četvrtak, 14.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 09:05

Ubistvo kralja u Marselju iz ugla današnjeg telohranitelja

Autor: M. Galovićnedelja, 14.12.2014. u 15:00
Милан Богојевић (Фото З. Кршљанин)

Mnogi istoričari i publicisti pisali su o atentatu na kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića. Zavera, političke okolnosti, suđenje saučesnicima atentatora i sećanja svedoka detaljno su razrađeni. Ali, niko se do sada nije detaljnije bavio neposrednim načinom izvršenja zločina, odnosno propustima u obezbeđenju tako važne ličnosti od strane francuskih i jugoslovenskih službi bezbednosti.

Upravo taj segment proučio je Milan Bogojević (1981), bivši pripadnik „Kobri”, specijalne jedinice Vojske Srbije, koja se bavi zaštitom važnih ličnosti, koji je po napuštanju vojske radio kao telohranitelj porodice Karađorđević u Beogradu, a i danas je u poslovima bezbednosti.

– Kada sam malo bolje proučio atentat, na osnovu snimka, podataka iz arhiva, knjiga, pa i novinskih članaka, na mene su snažan utisak ostavili propusti u organizaciji zaštite kralja. Odlučio sam da ih sve pobrojim i zabeležim na jednom mestu. Svoja razmišljanja podelio sam sa princom Vladimirom, unukom kralja Aleksandra i on je predložio da objavimo jednu brošuru povodom osamdesetogodišnjice atentata koja je prerasla u knjigu – kaže Milan Bogojević, autor knjige „Atentat 1934” (izdavač „Evoluta”, Beograd, 2014).

Kakvi propusti su doveli do tragedije koja se desila u Marselju 9. oktobra 1934. godine? Sa jedne strane, jugoslovenske službe bezbednosti imale su detaljne informacije o zaveri ustaškog pokreta Ante Pavelića. Sa druge strane, francuska organizacija obezbeđenja kralja Aleksandra uprkos upozorenjima bila je, blago rečeno, nemarna.

Domaćini su za visokog gosta izabrali neadekvatan automobil, umesto najavljenog zatvorenog automobila, na marseljskom keju postavljen je stari „delaž” sa otvorenim krovom, uz objašnjenje da bi bilo dobro da okupljeni narod vidi važnog gosta. Taj automobil vozio je francuski policajac Forsak, neiskusan za tako važan zadatak.

Posle atentata jedan novinar ga je intervjuisao i ovaj mu je rekao da je sa jednim oficirom policije razgovarao o lošem izboru vozila, a oficir mu je odgovorio da mu bolji automobil nije potreban i da kroz okupljeni narod vozi prvom brzinom, pet kilometara na sat!

Sam kralj odbio je da nosi pancir. Lično obezbeđenje, francusko i jugoslovensko, nije bilo u automobilu. Oko vozila bili su francuski konjanici, iako su se u to vreme na takvim zadacima koristili motociklisti. Špalir policajaca duž trase kretanja bio je redak, građani i novinari su neprekidno prelazili sa jedne na drugu stranu ulice.

– Kada su kraljeva kola stigla na skver ispred Palate berze, začula se nekoliko puta pištaljka kakvu koriste saobraćajci i policajci, ostalo je neutvrđeno da li je i ko dao znak atentatoru. Kako god bilo, atentator Vlado Kerin Černozemski iz ekstremističke makedonske organizacije VMRO, koja je sarađivala sa ustašama, baš u tom trenutku je iskočio iz gomile kličući na francuskom: „Živeo kralj”. Kreće ka kraljevom automobilu, noseći u desnoj ruci buket cveća. Niko ga ne zaustavlja. Iznenada ubrzava, skače na papučicu automobila i ispaljuje po četiri hica u kralja i četiri u pravcu generala Žorža. Ranjen je i francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu – objašnjava Bogojević.

Vozač Frosak umesto da naglo ubrza pre nego što je atentator skočio na kola, ili kada je već bio na bočnoj papučici, pokušava rukom da ga odgurne. Potpukovnik Piole, koji je bio na konju, udara sabljom Černozemskog koga istovremeno sa dva metka pogađa policajac Debion.

Atentator pada i razjarena masa ga linčuje posle čega je podlegao povredama. Ipak, i iskusni oficir Piole prethodno je napravio grešku, umesto da bude uz osobu koju štiti, on je u kritičnom trenutku izjahao ispred „delaža”.

Medicinsko obezbeđenje u pratnji ove važne povorke nije postojalo. Žorža i Bartua su prevezli u bolnicu, a kralja Aleksandra u Prefekturu (opštinu)!? Tu je i konstatovana njegova smrt, a i Bartu, iako je iz „delaža” izašao na svojim nogama, preminuo je pod teško shvatljivim okolnostima.

– Sagledavajući sve propuste u organizaciji obezbeđenja, smatram da plan obezbeđenja nije ni postojao ili je bio toliko loš da se ne vide konkretni potezi u cilju zaštite kralja. Toliko propusta i grešaka na jednom mestu mora da je u prvi mah zbunilo i samog atentatora Černozemskog koji je verovatno mislio da će morati da se pomuči da nađe „rupu” u obezbeđenju, a uočio je da je čitavo obezbeđenje jedna velika „rupa” – zaključuje Bogojević.


Komentari24
d2618
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Зоран Радовановић
Најтачније и најверодостојније податке о непосредном начину извршења злочина на краља Александра Карађорђевића, односно пропустима у обезбеђењу тако важне личности од стране француских и југословенских служби безбедности, дат је у прилогу књиге др Видоја Голубовића и Зорана Радовановића из 2012. под насловом „Мученици за слободу отаџбине - светле и свете жртве, Дреновац и Шеварице у Мачви 1912-1918“ (Издање „Удружења ратних добровољаца 1912–1918, њихових потомака и поштовалаца из Београда“ ) на страни 15 у којој је приређен текст о Живану Кезићу, хероју одбране Београда 1915. године. Живан Ј. Кезић био је старешина у Сремском добровољачком одреду у време одбране Београда 1915. Истакао се као бранилац Дунавског кеја у борбама за Београд 1915. године. Био је официр који је последњи напустио српску престоницу. Након рата, у коме је стекао чин капетана, Живан Кезић се бавио списатељством и написао више аутентичних текстова о свом војевању. По казивању Љубише М. Јолдић (1932-2015) из сел
Зоран Радовановић
(Наставак са 98/99 стране књиге): По казивању Љубише М. Јолдић (1932-2015) из села Шеварице у Мачви, нећака Живана Кезића, сина Живанове рођене сестре Иване: „После рата Живан Кезић је био лични телохранитељ краља Александра I Карађорђевића и пратио га је свуда. Једино није био у краљевој пратњи приликом последњег краљевог боравка у Марсељу 1934. када је и извршен атентат на краља. Службе задужене за краљеву безбедност су сматрале да ће француска стража бити сасвим довољна за краљеву сигурност, што се на крају, нажалост, показало недовољним. До краја свог живота Живан је патио што није био уз свог краља када је извршено злочиначко убиство.“
Preporučujem 2
djurdjica jovanovic
Postovani, o propustu obezbedjenja svesni smo svi koji se interesuju za slucaj, ali ono sto mene vise interesuje vezano za porodicu Karadjordjevic su sledeca: Znamo da je o novcu Vajferta , kralj Petar dosao u Srbiju, Vajfer je bio mason kao i sam Petar verovatno jer mu je sin Aleksandar bio mason,. ZAsto su srusili srednjovekovni grad Zrnovo da bi sagradili spomenik neznamo junaku od strane Mestrovica koji je opet bio mason. To je jedini spomenik kraljevine Jugoslavije koji je bio posecivan i negovan za vreme komunizma tj. Tita koji je takodje bio mason! Tako celu pricu oko atentata trazimo na pogresnom mestu. Jer je poznato da je Bugarski kralj rekao Aleksandru da ce ih sve ubiti pre ili kasnije, ali da ce Aleksandra ubiti prvog jer je pripadnik masonerije, koju je pre atentata napustio!
Игор Смиљанић
Одличан текст и одлична књига. Прочитао сам у једном даху. Игор
Ivan Banjac
Svaka cast na ideji. Bravo momak. Kralj Aleksandar je nas najveci kralj ma sta govorili o njemu.
Zoki
Kralj koji nas je toliko udesio, da smo zbog stvaranja Jugoslavije, izgubili citava potomstva i generacije Srba u dva rata, a o gubicima velikih teritorija, gde su ziveli Srbi da ne pricamo. Cak i je i sam zbog toga izgubio glavu. Sve to zahvaljujuci njegovoj losoj proceni, tvrdoglavosti da poslusa druge i megalomanizmu. Dao je Slovencima, Hrvatima i ostalima drzave, a mi se dan danas borimo da zadrzimo i ono malo sto je ostalo od Srbije. To je cinjenica.
Preporučujem 0
rocco s
M.P@ vas komentar je vrlo konfuzan. Probajte da se koncentrisete na poruku a ne na slikanje okolisa i tumacenja istorije kako je vi rezumente Sta ste vi zeleli da kazete je verovatno samo vama jasno. Ako probate da se koncentrisete i procitate ponovo ovaj clanak razumecete poruku autora ovog teksta. Videcete da autor prica o propustima u Kraljevom obezbedjenju koje su dovele do tragicnog ishoda. Kad poredim ubistva Kralja, Djindjica i Arkana to radim da bi ukazao na njihovu svesnu ili nesvesnu odluku da zanamare opasnost od atentata. Cinjenica je da su oni znali da im preti ta opasnost i da nisu preduzeli nesto sto bi sprecilo atentatore u njihovom naumu. Umesto da kazete nesto o tome vi konstatujete da Hrvati nisu imali drzavu, da su oficiri mrzeli Dragu Masin i da se Kralj i Djinjic i Arkan ne mogu porediti. Sledeci vasu logiku neko bi mogao da pomisli da je samo krelj bio dostojan da se na njega izvrsi atentat. Ljudi citaju ono sto pisete i ne znaju sta vam je bilo na pameti ...
Zoki
Ljudi pisu ono sta osecaju, dragi gospodine. Mogao je Kralj Aleksandar tok istorije Srpskog naroda i pravac Srbije da usmeri u mnogo boljem pravcu, cak i da izbegne atentat, sto bi za nas Srbe danas sigurno bilo mnogo bolje... Ali nije. Zbog cega, svima nama je jasno danas.
Preporučujem 0

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja