četvrtak, 04.06.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
nedelja, 22.02.2015. u 15:00 Dragan Vukotić

Na Balkanu vlada lumpenburžoazija

(Фото Мара Братош, ХНК)

Pojava hrvatskog filozofa Srećka Horvata (1983) na intelektualnoj mapi ovih područja naznačila je dolazak jednog novog modela angažovanog intelektualca koji primenjuje ono što propoveda. Autor nekoliko knjiga, kao što su „Protiv političke korektnosti”, „Nakon kraja istorije. Od Arapskog proleća do pokreta ’Okupiraj’” ili „Šta Evropa želi”, u koautorstvu sa Slavojem Žižekom, uskoro će objaviti i novi naslov o „Radikalnosti ljubavi”, kod uglednog britanskog izdavača „Politi pres”. Kao vatreni levičar, u poslednje vreme je čest sagovornik i komentator novih trendova u evropskoj politici, koje simbolizuje uspon grčke Koalicije radikalne levice Sirize i španskog Podemosa, koje svesrdno podržava.

– Mislim da je ideja Evrope, a namerno kažem Evrope a ne Evropske unije, i dalje ideja za koju se valja boriti. A Siriza i njen ministar finansija Janis Varufakis ponudili su nam „skromni predlog”, čija je osnovna ideja da samo još levica može spasti Evropu. Grčki zahtevi su u suštini skromni, a Varufakis je nemačkom kolegi rekao: „Mi tražimo najdragoceniju od svih roba, a to je vreme.” Ono što zapravo leži iza toga jeste mogućnost da se ispregovara dug Grčke, a teza je da samo na taj način, kroz restrukturiranje duga, protivljenje merama štednje i novim privatizacijama – Evropa može osigurati budućnost. Ukoliko EU ne pristane na to i ne uvidi da joj Siriza na neki način čini uslugu, onda je očekivano, iz perspektive geopolitike, da će Grčka početi da se okreće drugima. Pitanje je da li će to biti Kina, Rusija, Venecuela... Isto to radi Srbija na neki način, ali uz bitnu razliku: Srbija nema levu politiku – ističe u razgovoru za „Politiku”.

Da li još negde u Evropi postoji prava leva politika?

Mislim da je upravo Siriza otvorila veliki prostor za levicu, Cipras je između ostalog bio na osnivanju Združene levice u Sloveniji koja je osvojila šest mesta u parlamentu, španski Podemos takođe jaše na vetru Sirize. Ova pobeda otvorila je diskusiju i o tome šta levica zaista jeste, pa u Srbiji možete videti nešto što se pretvara u farsu, gde i Vučić i Vulin čestitaju Ciprasu. Vulin između ostalog kaže da Cipras može mnogo da nauči od njega, dok mu Vučić poručuje da mu želi sreću, ali da sumnja da će te mere zaista uspeti. Pri tom se ne sme zaboraviti da je upravo Vulin na čelu ministarstva koje je donelo zakon o radu koji je sve samo ne levičarski i u suštini je vrlo neoliberalan. Tako imate neki „postmoderni čušpajz”, gde oni žele da koriste Sirizu a sve što rade u realnosti je u velikoj suprotnosti s onim za šta se Siriza bori. Zbog toga mi se čini da posle izbora u Grčkoj konačno i u Srbiji postoji debata da li su socijalisti zaista socijalisti, da li su mere štednje ispravne i može li ovakav sistem ići dalje.

Šta se vama čini, može li?

Meni se čini da ne može ići dalje. To vidite između ostalog i po standardu života u Srbiji. Daću vam konkretan primer: poplave koje su se dogodile prošle godine su pokazatelj politike koju Srbija vodi u poslednjih 25 godina. Mislim da je upravo vaš list pre nekoliko godina objavio članak kako su strane firme kupile preduzeća za snabdevanje vodom i iz njih ispumpavale novac sve dok radnici ne bi ostali na ulici. I kad su se dogodile poplave, meni se čini da one nisu toliko rezultat prirodne, nego političke katastrofe, u smislu da je, kako je, ako se ne varam, „Politika” objavila, osamdesetih godina planirano da će se samo u Srbiji izgraditi oko 35 novih brana, a od toga je izgrađeno četiri ili pet. Zašto? Zato što je u međuvremenu došlo do procesa privatizacije koji je, kao u svemu ostalom, ustanovio da nam takva preduzeća nisu više potrebna. Dakle, ono što su poplave pokazale jeste da je ta katastrofa pokazatelj šireg urušavanja socijalne države, koncepta države koja se brine o svojim građanima kroz sistem besplatnog zdravstva, besplatnog školstva ili kroz izgradnju osnovne infrastrukture, kao što je odbrana od poplava.

Da li je ipak realno očekivati da jedna zemlja na putu evrointegracija, kao što je Srbija, postavlja uslove onima koji odlučuju o njenom daljem napretku, a koji propisuju stroge mere štednje i neoliberalni ekonomski koncept?

Mislim da je Srbija u pretpristupnim pregovorima sa EU u boljoj situaciji nego što je bila Hrvatska. Pre svega zbog ovog geopolitičkog igranja na svim stranama. UAE koji plaćaju da Bler savetuje vladu i organizuju izgradnju „Beograda na vodi”, preko Kineza koji zajedno s Viktorom Orbanom grade prugu prema Budimpešti, sve do Rusa koji drže više od polovine nacionalne državne naftne kompanije. Kao što vidimo na primeru Grčke, tako i Srbija, nakon što dođe Putin ili kineski premijer, ipak ima poziciju iz koje može ucenjivati EU. Hrvatska nije imala te karte u džepu, ali mislim da je to ipak dosta opasan teren. Ako mene pitate, EU je danas u potpunoj krizi – moralnoj, identitetskoj, ekonomskoj, ali današnja Rusija je autokratski režim, gde nema sloboda i postoji jedan sloj građana koji se obogatio u periodu tranzicije od 1989. UAE takođe nisu ideal države u kojoj bih voleo da živim, u Kini postoji nekakav poseban spoj kapitalizma i komunizma. U tom smislu, nisam siguran da li su ove druge alternative kojima Srbija ucenjuje EU zaista dobre, pa je Siriza zaista važna jer pokazuje pravu opciju, a to nije izlazak iz evrozone, nego pokušaj da se ona promeni iznutra. Ali, da bi se to učinilo, zaista mora postojati levičarska politika, a ne ono što se samo tako kamuflira.

Takvu politiku ne vidite u Srbiji?

To što je Vulin ugostio Ciprasa u Srbiji ne znači ništa, jer njegova dela mnogo više govore da li je on levičar ili nije. Zakon o radu, privatizacija, mere štednje za koje se Vulin zalaže, jesu ono protiv čega se Cipras bori. Mislim da se u Srbiji na marginama ipak rađaju novi politički subjekti, od okupacije fakulteta koja je trajala 50 dana do okupacije bioskopa „Zvezda” i Levog samita, recimo. To, nažalost, nije toliko dostupno u „mejnstrim” medijima, ali rekao bih da se po nekim pukotinama srpskog kapitalizma ipak razvija neka vrsta otpora.

Političke elite na Balkanu, međutim, pokazuju veliku otpornost na ideje otpora liberalnom kapitalizmu...

Mi imamo upravo slučaj predatorske elite, što jedan nemački teoretičar zove lumpenburžoazija. U Srbiji se, tako, Vučić hvali kako su bez pritiska MMF-a, Svetske banke i drugih krenuli u teške reforme, odnosno mere štednje. Meni se čini da bi politički mudrije bilo ne hvaliti se time, nego reći da se to radi pod prisilom, i to je zapravo najbolja definicija lumpenburžoazije. Nije da naši političari rade pod diktatom Brisela, Moskve ili nekog drugog centra, nego oni naprosto rade ono što im se čini da Brisel ili Moskva od njih očekuju da urade. To je još opasnije, i na Balkanu posle raspada Jugoslavije imamo pakt tih elita s elitama EU ili Moskve i slično. Tu je reč o tome da oni na taj način izvlače novac. Postoje podaci koji pokazuju da je od 2001. do 2011. iz Srbije izvučena 51 milijarda dolara, i to u toku procesa privatizacije. Reč je o tome da domaće elite dozvole stranim elitama da kupe neka državna preduzeća i oni tako ispumpavaju novac, na kraju ih privatizuju i prodaju, a novac ne ostaje u Srbiji nego se izvlači iz nje. Mislim da je to ključni problem koji se odvija u svim našim državama i koji ne staje. I dalje govorimo o stranim investicijama, o javno-privatnom partnerstvu, za šta mislim da je deo iste te ideologije i u Hrvatskoj, gde se nebrojeno puta pokazalo da to znači da javni sektor, dakle država, pomaže privatniku da stiče kapital. A trebalo bi da bude obrnuto – da privatnik svojim delovanjem pomaže javno dobro. Mene zaista brine to kako se kroz medije i javni diskurs te strane investicije glorifikuju i tretiraju kao rešenje za sve.

Prošle godine, negde u ovo vreme, izbile su velike demonstracije u BiH. Tada ste u „Njujork tajmsu” napisali da je „Godo stigao u Sarajevo”.

Da, ali čini se, međutim, da kad god pomislite da je Godo stigao, ispostavi se da još morate da ga čekate. Kad je bio rat u BiH, Suzan Zontag, velika filozofkinja, dolazila je u Sarajevo i postavila na scenu „Čekajući Godoa”.

Mnogi koji su u tome učestvovali izjavili su da je i pre rata svako čekao svog Godoa, kao što ga i danas svi čekaju. Bilo da je taj Godo neko iz porodice ko radi na Zapadu, pa će poslati 100 evra, bilo da je to Vučić ili Putin, ili Merkelova, ili Cipras – svako čeka svog Godoa. Za vreme rata u Sarajevu neko je rekao da sada nas 300.000 čeka istog Godoa i možete reći da je to možda bio Klinton, EU, ali s aspekta pozorišta, dešavala se jedna vrsta utopije, gde oni nisu više ni čekali Klintona ili nekog drugog, nego su sami postali taj Godo. I kad su bombe padale, svakog dana su išli u pozorište i tada je održan možda najveći broj premijera ikad zapamćenih u BiH i nisu se bojali bombi. Mislim da je takav Godo nama potreban danas i zbog toga sam ustvrdio da se za vreme prošlogodišnjih protesta u BiH rodila neka vrsta takvog Godoa. Tada sam u Sarajevu video okupljanje građana i sećam se jednog starijeg čoveka koji je rekao: „Iako sam ja katolik, on pravoslavac, a on Bošnjak, ako smo svi gladni, zar nismo braća po trbuhu.” Stvorila se neka vrsta univerzalizma u BiH, gde su građani shvatili da nisu jedni drugima međusobno neprijatelji nego je neprijatelj upravo ta politička klasa. Ta klasa je, međutim, izvela protivudar, pa sad na sudu procesuira mnoge aktiviste koji su učestvovali na februarskim protestima. Ali ta klasa je istovremeno pokazala i strah od ovakvih građanskih akcija.

Kako gledate na odnos Hrvatske i Srbije posle pobede Kolinde Grabar-Kitarović? Mnogi očekuju novo zahlađenje odnosa.

Ja imam utisak da ćemo narednih dana svedočiti upravo obrnutom, jer Vučićev odlazak na inauguraciju naznačuje neki novi odnos između Hrvatske i Srbije. Ali da budem ciničan, mene taj odnos podseća na jedan vic iz SSSR-a, kada žena dođe u mesaru i pita da li imaju meso i prodavci joj odgovore da nemaju, a onda ih ona pita da li imaju mleko i oni odgovore: „Mi smo dućan bez mesa, dućan bez mleka je preko puta.” Mislim da su Srbija i Hrvatska u stvari ta dva dućana koji stoje jedan preko puta drugog, a jedan nema meso dok drugi nema mleko. Sve više se ide u tom smeru, a Vučić na inauguraciji Kolinde meni izgleda kao simbolička naznaka ne toliko boljih odnosa između dve države, nego upravo slične budućnosti koja će biti budućnost ta dva dućana. Ako HDZ zaista dođe na vlast, mislim da će se Hrvatska pretvoriti u neku vrstu Srbije. Kada to kažem, mislim i na treći element koji tu nedostaje, a to je Orban. To je zapravo neka vrsta režima koji gaji dubokokonzervativne vrednosti, bori se protiv svih vrsta manjina i sve se više ukida demokratija. Važne odluke u zemlji, poput Zakona o radu, privatizacije auto-puteva, donose se mimo bilo kakve demokratske procedure, a Mađarska već jeste u toj vrsti budućnosti.

Komentari27
3ee00
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Posteni Posteno
GMiskovic!Do raspada SSSR imali smo dva drustvenog sistema u svetu!U rel.kratkom vremenu iz zaostale agrar zemlje Rusije sa " partnerima"u okv Soc..SSSR nastala jedna Industrijska zajednica u org.dimenzijama!Ova ravnoteza sa klas.kapitalistima dovela do toga da gospodarstvo u svet,razmerima naglo pocela rasti!Izdaja Socializma dovela do raspada SSSR i do nestanka hum.Kapitalizma po EU modelu!Sada smo robovi "Americke demokracije"odn.interp. glob.kapitalizma(nedaj Boze da Republikanci dodju na vlast tek bi onda upoznali pravu.globalizaciju po intrp.Amerike !
Diaspora Iskreni
Gosp.B.Blagojevic!Ne gut Velika riba(Njemacka) ni jednu malu ribu nego sa stalno rastucem Know how u svim segmentima svakidasnjice odn. neverovatno razvijenim organizacijom funk.drustva dodatno visoki moral radnih navika dovela Njemacku tamo gde je!Zemlje kao sto su Grcka otrovani ribicici, svaka velika ribe ce njih izbljuvati a ne progutati jer bi inacei i oni otrovali sebe!!velike ribe ce postati j jos veci a otrovani "ribicici'nestati! sa povrsine!Grcka ne zasluzuje ni da se spominje!
Борко Благојевић
@Презиме Име 3. Ви сте почели питањем "Да ли смем да кажем да не постоји тако нешто попут бесплатног здравства и образовања?" па бих и ја да завршим следећим питањем: Да ли смем да кажем да не постоји тако нешто попут бесплатних фабрика, бесплатних плацева на најелитнијим локацијама у Београду и коначно бесплатне радне снаге јер је ноторна чињеница да маса приватника држи раднике без плате по неколико месеци? Или само онај чувени ручак из либералних мантри, здравство и школство не могу бити бесплатни, али зато фабрике, трговински ланци, плацеви...могу?
Презиме Име
Повећање пореза у овом тренутку не жели већина грађана, јер то значи за њих умањење и овако ниске личне потрошње. Политичар који би сада покушао тако нешто да реализује би аутоматски окончао своју каријеру у политици. Прогресивно опорезивање потпуно подржавам као меру (докле год не дође до тачке да делује крајње дестимулишиће за привредне субјекте), али бојим се да то као мера не би било довољно да покрије ниједну од наведених ставки у потпуности, а камоли све. Разлог за то сте између осталог и сами навели, а то је низак ниво производње.
Борко Благојевић
@ Презиме Име 2. Повећање пореза не жели слој људи који се обогатио током приватизације и који сада изиграва бизнисмене мада никоме није јасно којим бизнисом се ти људи баве. Ми практично немамо производњу, фабрике су затворене, али зато имамо силна удружења предузетника и послодаваца, читамо о њиховим приватним авионима и јахтама само не знамо шта они то „предузимају“. Иначе бити предузетник као што су то били Хенри Форд или Луј Рено заслужује свако поштовање и дивљење. Да закључим, ако би се ти „бизнисмени“ опорезовали по прогресивној стопи не би било никаквог проблема да се буџети напуне и из буџетских средстава комотно финансирају здравство, школство, наука. Желим вам свако добро. .

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja