se ne približavaju nivou prihoda u bogatim zemljama. Treću grupu čine zemlje koje drže trku sa bogatim svetom i koje beleže rast između 1,7 i dva odsto. Konačno, dolazimo do uspešnih primera, zemalja koje su rasle najmanje dva odsto u poslednjih 25 godina.

Grupu potpunih promašaja čini sedam zemalja sa ukupnom populacijom od skoro 80 miliona stanovnika ili 20 odsto populacije svih tranzicionih zemalja. One su, poređane po stepenu neuspešnosti: Tadžikistan, Moldavija, Ukrajina, Kirgizija, Gruzija, Bosna i Srbija. Sve su prošle kroz građanski rat ili međunarodni konflikt. Ne čini se verovatnim da će ijedna od njih dostići nivo rasta iz 1990. Sa sadašnjom stopom rasta, možda će im trebati 50 ili 60 godina – duže nego što su provele pod komunizmom – da bi se vratile na nivo rasta koji su imale kada je komunizam padao.

Relativni promašaji su Makedonija, Hrvatska, Rusija i Mađarska. Njihov rast je oko jedan odsto per kapita.

Zemlje koje uspevaju da ne zaostaju previše za bogatim kapitalističkim svetom jesu Češka, Slovenija, Turkmenistan, Litvanija i Rumunija. Tamošnji rast je između 1,7 i 1,9 odsto. Konačno, uspešni primeri, koji drže korak sa bogatim zemljama, jesu: Uzbekistan i Letonija (rast dva odsto), Bugarska (2,2), Slovačka i Kazahstan (2,4), Azerbejdžan, Estonija, Mongolija i Jermenija (tri), Belorusija (3,5), Poljska (3,7) i Albanija (3,9). Uspeh nekoliko njih (Azerbejdžan, Kazahstan, Uzbekistan) u potpunosti se može objasniti eksploatacijom prirodnih resursa. Pravi kapitalistički uspeh ostvarile su jedino Albanija, Poljska, Belorusija, Jermenija i Estonija (sa tri ili više odsto rasta). Nejednakost je ekstremno porasla u Rusiji, baltičkim zemljama i Gruziji, čak dvostruko više nego u SAD između osamdesetih i danas. Ali, ako u kriterijume za uspeh dodamo i demokratiju, iz ove grupe ćemo morati da izbacimo Belorusiju i Jermeniju. To nas onda dovodi do samo tri uspešna primera: Albanije, Poljske i Estonije.

Očekivanja većine ljudi 9. novembra 1989. bila su da će tek pridošli kapitalizam rezultirati ekonomskim približavanjem ostatku Evrope, umerenim rastom nejednakosti i očvršćenom demokratijom. Ona su uglavnom ispunjena u Poljskoj. Ona ima 42 miliona stanovnika ili 10 odsto stanovnika bivših komunističkih zemalja. Tako se za jednog od deset stanovnika tranzicionih zemalja može reći da je „tranzitirao” u kapitalizam koji mu je bio obećan od strane ideologa koji su propovedali trijumf liberalne demokratije i slobodnog tržišta.

Ne mogu sada da zalazim u politički razvoj koji je ispao mnogi gori nego što se očekivalo, niti u ratove koji su odneli 250.000 života, niti u skraćivanje životnog veka u Rusiji i Ukrajini ili u negativni rast stanovništva u većini bivših evropskih socijalističkih država, niti u korupciju i kleptokratiju.

Evidentno je odsustvo zanimljivih i važnih političkih lidera. Ovde ne uključujem Vladimira Putina koji je očigledno važan, ali čiji je uticaj bio pozitivan u prvih pet-šest godina njegove vladavine da bi od tada postajao sve više negativan. Politički lideri ovih novih država jedva da su poznati i svojim stanovnicima, a kamoli drugima. Devedeset odsto populacije tranzicionih zemalja ne bi moglo da navede ime premijera ili predsednika neke druge tranzicione zemlje osim svoje, sa izuzetkom Putina.

Patuljaste zemlje su proizvele patuljaste lidere koji vladaju gvozdenom pesnicom (Nursultan Nuzurbajev u Kazahstanu i Islam Karimov u Uzbekistanu) ili su stvorili dinastije (Alijevi u Azerbejdžanu) ili su na vlasti 30 godina (Milo Đukanović u Crnoj Gori) ili ponavljaju mantre iz Brisela i Vašingtona.

Dakle, šta je bilans tranzicije? Za samo tri ili najviše pet ili šest zemalja može se reći da su na putu da postanu bogate i relativno stabilne kapitalističke zemlje. Mnoge zaostaju, a neke u toj meri da ne mogu teže čak ni tome da budu tamo gde su bile kada je Zid pao. Uprkos filozofima „univerzalne harmonije” poput Frensisa Fukujame, Vaclava Havela i Bernarda Anrija Levija i međunarodnim „ekonomskim savetnicima” Borisa Jeljcina, koji su svi maštali o demokratiji i prosperitetu, nijedno od ta dva nije došlo za većinu ljudi u istočnoj Evropi i bivšem SSSR. Zid je pao samo za neke.

-----------------------------------------

Bez traga na svetskoj sceni

Rusija, verovatno prvi put od početka 19. veka, prolazi kroz period od 25 godina tokom kojeg nije ostavila nikakav trag u svetu međunarodne umetnosti, književnosti, filozofije i nauke. Ne moramo ni da spominjemo pisce koji su, često u sukobu sa režimom, napisali neka od najboljih dela 20. veka (Ahmatova, Pasternak, Grosman, Šolohov, Solženjicin) ili naučni napredak u SSSR-u da bismo shvatili da se ništa slično nije desilo u proteklih 25 godina. Kapitalizam nije bio blagonaklon prema ruskoj umetnosti i nauci.

Isto važi za Poljsku, Mađarsku, Jugoslaviju i Čehoslovačku koje su između 1945. i 1990. dale važne pesnike, pisce, filozofe i umetnike. Ne mogu da se setim ikoga iz istočne Evrope, uz časne izuzetke, ko je ostavio traga u intelektualnom ili umetničkom svetu. Izuzeci uglavnom dolaze iz bivše Jugoslavije: Emir Kusturica, Goran Bregović, Slavoj Žižek. Svi imaju korene u Titovoj nesvrstanoj Jugoslaviji i često u njoj pronalaze inspiraciju: Bregovićeva muzika ne bi postojala da je morao da se ograniči na jednu od bivših republika. Toj listi mogu da dodam bugarskog politikologa Ivana Krasteva.


Komentari2
d247f
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Живорад Рађеновић
Ово је веома површна и брза анализа.
Privredni Primer
Ako mislimo o privrednoim uspesima mozda bi se mogli setiti I Kine?

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Tema nedelje / Četvrt veka od pada Berlinskog zida

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja