utorak, 26.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
ponedeljak, 26.01.2015. u 08:15 Miloš Crnjanski

Grobnica Čarnojevića

Милош Црњански Фотодокументација Политике

18. decembar 1923.

Izaći iz Kikinde vozom, to je sasvim obična stvar. Da bi izlazak bio u stilu svega što ste videli i čuli, treba da izađete, iz nje u zoru, sa pijanim kočijašem, koji će zapadati iz bare u baru, tako da osetite čar kikinđanske levče, psovke i rakije od dudinja. Kola će vam ispratiti razdraženi belovi i probuđene guske, a pljusak vode, što bije do konjskih sapi sa kopita daće vam iluziju poplave i ravnice. I zbilja čim stignete na kraj sela navešćete se na banatsku ravnicu, kao na more. Nigde lepšeg neba od tih nebesa, plavih, zelenih, žutih, srebrnih, punih bezbrojnih zornjača. U daljini su naseobine agrarne reforme, koje idem da vidim, afere i grofovska imanja.

Beskrajan vetar, kao nad pučinom. Kikinda ostaje u pijankama, klevetama, partijskim svađama i gluposti, ali gubi polako konture karikature i prvi osećaj, da smo izašli iz ogromnog čopora volova i krava, gubi se i ustupa mesto u kolima, jednom raspoloženju razdraženo radosnom. Ogromna je Kikinda, i ogromne su njene noge i ruke. Zagrlila je zemlju i rađa svoju decu, čije su ljubavi i patnje, dobro i zlo, sve po pola hvata. Poruga se sve više stišava a ustupa mesto divljenju: kolike Srbende, koliki životi, koliko ljubavnica, koliko čizme, bože moj. O Kikindo, na Severu, na granici, lepa si i ogromna među izumrlim, jektičavim Banaćanima, što nose papuče, kao čitav plast žita, ili ogroman klip kukuruza, da to nebo vidi.

Kola prskaju blato na sve strane. Konji ne kasaju, sve do Žombolja moramo u korak. U kolima opet jadanje. Svi se jadaju na puteve, prolaznike kad zaustavimo i zapitamo, čujemo čitava čuda. Pet godina niko ovde zasipao nije. Vraća se staro doba. Svet se opet krsti kad seda u kola.

Odmah iza Kikinde otpočinje agrarna reforma. Nije to zemlja, nisu to njive, nije to oranica, već agrarna reforma. Radikalska i demokratska, da ne misli neko da su demokrate bolje bile, naprotiv.

Podeljene su zemlje i crkvenih i političkih opština. A ko je bio prvi da opštu zemlju podeli pojedincima, u ime opšteg interesa, danas se više ne zna. Nastade lom i traje krađa. A što je još lepše, premeštaj tamo-amo, premeštaj i u agrarnoj reformi. Nigde u Banatu nijednog čoveka ne nađoh, koji je verovao u dobivenu zemlju. Samo se čuje: „dao g. Pribićević, dao g. Šećerov, dao g. Ninčić, dao g. Grgin, oduzeće g. Pribićević, oduzeće g. Šećerov, oduzeće g. Ninčić, oduzeće g. Grgin, vratiće g. Pribićević, vratiće g. Šećerov, vratiće g. Ninčić, vratiće g. Grgin”.

I kao što su deca pred crkvom, činovnička deca, Srbijančići, koji su došljaci u Kikindi, pri proslavi dana Ujedinjenja, kad je defilovala vojska, po nečem, po glavi, po kapi, po nosu, ko zna, radosno raspoznavala oficire i glasno pogađala prstom: „ovo je naš, ovo je Švaba, ovo je naš, ono je Švaba”, tako ovde, u hataru, i gde još nije zasejano žito, moj kočijaš i moji pratioci mirno i sigurno pokazuju: „ovo je zemlja, ovo je agrarna reforma, ovo je zemlja, ovo je agrarna reforma”. Nit’ čestito uzorano, nit’ čestito zasejano. I nije čudo, baš toga dana premeštali su opet neke dobrovoljce, sa zemalja već zasejanih. Zašto afere, afere, partija, partija.

Sve do velikog imanja, grofa Sečenjija, koji sad stanuje u Pešti, imanja velikog oko 4.000 jutara divne oranice, sve podeljene agrarnom reformom, menja se tako boja zemlje, obrađena lepo, tek onako od bede i nikako. Vetar duše kao na moru, po neko se drvo trese, a uokolo mirna blatna zemlja. Nijedna šumica ne ostaje na miru. Srbin drvo seče, a Srbin dopušta. Duž rumunske granice trebali smo da idemo do ogromnog imanja grofa Čekonjića, sa velikom aferom, ali afera je već bila svršena. Zvali su me i do jednog drugog mesta na granici, gde ima jedna interesantna krčma, koju drže tri žene, neudate, „Kod tri marame”. Na obzorju se vide grofovske štale, gde su sad smeštene koloniste.

Nepregledno i bogato imanje zaokruženo je i ograđeno drvećem, dok oko dogleda. Na sredini jedna upropašćena šumica i u njoj grobnica porodice Čarnojevića. Kola prolaze kraj obične slike agrarne reforme. Neobrađena polja, poljoprivredne mašine, što već godinama stoje na kiši upropašćene, jedan zapušten mlin. U raznesenom „dvorcu” grofova sad stanuju upravnici. Jad i ludnica u ekonomiji. I upravnika menjaju i premeštaju kao od šale. Optužbe, spletke, akta, prepiske i ekonomija. Niko više ne zna šta će kuće opale, stoka se ne vidi, koloniste očajne. Sad je upravnik jedan stari gospodin, penzionisani pukovnik Janković, iz Beograda.

Drugi, otpušteni jauču i kukaju. Jedan bivši, Rus, konjički pukovnik, sa divnom ženom, oteran je u sluge. Drhćući i lupajući pesnicom branio se i kleo. Niko ništa ne pita, samo otpušta. Selio se sa Krima, na Galipolj, kolera, mrtvi, lutanje po Grčkoj i najzad ekonomija u Banatu. „Gospodine, tako mi boga, nevin sam, ah da mi je dobiti neko mesto kod neke ergele, u konjima se tako razumem”. Njegova gospođa, bleda i fina, suzno mi govori da je uputila molbu na madame Pašić i da njen muž, pukovnik kavalerije, ne može biti to, što mu podmeću. „Ne znamo šta se sa nama zbiva, ne razumemo, idemo tamo-amo”.

Naseljenici su kao i drugde po Banatu. Ličani, većinom potpuno bedni i odsutni. I ostali po ceo dan u krčmi. Ima među njima i ljudi, koji govore engleski, to su Amerikanci. Njih dvadeset–trideset zakupili su sve. I Švabe. Švabe iz sela, koji o dobrovoljcima govore, kao paklu. Krčma puna, jer zimi nema rada. Žito pa kukuruz, kukuruz pa žito. Nije tu naseljenik sam kao u amerikanskoj divljini, pa da više kucka, popravlja, zida, čuva, radi i vidi samo svoju porodicu. Zajednica je ovo, politika, karta i žene. Ali se oni brane: „Baciše nas na golu zemlju, gde nam je stoka, a kome da radimo? Zar nije čudo i pokor, što sa nama rade. Dodeljuju, pa uzimaju. Smeštaju nas – u Rumuniju. Premeštaju nas kao konje na paši. Zar smem da prodam onu bedu u Lici i Bosni, da preselim ženu, decu, oca? Zar ne čujete da jednako govore uzeće nam zemlju”.

Nekoliko belih kuća od naboja. To su kao uvek ljudi iz okoline, po neki je već i bogat. U krčmi su mi prijatelji priredili malo pozorište. U Kikindi smo slušali radikale, sad je trebalo videti demokrate. Ali ih je malo, koji ostaju demokrate, ide sunovrat. „Dirali su mečku u dugme – kaže mi jedan sa odlikovanjima – pa sad dreče. Dolazili neki Slovenci da se benave; što se iz Vojvodine iscedilo, iscedio je već Pašić, šta sad mi još da gnjavimo. Treba da se pomešamo, sa radikalima, pa kvit”. Drugi nadadoše dreku, ali se svud oseća zabuna. Nema više agrarne reforme, a bes protiv Hrvata stvorio je ovde radikale. O demokratskim poslanicima šire se iste gadosti. O vršačkom poslaniku, govori se povodom „razgraničenja sa Rumunijom” svakojakih stvari. Spletke i zabuna svud, svaki je „lopov” i svud se krade. Dirali demokrate mečku. I ono, što se vikalo, došlo je i pesnice i sila i seljaštvo. Sve se svelo na ličnosti, veštinu i simpatije. Pančevački poslanik dr Bošković dopire iza Bečkereka. Ali polako sve se pretvara u jednu veliku svađu prečana i Srbijanaca.

Iza sve te vike i dreke, u selu, u tišini, naišao sam na katoličkog popa. Zove se Palfi, starim mađarskim imenom. Dočekao me je neobično ljupko, sa lulom do zemlje i mačkama do tavanice. Toliko je debeo da ne može da sedi na stolici. Nedavno je ležao bolan na samrti. Zatekoh i jednu, damu izgleda kao iz mjuzik-hola, kuvala mu je ručak.

U kući beda. Vrt pred kućom razriven, neprekopan. Jedan mali amor od gipsa između bivših ruža, pod prozorom. Iza plota crkva kojoj se srušio krov. Ministarstvo Vera malo je jetko i uvređeno da mu ga opravi, da dozida crkvu. Naše Ministarstvo Vere, da koga će? Sada se služi služba za celo selo u njegovoj bivšoj spavaćoj sobi.

Imao je mnogo neprijatnosti.

Nađen je neki epekfon u opštinskoj zgradi, sa direktnom vezom do Segedina, ali to je tako bezazlena stvar. Sve što on priča tako je bezazleno. Priznaje da ima sestru u Segedinu, otmenu gospođu, koju redovno izveštava. „Zašto sedite ovde, u ovom prljavom selu?”, pitam ga ja. „Moja crkva, gospodine, izgubio sam otadžbinu, ja sam Mađar, gospodine.” Ja mu se poklonim, a on mi iznosi dokumenta na latinskom jeziku, u kojima se selo, pre dvesta godina, obvezuje da plaća ovom popu toliko i toliko žita, prasadi i fijorina. Sve će to on podneti našem Ministarstvu Vera, našem razume se, da kome će? Zatim počinje da se jada, dobrovoljci, miševi, reuma, nikakva plata. Svoj govor završava tako da me poziva na ručak. Biće punjeni golupčići, a za stolom ispričaće mi sve jade Mađara. „Mađarska stoji na pravnoj osnovici i pravo je na njenoj strani.” Pokazuje mi govor na latinskom jeziku, koji je držao našem komandantu.

Iz njegovih reči, koje niže bez ženiranja vidi se ovo: švapsko selo, koje je pre bilo sluga grofova, sad je zakupac kolonista. Kolonizacija je uspela da nekoliko Švaba ode u Ameriku, ali ti sad šalju novca kući i kupuju svaki komadić zemlje, koji je za prodaju. Ne samo da nisu propali, nego svaki popu sakupiše za nekoliko dana, nekoliko hiljada dinara. Što se njega tiče, on očajno odbija da je neki špijun. Svemu su krivi dobrovoljci, da oni nisu došli, ostalo bi sve po starom. Uostalom, to čak naša država plaća. Direktor grofovskog imanja, na primer, koji ima dobrih veza i koji je bio direktor i grofov, postavljen je sa lepom platom sad opet. Sedi on lepo u Žombolju, ne zalazi na imanje po šest meseci, ali je za to organizovao sa popom čitavu grupu ljudi, pa ceo dan izveštavaju grofa u Pešti, razume se ne o topovima i vojsci, nego o svakoj šteti koja je imanju nanesena. A grof to prevodi na engleski i šalje kud treba. „Sve će to vaša država jednog dana skupo da plati”, kaže mi pop dostojanstveno. „Svako drvo, svaku kravu, sprema grof dobar račun. Mi mu svaki dan javljamo sve, tačno i jasno. Isti dan to znaju u Segedinu, a sutradan u Pešti. Kod vas se svud krade, i morate propasti. Vaša država ne zna šta je pravni poredak.”

Inače g. Palfi je vanredan čovek, on je za izmirenje naroda i kulturnu akciju.

Kroz proređenu šumu odveo me je do grobnice Čarnojevića. To je običan podrum, u kakvom se inače drže burad vina. Velika gvozdena vrata što škripe. Deca se okupiše oko nas. U dubini voda i blato i mrtvački sanduci porodice Černović, pomađarene već u 18. veku. Poslednji je neki husarski kapetan, koji je umro u 1840. god., kapetan Pavle Černovič. Podigosmo sanduk i videsmo lobanju i trulež.

„Tu su bile zlatne mamuze”, i glas mu šapuće, „skinuli mu dobrovoljci.”

Komеntari7
c812a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Вукота Мараш
О колонистима, у правом смислу те речи, није могао, објективно, да пише нико, па ни Црњански. Земља, за коју су се Добровољци борили, је изложена колонизацији у последњих 10-15 година. Мало света зна да су 1941. године сви Добровољци били на списку Гестапоа, као патриоте. Почетком 1946. године им је уништена архива по налогу Ранковића јер су, по суду Партије, били "про-фашистичка" организација! Војводу Петра Бојовића су убили - скојевци у сред Београда! Петар Јовић, дугогодишњи секретар Удружења Добровољаца, у време када је Председник био Проф. Кашанин, а након тога Председник је доживео да - буде избачен из Удружења. Избацили су га они, који су уништавали архиву са подацима о 40.000 истинских патриота. Пре тога су променули назив Удружења додавши им потомке и поштоваоце. Избацивање човека са скоро 100 година из Удружења је незабележен пример "поштовања". Да ли неко зна да је г. Петар Јовић одбио орден, који му је нудио Милошевић? Записа ли ико зашто? Све предходно говори само о нама.
Luboir Olbina
Gospodine Mandiću, U slučaju Srpskih dorovoljaca"Solunaca" dato im je po meni jedno neprikladnl ime KOLONISTI. Kada su srpski emisari dolazili u Amerku, Rusiju da ih mobilišu bili su Obilići, i bili su Obilići,prave patriote i junaci.A onda kada je oružje utihnulo postali su žrtve i teret srpskih poltičara I njihovih mahinacija a ni starosedeoci ih nisu gledali sa ljubavlju.Uostalom to i naš pisac opisuje. Što se tiče "Kaštela" istina je da je on srušen i sagrađen omladinski dom.Ali kada? Posle drugog svetskog rata, i to nisu uradili "Kolonisti" za Vašu informaciju. Jedan od razlga što su u njemu vršena mučenja pripadnika srpske nacionalnosti za vreme drugog rata, a posle je u istom bio revanš pobednika. Da bi se izbrisali ti tragovi sećanja nova komunistička vlast se odlučila na taj korak i na taj način pokušala stvarati saživot svih naroda i nacija u Ruskom Selu. Sa stanovišta očuvanja iztorijskih objekata koliko je to bilo ispravno to je druga stvar.
David Mandic
Slazem se sa gosp. iz Ruskog Sela, samo je zaboravio da napomene da su konak te iste porodice kolonisti porusili i sagradili Dom Kulture
Violeta t
Ovaj tekst i još nekoliko sličnih, objavljeni su u zbirci putopisa "O Banatu i o Banaćanima", izdavač Književna zajednica Novog Sada, 1989. god.
Ljubomir Olbina
Grobnica Čarnojevića nalazi se u Ruskom Selu odakle sam i sam rodom. Otišao sam pre skoro 45 godina ali dolazim u Rusko Selo svake godine. Kao potomak dobrovoljca iz Like čitajući sa velikom pažnjom reportažu našeg velikana od pre 92 godine u vašem cenjenom listu osetio sam potrebu da se javim. U grobnicu Čarnojevića sam bio bezbroj puta kao dete, kada bi se otvarala na Veliku Gospojinu . Grobnica se nalazi iza crkve koju su sagradili dobrovoljci ili "kolonizatori" . Naime neke stvari i dogadjaji su jednostavno isti posmatrajući sa ove vremenske distance, kada je u pitanju politika, težak život, loši putevi,odnos prema novo došlima iz Dinarskih krajeva posle '22 '45 i posle '92 godine.Nikada nisu bili dobro došli, primani sa podozrenjem popraćeni dosta puta sa neistinom. Nije istina da su zlatne mamuze opljackali "kolonizatori" već poražena Austro-Ugarska vojska koja se tuda povlačila. Naši dedovi koji su ostavili Ameriku i ginuli za Srbiju sagradili su Crkvu za ocuvanje vere .

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja