četvrtak, 15.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:33

Mešanje u sport koliko i u sve druge delatnosti u državi

ponedeljak, 15.12.2014. u 08:15
Уочи утакмице за његов пехар: председник владе Стојадиновић рукује се с фудбалерима загребачког Грађанског уочи првенствене утакмице с БСК-ом у Београду коју су добили с 4:0 Фотодокументација „Политике”

Kod nas je već postala poštapalica: dokle će politika da se meša u sport? Uz iščuđavanje zašto sportisti, odnosno oni koji vode sport, to dopuštaju.

U stvari – ne može drugačije. Politika je umešana u sport koliko i u sve druge delatnosti u državi.

Sportski klub ne može da postoji ako ga odgovarajući državni organ ne registruje. Kao što ne može ni bilo koja firma ili ustanova.

Sportsko takmičenje ne može da se održi bez odobrenja vlasti. Kao što bez toga nema ni trgovanja, zidanja, lečenja...

U sportu, kao ni u kulturi, prosveti ili obrazovanju, ne mogu da se zalažu za vrednosti koje vlast ne podržava. Čak ni za onekoje su bile cenjene pre nekogvremena, ako sada zakon traži drugačije.

O mešanju politike u pravo ili ekonomiju verovatno je suvišno da se troše reči. Evo, dešava se pred našim očima: Zapad je uveo Rusiji sankcije, a ona zabranila otuda uvoz poljoprivrednih proizvoda.

„Kolizija” među ljudima i između čoveka i prirode

Nama samo mešanje ili, bolje rečeno, međusobno iskorišćavanje politike i sporta bode oči, jer se naglo promenilo u odnosu na ono na šta smo navikli.

Partizan je osnovan kao vojni klub (do 22. decembra 1952. bio je i organizaciono vezan za armiju), a gotovo do kraja Jugoslavije u njemu su glavnu reč vodili generali. Doduše, u svoje slobodno vreme, ali s uticajem koji im je čin donosio.

Crvenu zvezdu je podržavala. Njen veliki navijač Vladimir Dedijer, predratni novinar „Politike”, Titov ratni biograf,a posle rata glava celokupnog jugoslovenskog sporta (predsednik Fiskulturnog saveza Jugoslavije), rekao je 18. oktobra 1979, kao gost novinara Dragana Babića u emisiji „To sam ja” na TV Beograd (kasnije je to objavljeno kao knjiga), da su članovi srpske vlade bili za Crvenu zvezdu, iako neki u to vreme nisu znali da li je reč o fudbalskom timu iz Beograda ili fabrici pekmeza iz Kragujevca.

Slično je bilo i u ostalim gradovima i republikama Jugoslavije. U Sarajevu je, recimo, 1947. rešeno da se od Torpeda (ime je ubrzo promenjeno u Sarajevo) napravi veliki klub. Zbog toga su dovedena pojačanja iz Željezničara, jedinog predstavnika Bosne i Hercegovine u tek završenom prvom posleratnom fudbalskom prvenstvu (ispao iz lige zbog njenog skraćenja – 10 timova umesto 14).

 

Huan Antonio Samaran (levo) u muzeju u našoj olimpijskoj kući sredinom devedesetih, u društvu generalnog sekretera JOK-a Đorđa Perišića (desno) Foto OKS 

Ili 1957. ujedinjavanje BSK-a (nastalog 1950. od Metalca i Beograda) s Trgovačkim sport klubom Šumadija (vukao korene od Milicionara), u kojem su glavnu reč imali, kao i kasnije u novom klubu (OFK Beograd), ljudi iz moćnog spoljnotrgovinskog preduzeća „Geneks” (nešto pre toga napustili su upravu Partizana), potpomognuti kadrovima iz organa unutrašnjih poslova.

Sprega ljudi iz vlasti, partije, organa bezbednosti i privrednika, koji su formalno bili članovi uprava klubova ili su im pomagali prikriveno, određivala je ko će u kom mestu, a i uopšte, biti jači na sportskom polju.

S raspadom države i promenama do kojih je to dovelo, klubovi i sportski savezi ostali su kao ribe na suvom. U vodu su ih vratili ljudi, ako ne iz drugačijih struktura (kriminal, privatni biznis, itd), onda iz onih nekadašnjih, ali u kojima su potpuno izmenjene okolnosti.

Slično je stanje i u ostalim bivšim socijalističkim zemljama. U onima na Zapadu, u kojima nije bilo tumbanja, ta povezanost politike i sporta gotovo da nije uočljiva. Tamo su se za vek i više postojanja savremenog sporta odnosi postepeno razvijali, tako da tek ponekad nešto štrči.

Nekad to krene od političara. Kao kad su 30. juna 2010. predsednik Fudbalskog saveza Francuske Eskalet i selektor Domenek u Nacionalnoj skupštini, pred naročitom parlamentarnom komisijom, podnosili račun zašto je njihova reprezentacija na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi prošla kao bos po trnju.

Neki put sportisti sami kroče na politički teren. U maju 2010. čuveni engleski fudbaler Dejvid Bekam se slikao kao tobdžija u britanskoj vojnoj bazi u Avganistanu.

Mnogo toga u sportu vuče korene s Ostrva. Nemac Kaspar Maze, u svojoj knjizi „Bezgranična zabava”, prevedenoj kod nas 2008, ovako je obrazložio razvoj sporta u Engleskoj u drugoj polovini 19. veka:

„To je bio deo namere vlasti da se slobodno vreme radnika, koje su navodno karakterisali prostaštvo i opijanje, civilizuje i da se poboljša zdravlje naroda. Oduševljavanje telesnim dostignućima i sportskim nadmetanjima bilo je deo popularne tradicije. Naročito se fudbal činio prikladnim za to da, u skladu s pravilima utvrđenim u elitnim školama Ragbija, Haroua i Itona, oplemeni sirovo masovno guranje na terenu zasnovano na snazi. Pomoću fudbala je trebalo vežbati građanski sportski duh: samodisciplinu i moć sprovođenja svoje volje, timski duh i strogost prema samom sebi. S tom namerom su sveštenici, apsolventi elitnih škola oduševljeni fudbalom, kao i preduzimači od 1870, osnivali klubove za radnike i omladinu; u škole je uvedena nastava sporta za dečake. Uspeh je bio impozantan. Često nije ni bio potreban podstrek od strane vlasti – fudbal je ubrzo postao nacionalni i ujedno proleterski sport.”

Maze je, istražujući razvoj sporta u zapadnoj Evropi, načinio ovakvo poređenje:

„Zadatak sporta u Engleskoj bio je da omladina u međusobnim takmičenjima razvija svoje fizičke sposobnosti. Prosvetiteljska gimnastika, međutim, trebalo je da jača zdravlje i harmonično razvija telo. U engleskom fizičkom vaspitanju osnovno sredstvo bilo je takmičenje, u nemačkoj gimnastici telesno vežbanje. U sportu se razrešava ’kolizija’ među ljudima, u gimnastici ’kolizija’ između čoveka i prirode. Znači da od nivoa ekonomsko-političkog razvitka zemlje i klase na vlasti zavisi idejna i praktična usmerenost fizičke kulture.”

Maze navodi i da je Francuz Pjer de Kuberten bio oduševljen engleskim fudbalom:

„Preteča novog vodećeg sloja, koji je po engleskom uzoru trebalo da prevaziđe suprotnost između plemstva i buržoazije, bio je baron De Kuberten. Godine 1894. oduševljeno je hvalio uvezenu robu iz Engleske. ’Da, preduzetnički duh! Njega će vam dati fudbal, u to sam ubeđen. On će sprečiti da se vaša ambicija ograniči samo na jednu oblast i da vam se život okameni u birokratski život službenika. Jer, pogledajte samo kakav se svet otvara za vašu energiju! Kada uskoro postanete veliki biznismen, značajan novinar, odvažan putujući istraživač, mudar industrijalac, onda će vaše poslovne filijale u dalekom inostranstvu, novinske agencije koje vodite, strana teritorija kojom putujete, ono novo što proizvodite, predstavljati isto toliko pobeda za Francusku. Ovi zadaci zahtevaju osobu preduzetničkog duha, dobrog fudbalera koji se ne plaši guranja, koji je uvek pokretan, brzo odlučuje i hladnokrvan je.’ Međutim, s obzirom na brzo širenje sporta i njegovu komercijalizaciju, nije se mogla održati željena ekskluzivnost. Kuberten je za svoj elitni ideal amatera morao da pronađe drugo polje: olimpijsku ideju i Olimpijske igre otvorene u Atini 1896.”

Amerikanac Robert Sajmon, u knjizi „Fer plej etika sporta”, prevedenoj kod nas 2006, dao je ovakav podatak s one strane Atlantika:

„General Daglas Makartur, američki heroj iz Drugog svetskog rata, možda je preterao kad je tvrdio da je učestvovanje u takmičarskom sportu ’vitalno važno za formiranje karaktera’ i da ono ’priprema omladinu naše zemlje za njihovu ulogu čuvara republike’. Preterano ili ne, s tim gledištem se mnogi slažu.”

Jedan od osnivača „Politike”, Nikola Stanarević, u našem listu 23. februara 1969, u tekstu „Opasne dečje igre”, napisao je da su na početku prošlog veka u Beogradu vođeni pravi mali ratovi između dečaka iz različitih delova grada:

„Ove borbe među decom, koje su se često i krvavo završavale, vlasti nisu mirno gledale i pokušavale su da ih spreče i iskorene. Međutim, kad se pojave žandarmi, onda se obe zaraćene strane okrenu prema njima i udruženim snagama počnu da ih gađaju kamenicama.Interesantno je, da među decom, koja su učestvovala u tuči nije bila samo ’manguparija’, kako se to ponekad reklo. Bilo je tu dečje solidarnosti i gotovo niko nije izostajao. Književnik i političar Milan Grol zabeležio je, da je njegova generacija (s kraja sedamdesetih godina prošlog veka) takođe učestvovala u tučama i pominje potonjeg političara Voju Marinkovića, kao borca, koji je inače bio ’ministarski sin’.”

A onda se pojavio fudbal i potisnuo opasne dečje igre. O tome svedoči bivši sportski urednik „Politike” Borivoje Jovanović.U „Zborniku za istoriju fizičke kulture Srbije” (br. 2–3) iz 1968, u „Jednom popodnevu u Košutnjaku 1911. godine”, opisao je kako je s drugovima sa Slavije pešačio po najvećoj vrućini do igrališta Sokola da gleda utakmicu s kragujevačkom Šumadijom. Taj tekst završava ovim rečima:

„Nedelja popodne bila nam je vrlo teška, jer nismo znali kako da ubijemo vreme. Ranije smo se tukli s Palilulcima, Spomeničarcima, Savamalcima i dr. Sada je to otpalo! Fudbal nas je zaneo. Problem nedeljnog odmora za nas je bio rešen. Tačno smo znali kako ćemo ga iskoristiti mesecima i godinama unapred!”

Tako suondašnji političari, zahvaljujući sportu, prebrinuli jednu ozbiljnu brigu. Nažalost, današnjoj omladini sport služi kao povod da se vrate, što bi rekao Stanarević, na opasne dečje igre.

Nepomirljivi u politici, a zajedno u sportu

Prvenstva države, na primer, zbog velikog broja gledalaca, koje je zbog toga teško kontrolisati, vlastima pokazuju kakav je stvarni odnos između pojedinih delova zemlje, kao i odnos prema samoj državi. Krvavi kraj Jugoslavije najavili su sukobi navijača. Težnje za odvajanjem i još neke vrste neposlušnosti primećuju se i u zemljama zapadne Evrope.

Posle Svetskog fudbalskog prvenstva u Nemačkoj, u Rimu je fotografisana grupa Italijana, navijača novog šampiona, kako nose mrtvački sanduk u bojama francuske zastave, protivnika njihove reprezentacije u finalu, na kome na engleskom piše: „Zbogom Francuska 2006.” Neslana šala. Ali dešava se da nastanu i ozbiljni međudržavni i međunarodni problemi. Takvo je ubistvo Zvezdinog navijača u Istanbulu, kao i francuskog pre nekoliko godina uoči utakmice Partizan–Tuluz.

I političari, kako oni na vlasti, tako i u opoziciji, moraju nešto da preduzmu da takvih događaja više ne bude. To od njih zahteva javnost.

„Sport je postao sredstvo propagande u međunarodnoj politici i može se čak reći da je postao oblik psihološkog rata. Olimpijci su postali borci za prestiž države-nacije. Sportski svet je podeljen na sportske velesile i male zemlje”, napisao je još 1967. Branko Polič u „Humanizaciji fizičke kulture”. „Do politizacije sporta dolazi po pravilu tamo gde nisu jasni suština i smisao čovekovog angažovanja u sportu i gde ne postoje humani kriterijumi za vrednovanje sportskih ostvarenja. Sportista, i ne samo on, već i društvena sredina u kojoj živi, koji nije u stanju da otkrije i shvati dublji humani smisao sporta i sportskog stvaralaštva, vrlo lako prihvata pragmatsku funkciju reprezentovanja. U reprezentantskom sportu sportista ne polazi od unutrašnje, samosvojne potrebe da se potvrđuje u sportu već od društvenih interesa izvan sporta.”

Veze ili mešanje politike i sporta nisu izum našeg doba. Bilo ih je čak i u srednjem veku, iako se smatra da je sport u to vreme, u poređenju s antičkom Grčkom, gotovo nestao.

Mađarski kralj Sigismund sigurno je imao jak razlog kad je 1412. u Budimu priredio veliki viteški turnir. Na njemu je gost bio i despot Stefan, koji je i sam organizovao slična takmičenja, doduše mnogo manja od navedenog.

Ali, to se radilo i mnogo pre njega. Naš istoričar, uz to i predsednik vlade i Srpske kraljevske akademije, Stojan Novaković, u svom literarnom delu „Kaluđer i hajduk”, opisujući dvor velikog topličkog vlastelina Vitomira Gvozdenovića, navodi:

„Na zgodnom mestu, ispred gradića bilo je potecište, mesto za trke i ostale junačke igre, na kome su se muškarci iz vlastelinove i iz ostalih kuća po vas dan igrali i zabavljali.”

Dr Vladan Đorđević i Nikola Pašić, obojica iz istorije poznati kao predsednici srpske vlade, 1881. bili su među 33 potpisnika poziva Beograđanima za osnivanje Prvog beogradskog društva za gimnastiku i borenje. Kad je osnovano, ušli su u odbor koji ga je vodio, iako su bili nepomirljivi politički protivnici.

Dr Milan Stojadinović, predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije, kao da je hteo da pomiri ondašnje beogradske „večite rivale”, a možda i da dobije na popularnosti. Bio je počasni predsednik i BSK-a i Jugoslavije, pa i sarajevske Slavije! Za vreme Drugog svetskog rata beogradski timovi su igrali za pehar šefa prestonice Dragog Jovanovića.

Kralj Aleksandar i Tito imali su potpunu vlast, ali su i oni smatrali da nije naodmet da ostave trag i u sportu. Prvi je, između ostalog, darivao zlatni pehar za nadmetanje fudbalskih reprezentacija podsaveza, a drugi srebrni pobedniku Fudbalskog kupa Jugoslavije. Pored toga, pre rata se na Hipodromu trčalo za kraljev pehar, a posle rata za pehar predsednika Republike.

Sportisti su u svim režimima pokušavali da preko političara reše neke svoje muke. Današnje njihove probleme znamo, a na početku su molili nadležne da dobiju zemljište na kome će da igraju (to spominje Danilo Stojanović u svojim sportskim memoarima iz 1953. „Čika Dačine uspomene”), da budu oslobođeni dažbina za održavanje sportskih priredbi (tih vapaja pune su novine između dva rata)...

Sport i politika, dakle, od pamtiveka se prepliću. Da li je to dobro ili loše, kao i kod svih ostalih delatnosti u državi, zavisi od slučaja do slučaja. To jest od ljudi.

Čak ni „nauka nije bila, ona to nije sada i nikada ne može biti potpuno objektivna, što će reći nezavisna od ljudskih vrednosti”, tvrdi američki sociolog Abraham Maslov u svojoj knjizi „Motivacija i ličnost”, prevedenoj 1982. I dodaje da je veoma sporno da li nauka treba čak i da pokuša da bude potpuno objektivna, a ne onoliko objektivna koliko ljudska bića mogu biti.

Ivan Cvetković

-----------------------------------------

Turniri cara Dušana

Mavro Orbin u svom čuvenom delu „Kraljevstvo Slovena”, napisanom 1601, a kod nas s kritičkim komentarima objavljenom 1968, tvrdi da je car Dušan vežbao svim vrstama oružja i da je tražio od vlastele da i ona bude vična tome. Istoričar iz Dubrovačke Republike kaže i da su se u to vreme često održavale viteške igre „đostre” i „bagorde” (turniri i dvoboji).

-----------------------------------------

Sportske dvorane kao nekad operske kuće

Nemački sociolog Maze vrlo slikovito objašnjava ulogu sporta u današnje doba:

„Nisu više raskošne operske kuće katedrale savremene kulture, već sportske dvorane.”

Izgradnja savremenih sportskih objekata je ozbiljan državni poduhvat. To su ogromna novčana ulaganja, na njima je angažovan ogroman broj ljudi – od najvećih stručnjaka iz različitih oblasti do obične građevinske radne snage.

-----------------------------------------

Nemački orden za treće mesto na svetu

Nemačka je ove godine osvojila Svetsko prvenstvo u fudbalu, a njen selektor Lev još pre četiri godine odlikovan je za treće mesto na svetu! Srebrni krst za zasluge predao mu je predsednik države Vulf.

-----------------------------------------

Španci nemačkim parama kupuju nemačke igrače

Pre nekoliko godina šef minhenskog Bajerna Henes optužio je špansku državu. Po njegovim rečima, ona pare, koje shodno pravilima EU dobija od Nemačke, daje, na primer, Realu, koji od toga kupuje nemačke igrače. Na to se nekako brzo zaboravilo, a s obzirom na to da bivši predsednik najvećeg nemačkog kluba zbog utaje poreza izdržava zatvorsku kaznu, pitanje je da li sada njegova reč ima bilo kakvu težinu.

-----------------------------------------

Bekenbauer počasni ambasador Kosova

Slavni nemački fudbaler Bekenbauer, zbog zalaganja da u Uefu i Fifu bude primljeno Kosovo, postao je 4. marta 2011. njegov počasni ambasador. Čovek koji gura nos u tuđe stvari nije, međutim, hteo da ispriča šta zna o izboru Katara za domaćina Svetskog prvenstva 2022, pa mu je Fifa 13. juna ove godine zabranila da se 90 dana bavi bilo čime što ima veze s fudbalom.

-----------------------------------------

Čarlton i Ferguson s istom titulom kao i Čerčil

Englez Čarlton kao igrač i Škot Ferguson kao trener, za dostignuća u fudbalu su nagrađeni titulom ser. To je zvanje, koje je, na primer, nosio i Vinston Čerčil, predsednik Vlade Ujedinjenog Kraljevstva u Drugom svetskom ratu.

----------------------------------------

KARLOV UGAO

• Sport se ne meša u politiku, ali se politika meša u sport.

• Ako MOK tako odluči, članovi OVK će se na olimpijadi takmičiti u streljaštvu.

• Pa i naši navijači su čas vladina, čas nevladina organizacija.

• Možda MOK znači: Međunarodni olimpijski kartel?!

• Naši političari su rukovodioci u sportskim klubovima. Politika im je samo hobi.

• Kosovo nema državu, ali ima olimpijski komitet.

• Ujka Sem je malom Tačiju platio rekreaciju u Brazilu.

• Protiv odluke MOK-a Srbija se nije bunila. Sve karte smo bacili na Kinu i Rusiju.

Dragutin Minić


Komentari4
a219c
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Milan Čolić
U suštini je sve politika. Pa i sport takođe...
prvi reket
„Спорт је постао средство пропаганде у међународној политици и може се чак рећи да је постао облик психолошког рата..." A novac koji ide uz sport? Privredni marketing koji ide uz sport? I sta je uopste politika ako je ona odvojen entitet pa se moze izreci formulacija o 'mesanju'? Jedno te isto se ne moze 'mesati' samo sa sobom. Da li ce biti nastavka ove teme sa logicnim osvrtom na pakovanje sportskih rezultata radi politickih efekata?
Bosanac u Beogradu
Moj vrsnjak Aleksandar Vucic, sadasnji premijer Srbije, bio je ko pionir izuzetni talenat za kosarku, da bi se u srednjoj skoli opredelio za fudbal. Da nije otisao na studije danas bi bio legenda srpskog fudbala.
Zemljorad Obradovic
Samaran... tu be tek bilo dosta toga da se napise... kruzile neke price zasto je zbog 'drugih obaveza' malo nepredvidjeno napustio jedni sahovsku olimpijadu... emotivan covek...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Tema nedelje / Politika i sport

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja