utorak, 11.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 02.01.2015. u 15:00

I kaldrma se utišala dok je Sterija umirao

„Meni je bila davnašnja želja da se na sceni Zvezdara teatra ispričaju priče naših velikih i najznačajnijih ljudi iz pozorišta. Pre svega mislim na Steriju koji je i pokrenuo priču o pozorištu u prvoj polovini 19. veka kada je napustio Vršac, koji je tada dat austrougarskoj i došao u siromašnu Srbiju bez institucija, bez ikakvih naznaka da bi jednoga dana ona bila zemlja u kojoj će kultura biti iole važna. I on počinje iz početka da radi po uzoru na Beč, gde ga je poslao otac Sterija po kojem je dobio poznato ime. Jovan Popović otprilike nikome ništa ne znači dok se ne kaže Sterija i umesto da ode u Beč kao što je njegov otac želeo, da tamo završi studije prava i postane ozbiljan čovek, on je nekako, po majčinoj želji otišao u Srbiju, u to doba i osnovao sve danas poznate kulturne institucije, počevši od Akademije nauka, muzeja, pozorišta...”

Ovako akademik, dramski pisac Dušan Kovačević objašnjava zašto je poželeo da na sceni Zvezdara teatra, na čijem je čelu dugi niz godina zaživi predstava „Rodoljubac” posvećena: Jovanu Steriji Popoviću. Predstavu nastalu prema tekstu Milovana Vitezovića, a na osnovu drama „Misterija” i „Sterijin put u Srbe” adaptirao je i režirao Nebojša Bradić, koji se ujedno pobrinuo i za scenografiju. Premijera je krajem januara 2015. godine.

Komad o Jovanu Steriji Popoviću, „malom, sitnom i bolnom čoveku sa velikim zdravim i silnim duhom” unapred pobuđuje interesovanje. Kakvu ćete nam priču ovoga puta ispričati?

Nažalost, Sterijina priča nije se završila kao i većina priča naših čuvenih pisaca na najlepši način. On je na izvestan način bio udaljen iz Beograda, to je najblaže što mogu da kažem, zbog političkih igara u koje je bio ne svojom voljom uključen, da bi se ta nesrećna sudbina završila njegovom smrću u nepunoj pedesetoj godini, u očevoj kući u Vršcu. Moj dragi profesor Jovan Hristić mi je pričao, i to je bio negde motiv za tu situaciju koja će se događati u tom komadu, scenu koju je on opet čuo i koja je po predanju izgledala ovako: kada je Sterija došao posle već teškog oboljenja, vezanog za pretrpljeni moždani udar i za problem sa plućima u Vršac, i kada je zadnje dane provodio ležeći u očevoj kući, inače poznatog vršačkog trgovca, onda su građani Vršca ispred njegove kuće na kaldrmu postavili kukuruzovinu da ga kola koja prođu ne uznemiravaju dok napušta ovaj svet. To je bila scena koju sam zapamtio kao filmsku sliku, kao sliku sudbine čoveka u koga se mi i danas kunemo, a koji će testamentom zabraniti izvođenje „Rodoljubaca” pedeset godina posle svoje smrt. I to je, takođe, malo poznato jer svaka naša priča o pozorištu počinje sa „Rodoljupcima” kao jednim verovatno od najznačajnijih komada u ukupnoj istoriji dramske literature. Sterija se plašio da bi priča o „Rodoljupcima”, u kojoj su pomenuti neki ljudi skriveni iza simboličnih pseudonima bili prepoznati i da bi porodice mogle da imaju problema. I to je ispoštovano, naravno, kao i priča sa „Sumnjivim licem” koje nije igrano dvadeset i nešto godina, pa ga je onda Nušić prepravljao i igrana je tek neka četvrta ili peta verzija. Moja velika želja je bila da se ispričaju priče, sudbine Sterije i Nušića. Tokom naredne jeseni nadam se imaćemo i priču o Domanoviću na sceni.

Pišete naučnofantastični komad čija priča se odvija na jednoj planini u Srbiji. Kada će zaživeti na sceni?

Taj komad me ne napušta sigurno dvadeset godina. Ja njega napuštam, ali on mene ne. To je, zapravo, priča koja je dosta realistična i koja je pogled na ovaj naš svet iz ptičje perspektive. Priča je naučnofantastična zato što se jednoga dana na jednoj planini pojavljuje čovek za koga se sumnja da nije sa ove planete. I taj pokušaj da nekome ko o nama ne zna ništa objasnimo gde je došao, jeste tragičan. I smešan. Kako godine prolaze, istorija ove planete se ubrzava i počinje da dobija na ubrzanju koje je opasno po opstanak. Pre svega mislim na događaje u Ukrajini koji su iz dana u dan sve komplikovaniji i vrlo uznemirujući. Mene posebno oneraspoložuju činjenice da sam se dva puta u životu sretao sa obiljem dokumentarnog materijala radeći priče koje se događaju početkom Prvog svetskog rata i početkom Drugog svetskog rata. Jedna je „Sveti Georgije ubiva aždahu”, to su meseci uoči rata, imao sam silan dokumentaran materijal, novine iz vremena uoči Cerske bitke. Mesecima uoči bitke se pričalo slično kao što se danas priča: „Hoće biti rata, neće biti rata”. U velikoj želji da ne bude rata ljudi su previđali nekakve stvari. Slično se desilo i posle aneksije Austrije, od strane Nemačke, a pogotovo posle napada i okupacije jednog dela Poljske, kada se već znalo da je počeo rat. Veliki deo sveta se pravio da se ništa nije dogodilo. I tek kada rat zahvati kuću do krova, onda se ukućani, stanovnici Evrope uplaše. Krajnje je neodgovorno i za civilizaciju neozbiljno da se na granice Rusije dovlači oružje koje je opasno po opstanak planete. Za mene je to potpuno začuđujuće što se niko nije pobunio izuzev grupe od stotinak intelektualaca u Nemačkoj, koja je digla glas i ponovila tu strepnju završenu juče. Juče se završio Drugi svetski rat. Danas se ponavljaju iste scene, iste slike. Da li neko razmišlja da može neko da popusti sa živcima, da ne kažem goru stvar da poludi i da pritisne jedno od onih opasnih dugmadi koja nose u sebi oružje, koje ako se upotrebi onda u tom ratu nema pobednika. To je za mene u ovom trenutku na kraju 2014. godine, kada se obeležava sto godina od početka Prvog svetskog rata nepojmljivo, jer je situacija skoro identična.

Došli smo do tog apsurda da nas nijedan užas ne zaustavlja i ne opominje. Kakve su političke prilike danas u Srbiji?

Vrlo su teške, izuzetno teške. Biću iskren. Mislim da se zaboravlja činjenica da smo 1945. godine ušli u slepu ulicu. Neću sada da pravdam niti da optužujem bilo koga, već je to činjenica. Ušli smo igrom velikih sila u nešto što nije bilo realno. Zatim smo dvadeset, trideset godina dobijali kredite. Nepovratni krediti su se merili desetinama milijardi dolara da bi tadašnja Jugoslavija ostala neutralna. Danas više nema pomoći niotkuda, u međuvremenu smo se zadužili. Tokom ratova devedesetih godina prošlog veka smo osiromašili, pa je onda došlo bombardovanje koje je uništilo i ono malo što je ostalo. A onda posle tih promena 2000. kada smo očekivali da će nešto bitno da se desi, nije se desilo ništa. To je bio zbir jako neozbiljnih, neodgovornih ljudi koji su kriminal od devedesetih legalizovali. Stvar je zapravo vrlo jednostavna: nije se desilo ono što smo svi očekivali. Ako je neko početkom tih devedesetih, uoči rata bio prosjak, jadan i bedan, a tokom deset godina se obogatio, jednostavno pitanje onoga o čemu smo stalno razgovarali 2000, 2001, 2002. jeste: „Izvinite, gospodine kako ste došli do tih para.” To pitanje se nikada nije ozbiljno postavilo.

Dobili smo novu klasu bogataša i nesreću raseljenih?

Nažalost, ratovi služe da bi neko poginuo, a neko se obogatio. To je posledica svih ratova. Nije ovo ništa novo kod nas. Rat pokreće nezajažljiva želja za bogatstvom u svakom smislu. Da li je to rat kao što je nekada bio za teritorije, za zlato, za naftu, kao što je sada neskrivena želja pojedinih zemalja da podele Sibir, na primer. Sibir svima smeta. Jednostavno, ljudi ne mogu da shvate da je Sibir ruska teritorija. Otvoreno se priča da jedna zemlja ne sme da drži resurse toliko bitne za planetu. To je kao kada bi Rusija rekla da nije normalno da Kalifornija bude toliko bogata, da bi je trebalo podeliti. Kako bi se reagovalo na to?

Često se osvrćete i na bolni problem Kosova? Očekuje se nastavak briselskih pregovora. Šta od njih očekujete?

Kosovo je naša muka koja nikada neće proći. I kada se bude definisala, i kada bude nepravno završena. Pravno ne može nikako, jer to što je oteto ne može nijedno pravo da odbrani. Onda počinjemo priču o pravu i pravdi. Nikada neće biti prava i pravde u istoj meri, ali Kosovo će ostati nešto što je naš identitet. Neko kreće kao što se radi poslednjih 10–15 godina, da falsifikuje vaš rodoslov. Menjaju se imena mesta, naselja, pokušavaju da manastire pretvore u građevine koje su tobože gradili Albanci, jednom rečju događa se nasilje nad istorijom jednog naroda. E, to je priča danas o Kosovu i završiće se velikim kompromisom koji mora da se napravi. Mi nemamo više nikoga ko će da nas brani. Toga moramo da budemo svesni. I moramo biti strašno pametni da dobijemo maksimum od minimuma koji je preostao. Ako budemo postavljali uslove, naše želje, ono što svako od nas privatno želi nećemo dobiti ništa. Ono što bih ja voleo, što mogu da napišem kao svoju želju, jeste da se Kosovo vrati u okvir Srbije, onako kako je nekada bilo. Da se ja pitam, a pošto se uopšte ne pitam, mogu samo da napišem jednu protestnu pesmu. I verovatno ću je napisati ako je to bilo za kakvu utehu. Napisao sam dosta priča o tome, i to je kao da pišete nekome ko vam je jako blizak i drag i teško bolestan. Pa mu pišete neke lepe reči da ga utešite. Ne vidim u ovom trenutku nijednu drugu mogućnost, izuzev velike, velike pameti i velikog strpljenja.

Osećamo se umorno, izgaženo, blatnjavo... Zašto je zaćutala srpska inteligencija?

Pa nikada Srbija nije imala toliko bitnih i važnih ljudi koji su se slušali. Imala je ljude koji su pričali, ali su pričali na mestima koja nisu bitna za političko odlučivanje. Vrlo su bili retki ljudi koji su bili i vrhunski intelektualci i ljudi u politici. To u Srbiji skoro da nije bilo, i ako je bilo onda možemo da izdvojimo nekoga ko je kruna toga, kao na primer Slobodana Jovanovića, jednog od najumnijih, najtalentovanijih ljudi, a usput i jednog od najdarovitijih političara. I onda ima bezbroj mesta bez imena i prezimena, ljudi koji su ulazili u politiku, izlazili iz politike ne ostavljajući bilo kakav trag. Mislim na ljude iz kulture. Jedan od takvih ljudi je bio Andrić, ali on je bio čovek diplomatije, on je veći deo života proveo u svetu, čak mu je to kasnije i ozbiljno zamereno zbog fotografije u Nemačkoj kada se rukovao sa Hitlerom, u trenucima dok još nije bilo rata. I Jovan Dučić koji je gotovo ceo radni vek proveo u diplomatiji, a bio je sjajan pesnik, i on se nije usrećio previše.

Šta biste poželeli našim čitaocima u 2015. godini?

Ako je ikako moguće što manje nerviranja u okolnostima koje će biti izuzetno teške. Proći ćemo kroz period, mislim pre svega na ekonomiju gde ćemo se boriti da preživimo. Verujem da se moramo osloniti na sopstvene snage i da ono što meni nikada nije bilo jasno postane jedna vrsta realnosti i za ljude koji vode ovu zemlju, a i za nas koji živimo u Srbiji. Nikada mi nije bilo jasno kako je moguće da zemlja koja ima Vojvodinu, Mačvu, Šumadiju... sva ta ogromna prostranstva ne može da ishrani sedam miliona ljudi. Mislim da bismo u sledećoj godini morali svi zajedno da povedemo malo više računa o zdravlju, svako ponaosob i da koliko je moguće, malo više obratimo pažnju na one kojima možemo da pomognemo. To bi bilo izuzetno dragoceno. Uvek neko ima više od drugoga, i uvek neko nekome može da pomogne. Čak i onaj koji nema, ima više od nekoga koji apsolutno nema ništa. I to bi bila jedna lepa poruka koju bi svako morao da pokrene od samoga sebe. Ne možemo očekivati više da nam sve reši neko drugi.

Borka G. Trebješanin

Komentari4
bbc9b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Milan M. Stanimirović
Šta reći, a ne zaplakati ?
Mamakoka I pilici
Retko pametan covek.Svaka rec odmerena I na mestu.
Ђорђе Панчић
Душане, Душане, ви сте доказ да су умни људи Србије ван политичког живота наше напаћене државе којом углавном владају они који су туђе крви и колена потомци, жељни да владају Србијом , по сваку цену.Млади су изложени страшном отуђењу од свега што је наслеђе српско. Мени је осамдесет прва, али надам се да ће наша интелектуални капацитети успети да промене кретања на боље, ка бољој будућности садашњих и будућих поколења.
Звездан Р
Задовољство је било читати овај интервју.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja