Nenad Gladić, jedan od najpoznatijih srpskih gastronoma, poznat i kao Lepi Brka sa TV ekrana, otisnuo se i u „književnike”. Napisao je knjigu „Gastronomad, trbuhom za duhom sa Lepim Brkom”, namenjenoj svima koji vole da putuju i da, usput, dobro jedu.

Rođen je 29. avgusta 1970. u Beogradu, gde je i završio Ugostiteljsku školu. Taj talenat je nasledio od majke Draginje, šef kuhinje u beogradskim hotelima „Palas” i „Hajat”, pa i od oca Ivana, konobara stare garde – ljubaznog, kulturnog, dvorskih manira, koji je stigao i do Tita na Brionima.

Živi u Beogradu. U braku sa Silvijom ima sina Dimitrija (dve i po godine).

Kad i kako ste ušli u kuhinju...

Majka je na to bila prinuđena, jer u našem kraju, u novobeogradskim blokovima uz Savu, u to vreme, nije bilo obdaništa. Tako je kuhinja „Hajata”, od moje treće godine, bila moje obdanište.

... a kako u gastronome?

Razlog što sam upisao ugostiteljstvo je, u mom slučaju, bio jedini način da učim engleski jezik, a ne ruski. A engleski je i razlog zbog čega se sve i posle dešavalo. Jer, moj prvi posao bio je u „Hajatu”, a i bio je povezan sa znanjem engleskog. Posle toga, početkom devedesetih, otišao sam u Pulu, u mornaricu na odsluženje vojnog roka.

Šta vam je doneo miris rata...

Odlazak iz Jugoslavije. U junu 1991. položio sam, na engleskom jeziku, ispit za ugostitelje i otišao na brod za krstarenje „Kristalna harmonija” japansko-američko-norveške kompanije za koju sam radio šest godina. Tu sam bio konobar, jer u tim uslovima mnogo je lakše biti to nego kuvar. Kuvanje na kruzeru je, u principu, rad na traci.

... a šta život na brodu za krstarenje?

Doneo mi je iskustvo u ugostiteljstvu koje tada ni na koji drugi način nisam mogao da steknem. Na ovo putovanje oko sveta pošao sam iz San Franciska. Tako sam izbegao naše devedesete. Jer, u svetu je taj period obeležen ekspanzijom po svim osnovama. Takva je i priča o kruzerima koji su tada bili turistički bum. Da sam sve to što sam video putujući kruzerom želeo da uradim u svom aranžmanu trebalo bi mi sedam života.

A šta je bilo s kuvanjem?

Kad sam došao na brod jedan od šefova pokazao mi je knjigu koju mora da ima svaki ugostitelj na svetu. Bilo je to džepno izdanje „Larusove gastronomske enciklopedije”. Ona je i danas moj dragoceni podsetnik i vodič za sve ono što sam naučio, a i ono što još učim.

Kakav je život na brodu?

U principu 12 sati se radi, a 12 odmara. Najviše se razlikuju dani kad smo na otvorenom moru ili kad smo negde u luci. Ako smo na moru mogu, u slobodno vreme, da se sunčam ili da spavam. „Dremka” je neizbežna, jer taj tempo rada teško se izdrži na nogama. A u luci slobodno vreme mogu da posvetim upoznavanju grada.

Koje je vaše prvo krstarenje?

Plovili smo do Aljaske. Za vreme njihovog leta priroda je neverovatna. Na obali mogu da se vide medvedi, u moru kitovi... Priroda je božanstvena. Posle toga sam obišao Australiju, Tahiti, Novi Zeland, Havaje, Južnu Ameriku...

Zašto su Havaji san Evropljana?

Havaji su specifični po mnogo čemu. Na njima nema uragana. Temperatura vazduha i mora je prijatno topla cele godine, a ljudi su dobronamerni, što se ne može reći za neke druge zemlje sa sličnom klimom. Karibima, na primer.

Koji deo sveta je poseban?

To je Novi Zeland na kome ima dosta vlage i kišnih dana, ali i sunca. I zbog toga je priroda fantastična, a i ljudi su prijatni, dobronamerni, učtivi i vrlo opušteni. Tu sam prvi put u životu spavao na travi. Šetao sam posle ručka i kad mi se prispavalo video sam da to mnogi čine u parku, pa sam to uradio i ja. Kod njih je to, u toku dana, potpuno normalno.

Šta nudi Južna Amerika?

Argentina je vrlo interesantna. Naravno da u njoj ne cvetaju ruže, ali ta zemlja je najevropskiji deo Južne Amerike. Buenos Ajres je po svemu nezaboravan grad, a Brazil mi se ne dopada. Jer, ono kako se on predstavlja kao turistička destinacija i ono što stvarno jeste su – dve različite slike.

Gde biste voleli da živite?

Australija mi se veoma dopada. Imaju mnogo lepih malih gradova na istočnoj, toploj obali, koji su skroz u turizmu. Njihov sever ide ka žarkom pojasu, a sve ispod toga nudi blago, toplo more, lepu klimu i, što je vrlo važno, pristojan život u uređenoj zemlji. Evropa nije ono što je nekad bila.

Kakav je vaš jelovnik?

U principu uvek se trudim da ne jedem van kuće. U podeli posla ja jurim novac, a moja supruga je domaćica. Kod nas uvek ima supe, čorbe, barenog povrća i razne kuvane hrane. A posebna je japanska supa miso. Pravi se od ribe i dodaje joj se miso, fermentisana pasta od soje i ječma. Izbegavamo meso, a posebno suhomesnate specijalitete iz „Argentine”.

-----------------------------------------

Važno je kako jedemo, a ne šta jedemo

Šta je francuski paradoks?

To je svetska gastronomska priča. Francuzi piju više od svih ostalih, puše više, jedu masnije i slađe, a žive duže. Ali, neka istraživanja pokazuju da nije toliko važno šta jedemo, već kako jedemo. Jer, pokazalo se da Francuzi uvek sebi za obrok ostave dovoljno vremena. Oni žvaću hranu, ne gutaju je. I, dok jedu, ne žure. Uvek jedu u društvu, a ne sami.