petak, 15.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 09:05

U gostima kod neprijatelja ili kako sam postala Sibirka u Americi

ponedeljak, 05.01.2015. u 08:15
Ауторка са сином у Њујорку на углу Николе Тесле

Ja delim. Za stolom smo Amerikanka, Engleskinja, Egipćanka i ja. Igra je poker. Mesto Kembridž, Univerzitet Harvard, Lipman haus. Jesen samo što nije, 18. septembar je 2014. godine. Vlada je dobio Nimanovu stipendiju, jednu od najboljih novinarskih stipendija na svetu, a što je njegovo to je i moje i tako evo mene na Harvardu gde učim da igram poker s gomilom stranaca. Delim prvu ruku, a po glavi mi se mota samo jedna misao – kako negde neka deca umiru od gladi a neko plaća da ja dođem iz Srbije da igram poker na najjačem univerzitetu na svetu. Učitelj nam je, kažu čuveni, ja ne znam, profesor Čarli Neson, koji poker predaje na studijama prava na Harvardu, gde to možete da učite zajedno s rimskim ili obligacionim pravom. Kažu, tako ih uči da razmišljaju. Sve luđe od luđeg.

Amerika.

Došli smo mesec dana pre naše harvardske partije pokera. Na aerodrom Logan sam sletela s maksimalnim prtljagom u kome sam ponela i sve predrasude o zemlji koja nas je bombardovala samo 15 godina ranije. Zbog te „nemile epizode s bombardovanjem”, kako to danas kažu neki u Srbiji koji žele da se umile velikoj sili i njenom novcu, davno sam odustala od nekoliko najvećih želja u životu – da vidim Njujork, glumim u holivudskom filmu i osvojim Oskara. Tako sam postala novinar. A onda sam upoznala Vladu i onda je on dobio tu stipendiju i onda sam ja stigla na partiju pokera na Harvardu. Meeting the enemy.

Čija je struja

Znači, tu smo, za stolom sve četiri, Amerikanka, Engleskinja, Egipćanka i ja, igramo taj poker istom onom logikom kojom idemo i u šoping, podižemo uloge bez previše razmišljanja, kikoćemo se, jedna drugu izazivamo, nagađamo pravila, profesor nas ne nadzire tako da smo bez kontrole – sve dok... Amerikanka prva ostaje bez para i traži da proglasimo kraj. Engleskinja je pri kraju s parama i pre nego što ispadne iz igre traži da uspostavimo nova pravila da niko ne može da izgubi. Egipćanka je od početka sumnjičava prema celom ovom nastavnom metodu. A moj srpski inat tek sad insistira na pravilima. I dok ih je bilo pobeđivala sam, a onda su Engleskinja i Amerikanka sprovele svoju nameru u delo i igra je prestala.

„Kako smo svi za tim stolom bili isti kao u životu”, rekla sam kasnije mužu koji me je pitao zašto mu je Engleskinja rekla da ima ženu demona.

 

Potvrda carine SAD da je autorka Ruskinja 

„Čekaj, stvarno ste igrale poker? I bio je profesor za poker?”, razrogačenih očiju pitao nas je trinaestogodišnji sin Kolja koji je još kao četvorogodišnjak govorio: „Ja ću kad porastem da studiram na HARDVERU”. Ta njegova slučajna omaška u stvari je oslikavala naše stvarno shvatanje Harvarda kao hardvera u odnosu na sve ostale univerzitete u svetu. I sad kad smo tu, na najboljoj školi u svetu, mi umesto da venemo u nekoj velikoj biblioteci sedimo u udobnom salonu i radimo isto ono zbog čega su mog ujaka Drala proglasili crnom ovcom u porodici i zbog čega ga i dan-danas potežu kao zastrašujući primer kako inteligentan čovek može da upropasti svoj život.

„Je l’ znate šta je Tesla? Srbin. Vi sad ne biste imali ni struju, ni te kompjutere, ništa da nije našeg Tesle. Ni telefone ne biste imali bez nas jer je naš Mihajlo Pupin izmislio kalem bez koga telefon ne bi mogao da funkcioniše. Radio! I radio je naš, ali ga je Tesli ukrao Markoni. Mileva Marić, to vam je Ajnštajnova žena, i bila je supermatematičar i prema istorijskim podacima ona mu je radila sve proračune za teoriju relativiteta”, ređam u zanosu, ali već vidim da ih gubim. Onda spasonosno posežem za njima poznatim likom: „Vird Al Janković – naš”. Pogodak, vidim razrogačene oči mojih novih poznanika: „Stvarno?”. Aha, stvarno.

Posle kažem Vladi „Je l’ ti vidiš da oni misle da je Tesla Amerikanac?”

„Pa kod mene u školi misle da je i prvi čovek u svemiru bio Amerikanac”, kaže Kolja, koji je sve vreme nešto piše i izgleda kao da ne sluša šta mi pričamo.

Oboje ga pogledamo upitno.

„Juče me svi ubeđivali u odeljenju da ništa ne znam i da je Nil Armstrong bio prvi čovek u svemiru, a ja im kažem nije on nego Jurij Gagarin. Na kraju sam im rekao kakav Nil Armstrong, pa i ono kuče je pre njega bilo u svemiru… Lajka”, odgovara nam na nepostavljeno pitanje, vidno iznerviran samouverenošću koju pokazuju oni koji manje znaju.

How are you

Amerikanci su jako ljubazan svet. Toliko su ljubazni da bi ih u Srbiji smatrali sumnjivim. Prema srpskim merilima toliko fin je samo neko ko nešto hoće od tebe. Ili neko ko ti ne govori ono što stvarno misli. Čovek bi ovde lako mogao da se navikne da sluša samo takve stvari, kako dobro priča engleski, kako nije debeo, kako mu je lepa frizura, kako je duhovit, pametan i interesantan, kako je hrabar i dobar novinar. Sva sreća pa kod kuće imam dva prisebna Srbina da me vrate u realnost.

Prvih dana sam na ulici oduševljeno odgovarala svakome ko pored mene prođe nasmejan i kaže: „How are you”. U početku sam svaki put pitala Vladu otkud znamo tog čoveka koji nam se javio na ulici, a onda sam se navikla na tu malu, bezazlenu ljubaznost. Nije ni čudo što sam bila zbunjena s obzirom na to da pitanje „Kako si” nije ni najmanje naivno kod nas u Srbiji. Ako si nekog pitao „kako si”, makar i tako u prolazu na ulici, to znači da imaš makar pola sata vremena da saslušaš kako je nekome mala plata, zdravlje loše, firma propada, brak u krizi, kola na popravci, tašta u gostima i život u ćorsokaku. Inače se tema „kako si”, ne načinje. A Amerikanci, izgleda, ne znaju za to pravilo. Pitaju te „kako si” i prođu pored tebe, ostavljajući te s bujicom reči u ustima koje su jedva čekale da izađu da bi olakšao dušu, a sad moraš da ih progutaš nazad jer nema ko da ih čuje. Jer tog ko je trebalo da ih čuje nije briga ni kako si ti ni šta te muči, nego pita kako si samo tek reda radi. Za Amerikance je jednako nejasno zašto neko ne može da pita „kako si” i prođe bez odgovora, koliko je i za Srbe nejasno kako neko može da te pita „kako si” i ne sačeka odgovor.

Kad shvatiš da niko od tebe ne očekuje da stvarno kažeš kako si, ubrzo shvatiš da se skoro iza svakog komplimenta koji ti Amerikanci daju krije neka zamerka. Taj američki manir vrlo sam često primenjivala u svojim intervjuima sa srpskim političarima. Ne bih se, naravno, nikada toga sama setila, ja odmah udaram pesnicom u glavu, ali me je tome naučila moja prijateljica i urednica koja je godinama živela, a gde drugo nego, u Americi.

„Ne možeš odmah najoštrije pitanje, prekinuće intervju. Moraš da naučiš da mu prvo kažeš nešto lepo”, kao da i danas čujem kako gubi strpljenje dok pokušava da ugradi malo američke pragmatičnosti u moju srpsku ratničku taktiku. I koliko god mi bilo strano i mrsko da primenjujem ovaj američki recept, moram priznati da je uvek urađao plodom.

Od te moje drugarice sam naučila da Amerikance dobro slušam tek kad dođu do „ali”. Dugo sam mislila da je u pitanju njen karakter, ali sam posle shvatila da je to naučila, a sad vidim i gde.

Siberians

Dok nisam sletela na aerodrom Logan mislila sam da među nama koji smo do pre neku godinu bili u ratu nema više tajni. Mi se bar dobro znamo. A onda posle dva sata čekanja u redu pred šalterom na aerodromu, gde smo otvoreno nezadovoljstvo tretmanom pokazivale samo ja i još jedna mala indijska devojčica koja se valjala po podu i plakala, shvatim da smo mi iz reda za „non residents” za njih svi isti. Nevidljivi.

Ubrzo sam od svojih prvih američkih prijatelja, divnih ljudi koji su nam se našli pri ruci naših prvih dana boravka u „gostima kod neprijatelja”, shvatila da oni nemaju pojma da su nas bombardovali, ne znaju ni ko smo mi Srbi, a još manje gde se Srbija nalazi.

„Pa kako ste nas onda našli kad je trebalo da nas bombardujete”, pitam izazivački svog prvog američkog prijatelja.

„GPS, my dear, GPS”, odgovorio mi je nonšalantno.

Kada sam videla njegovu dobrodušnost odustala sam od prvobitnog plana da im kažem kako od bombardovanja imam napade panike… kako sam mesecima svakoga dana molila Boga samo da zaustavi to bombardovanje a da se ja zauzvrat više nikada neću žaliti na gluposti kao što su nemanje para ili nemanje volje… i kako me je otac posle dva meseca pitao šta to stiskam u naručju svake večeri dok sedimo u mraku i čekamo da stane grmljavina i kako sam ja posle dva meseca shvatila da se ne odvajam od ranca punog papira s mojim novinarskim beleškama… i kako sam naivno verovala da je priroda nekako to uredila da oni koje tri meseca bombarduju ne mogu u isto vreme da imaju i zemljotres... I kako sam im zahvalna do groba jer sam tek tokom bombardovanja shvatila da mi je najvažnija stvar u životu da imam dete, jer je to jedino za čim sam zažalila u trenutku kada sam pomislila da ćemo svi poginuti… I kako to nije prvi put da nas bombarduju, kako su nas bombardovali i 1944. godine, kada smo bili saveznici, na samom kraju Drugog svetskog rata, kako bi navodno Nemcima odsekli odstupnicu u povlačenju… I kako su tada, na Uskrs 1944. godine, u Beogradu pobili nekoliko hiljada ljudi koji su preživeli rat i pogrom fašista i dočekali bombe svojih saveznika... I kako su tada bombama sravnili i čitav jedan grad na jugu Srbije koji je danas poznat po dobrom roštilju jer lepe zgrade po kojima su pre savezničkog bombardovanja bili poznati više nikada nisu izgrađene... I kako smo taj „nemili događaj” izbrisali iz svojih istorijskih udžbenika da ne bismo kvarili odnose sa svojim saveznicima...

Umesto svega toga samo sam svojim novim prijateljima nazdravila čašom rakije moga oca, od šljiva koje je sam uzgajao i koje su slađe od bilo čega što su ikada probali, i koje će jednom morati da dođu i vide svojim očima.

„A je l’ kod vas jako hladno”, pita me moja nova prijateljica.

„Pa, onako, nije mnogo”, odgovorila sam, ujedno se u sebi pitajući što svi stalno pitaju da li je u Srbiji hladno.

Odgovor je stigao nekog desetog dana našeg boravka u Americi. Ispostavilo se da su nas na aerodromu one večeri kad smo došli upisali kao Russians. Serbia, Siberia, mala razlika. Par slovnih mesta i oko 3.000 kilometara.

„Odlično, reći ću im da mi poreske prijave šalju u Sibir”, bila sam duhovita dok mi nisu objasnili da grešku američke administracije moram ja da ispravim da me oni ne bi kaznili zato što su oni pogrešili. Logično. Na aerodrom smo otišli ponovo sve troje. Našli smo imigraciono odeljenje i jednog policajca koji je pogledao naše pasoše i odmah rekao: „Da pogodim, vi ste iz Srbije a upisali su da ste iz Rusije?”

„Jeste. Znači nismo jedini?”

Samo je odmahnuo rukom i iskrivio usta u ironičan osmeh. Izgleda da američka država Srbiju prepoznaje kao rusku pokrajinu , i to ne samo na aerodromu Logan, rekla bih. Kada smo konačno povratili svoj identitet, mogli smo da upišemo dete u školu.

Službenica u odeljenju za upis u školu je ljubazno pitala: „Koji mu je maternji jezik? Sibirski?”

„Pa jesi ti njoj rekao da sibirski jezik ne postoji i da to nije zemlja, nego oblast u Rusiji”, pitam Vladu koji mi prepričava najnovije dogodovštine s američkom birokratijom. „Šta ih uče u toj školi”, pitam nadmeno, prezadovoljna što mogu da konstatujem da je službenica u američkoj administraciji gluplja i od službenice u srpskoj administraciji koja mi je obično služila za meru za glupost.

Posle mi je moj američki prijatelj rekao da on dugo nije znao da je Afrika veća od Amerike jer je geografska karta u njegovoj školi bila kao odraz u iskrivljenom ogledalu, i sve je, osim Amerike, izgledalo malo. Tu priču sam kasnije vrlo uspešno koristila da objasnim američku spoljnu politiku.

Voće koje ne trune

U agendi američkih diplomata u Srbiji izraz patriota upotrebljava se za one Srbe koji su protiv učlanjenja Srbije u NATO i koji su kritični prema ulasku Srbije u Evropsku uniju. Onoj mojoj drugarici i urednici, koja je pola svog života provela u Americi, jedan bivši američki ambasador na nekom prijemu na kome je, kao i mnogo puta do tada, iznosila svoj kritički stav o mešanju zapada u unutrašnje stvari suverenih država, kao što je i Srbija, rekao je skoro prekorno: „Jeste li vi patriota?”

„Naravno. A vi niste?”, ućutkala ga je.

Prvi sudar s američkim patriotizmom imali smo na Fenvej park stadionu na bejzbol utakmici Red soksa iz Toronta na koju smo Kolju vodili za trinaesti rođendan. Četiri sata dodavanja hotdogova i čaša s pićem navijačima oko nas, slušanja nekakve pesmice spevane u čast Kenedijeve ćerke i čekanja kraja, prekinula je objava voditelja: „A sada svi ustanimo i aplauzom pozdravimo jednog od naših heroja koji u Avganistanu brane američki način života”.

Moju psovku zaglušio je aplauz 37.000 američkih patriota ponosnih na svoj način života. A ja sam opet bila ponosna na to što smo odgajili dete kome nisam morala da kažem da treba da ostane da sedi dok svi drugi stoje.

Moj patriotizam u Americi, baš kako stručnjaci za ljudsko ponašanje predviđaju, prvo je počeo da se ispoljava na polju gastronomije. Kažu psiholozi da je to znak nostalgije. Prvo što čoveku počne da nedostaje kada je daleko od kuće, navodno, nisu rodbina i prijatelji, nego hrana. Mislim da je preterano da se kaže da mi je za ova tri meseca na pamet češće padala dobra svinjska šnicla nego rođeni brat, ali psiholozi tvrde da je tako.

Međutim, psiholozi bi svakako mogli da se pozabave i time kakav uticaj na čovekovu psihu i razvoj ima činjenica da voće i povrće u Americi ne trune. Naša prva američka lubenica nije imala semenke. Ni ukus. Stavili smo je u frižider, očekujući da je i bacimo za koji dan. Dani su prolazili, a ona je propadala sporije od mene. I posle dve nedelje bila je ista kao onog dana kada smo je kupili. Na kraju smo je bacili, pobeđeni. Šta god da je bilo u toj lubenici trebalo bi stavljati na lice. Tajna večne mladosti.

Kolja je prvi put u životu proslavio rođendan bez babine „interkontinental” torte, one s dva fila i koricama od oraha. Tortu smo mu kupili. Belu. Za Vladin rođendan smo kupili braon. Ja sam kasnije kupila crvenu, čisto da potvrdim svoje sumnje. Sve su iste, samo ih oboje drugačije. Onda sam definitivno shvatila da ništa od toga što ovde jedemo neće da utoli glad.

Dok nismo našli našu hranu. A onda smo našli i našu kafanu. Potom i naše ljude. Iako smo s nekima od njih ratovali, to su ipak – naši.

Ne očekujem da Amerikanci to razumeju, jer da su mogli da razumeju ne bi se nikad mešali u naše svađe. I posle svega, evo nas, svi smo tu. Neprijatelji.

Dragana Matović

-----------------------------------------

KARLOV UGAO

• Vredni Srbi su se razleteli po celom svetu. Zato što u njihovoj košnici trutovi vode glavnu reč.

• Nekim Srbima iz Australije bliža je Srbija nego mnogima odavde.

• Živim u Rusiji, i tamo mi je okej.

• U Nemačkoj radim kao crnac. Belac sam samo na leto, u svom selu.

• Jedan obrenovački gastarbajter: Ovde u Africi jeste velika vrućina, ali bar nema poplava.

• U Švajcarskoj je toliki red i zakon da Srbi jedva preživljavaju.

• Ovde u Kanadi je toliki sneg napadao, da sam pod smetovima izgubio auto. Nažalost, tašta nije izlazila iz kuće.

• Srbin se svuda snalazi, jer je multinacionalan: pije ko Rus, puši ko Turčin, buni se ko Grk u apsu i nadrljava ko žuti...

Dragutin Minić


Komentari28
8acf4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

tasa
Ali da dodam da ne budem nefer --konacno neko ko je otisao a da ne pljuje Srbiju...Lepo od vas, i kvalitetno je napisano. Mislim da bilo pozitivne ili negativne generalizacije su naravno samo to --generalizacije, ali svi uopstavamo stvari manje ili vise na osnovu licnog iskustva , pa onda ubedjujemo druge da su nerealni zato sto se njihovo iskustvo ne poklapa sa nasim;-) Tako da mi je zao za prethodni komentar. Neka je sa srecom Vama i Vasoj porodici gde god da ste!
tasa
Nasmejani i ljubazni Amerikanci koji te pitaju "How are you?" ...Haha...Haha...I Da nije u Njujorku mozda? Haha...Joj kako su neki ljudi nerealni.
Gastarbeiter obicni
Gospodjo puno toga je istina sto ste napisali no,medjutim o opst.obrazovanju zitelja jeden zemlje dobit cete obj,sliku ako redovito procitate Kolumne i Kommentare npr u srb.stampi!je primitivnije stimme bolje!Ozbiljni komentari vise ne prodju !selekciju!'Dzabe uopste bilo sta komentirati ako ne crnite zapad odn.ako ne uvelicavate Rusiju!
Diaspora Dipl. Ing.
Prvo"Amerika nije drzava nego kontinent sast.od 52 Dave(ako se dobro sjecam brDrz.)Globalno o USA nemoguce govoriti jer je razlika izmedju istokab zapada severa juga je ogromna!(i ekonom.i geogr,)zajednicko je da takoreci nemaju srd.,stalez tzv."gradjanstvo!"!Puno vremena smo proveli posto imamo i rodjaka i puno prijatelja ali i ugl.na istoku(NY.Boston,Filadelfia)odn. Zapadu( Californiju,i Arizonu)sto nije dovoljno da covek dobije obj.sliku o Amerikancima!(narodcito ne u NY-ku) samo kroz putovanjima u drug.kraljevima obj,sliku nije moguce dobiti!Jedno je sigurno i to da mamutni dio zitelja USA jako skromno obrazovana a mioritet( sa puno dodjosa iz cj'sveta). su supper obrazovani pametni ljudi koji cj,svet serviraju sa div.Know how iz div,istruc..,Instituta jer pored mozgova sa ogr,kapacitetima imaju ogr,financ,sredstava za istraz.i razvoj!
Џејми Шеј
"Da se otvorimo za nesto novo i da naucimo" kazu neki komentatori, amerikanizovani ili posvabljeni. A kako se to od okupiranog naroda od strane istih tih Amera ili Svaba, postaje okupator? Pojedinac kao zrtva jos moze da se prekrsti ili da se poistoveti sa svojim zlocincem, ali ceo narod malo teze. Zato je preumljavanje Srba cilj kome tezimo dok ne stignemo u EU, kao sto smo nekada isli u komunizam kao svetlu buducnost. Zaista je tesko shvatiti potrebu nekih da naturaju svoje razumevanje sveta, kako to vec 200 godina (ili duze) rade Ameri i Svabe. Draganin tekst je primer iz koga bi mnogi imali sta da nauce pod uslovom da savladaju citanje, bez obzira na "odbranu interesa sredine u kojoj zive". Kriticki odnos prema okolini je norma za mislecu osobu - ne moze svakome da padne jabuka na glavu da bi izmislio gravitaciju.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja