Period na koji je oročena Decenija Roma (2005–2015) ističe ove godine. Cilj mera koje su preduzimane trebalo je da bude postizanje suštinske ravnopravnosti pripadnika romske zajednice u Srbiji. Svakome je jasno da se u tome nije uspelo, što znači da će ciljevi postavljeni pred Deceniju Roma biti pred ovim društvom i njenim institucijama i u periodu koji je pred nama.
Jedan od važnih ciljeva suštinske ravnopravnosti građana je obrazovanje, to jest redovno pohađanje osnovne škole, ali i što masovniji upis u srednje škole i na fakultete. Kad je o ženskoj romskoj deci reč, to je važan korak ka sprečavanju ranih brakova. Romski ženski centar ,,Bibija” ukazuje da je primenom mera afirmativne akcije u obrazovanju od školske 2003/2004. do sada upisano ukupno 2.694 srednjoškolca i 1.692 studenta. Međutim, primeri odustajanja romske dece od školovanja veoma su česti. U ,,ženskom slučaju” oni su dodatno opterećeni tradicionalnim položajem ženske dece u patrijarhalnim porodicama. Devojčice se od ranog detinjstva uvode u kućne poslove, pomažu majci, čuvaju mlađu braću i sestre i brinu o nemoćnima u porodici. Škola tako dospeva u drugi plan, a kaznene mere za roditelje čija deca ne idu u školu pokazale su se kao neefikasne.
Mnogo bolje rezultate daje angažovanje romskih pedagoških asistentkinja i asistenata. Do sada je angažovano njih 178 za podršku oko 3.500 romske dece, od kojih su 1.500 učenice koje redovno pohađaju osnovnu školu.
Romkinje u Srbiji žive u proseku 48 godina, što znači da je njihov životni vek oko 25 godina kraći od proseka opšte ženske populacije. Kratak životni vek posledica je loših uslova života, a pre svega nedovoljne brige za sopstveno zdravlje. Fenomen tzv. bolesnog zdravlja („Nije mi ništa, proći će.”) kod Romkinja je veoma čest. Razlozi su mnogobrojni: nedostatak novca i vremena, tradicionalan stav da žena „mora da je na nogama”, da je „sramota ići zbog svake sitnice kod lekara” itd. Tome doprinosi i diskriminatorski odnos zdravstvenih službi prema romskoj populaciji. Sve što liči na nebrigu i nedostatak svesti u stvari je naučena uloga žene koja se žrtvuje za ostale. Rezultat toga su, između ostalog, hronične upale pluća zbog nepreležanih prehlada.
Prerana udaja kao jedan od najozbiljnijih vidova kršenja reproduktivnih prava dovela je do toga da je u Srbiji najmanje jedna trećina Romkinja starosti od 15–19 godina već imala porođaj, dok je oko četiri procenta njih rodilo živorođeno dete pre svoje 15. godine. Rana udaja i rađanje dece su istovremeno i trenutak prekida školovanja.
Ipak, u Deceniji uključivanja Roma najviše je postignuto u oblasti zdravstvene zaštite. Do 2013. godine u 59 gradova u Srbiji angažovano je 75 zdravstvenih medijatorki, a one pomažu romskoj populaciji u domovima zdravlja. Takođe, projektima Ministarstva zdravlja do sada je ostvareno zdravstveno osiguranje za 2.564 osobe, vakcinisano je 3.936 dece, obavljeno je 2.318 sistematskih pregleda i 272 mamografije, a 6.345 Roma i Romkinja je izabralo lekara. Kontrolisano je zdravlje 1.087 trudnica.
Mada su istraživanja o rasprostranjenosti nasilja nad Romkinjama veoma retka, prema nekim anketama, 75 odsto Romkinja u Srbiji su u nekom periodu života bile žrtve nasilja. One retko traže medicinsku pomoć zbog povreda, što je rezultat specifičnog odnosa prema muškim članovima porodice, ali i prema društvenim institucijama od kojih mnoge Romkinje ne očekuju pomoć.
Nizak nivo obrazovanja i diskriminatorski odnos poslodavaca najviše doprinose nepovoljnom položaju većine Roma, a pogotovo Romkinja, na tržištu rada. Siva ekonomija je zato glavni način njihovog preživljavanja. Nacionalna služba zapošljavanja obezbeđuje sredstva za pokretanje malih biznisa i samozapošljavanje, a predviđeni su i dodatni bodovi za pripadnike romske zajednice. Pitanje je ipak koliko su takvi podsticaji realni. Većina Roma nema prethodna znanja i veštine za vođenje sopstvenih poslova i bez odgovarajuće su stručne spreme. Pored toga, rano odustajanje od obrazovanja dovodi Rome u poziciju nekonkurentnosti na tržištu rada.
Javna politika za unapređenje položaja romske zajednice u Srbiji prepoznatljiva je po: deklarativnom zalaganju za rešavanje problema, po neujednačenom odnosu lokalnih zajednica, po preteranom oslanjanju na donatorska sredstva i po odsustvu rodne dimenzije u rešavanju problema. Privodeći kraju Deceniju Roma uz saznanje o nepostojanju svesti o važnosti efikasne javne politike, romski civilni sektor se zalaže za redefinisanje pojedinačnih i sporadičnih akcija i za uvođenje celovitog pristupa rešavanju problema.
*Koordinatorka Romskog ženskog centra Bibija
(Publikacija „Monitoring javnih politika: efekti Decenije Roma na položaj Romkinja u Srbiji” rezultat je projekta „Aktivna inkluzija i prava Romkinja na zapadnom Balkanu, 2012–2015” koji je realizovala „Bibija” iz Beograda uz podršku Ker internešenel NVB, Sarajevo i koalicije romskih ženskih organizacija)
