Dr Dragan Simeunović (54) redovni je profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, gde je rukovodilac specijalističkih studija terorizma i organizovanog kriminala. Vodi i studije, iz iste oblasti, na fakultetima pravnih nauka u Beogradu i u Nemačkoj. Autor je 11 knjiga, od kojih je većina imala više izdanja...

Uz sve ovo konsultant je Svetske banke, saradnik Ujedinjenih nacija, Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEPS), a i ekspert je Ministarstva spoljnih poslova Srbije.

Sarađivao je sa nekoliko desetina stranih vlada. Oblast kojom se u ovim poslovima bavi je razrešavanje konflikta, a posebno u domenu političkog nasilja: terorizma, državnih udara i konflikata. Govori engleski, ruski, nemački i italijanski.

Ovaj posao odveo ga je u 78 zemalja širom sveta... 

U razgovoru sa profesorom dr Draganom Simeunovićem radni naslov pitanja, iz mnogih oblasti, bio je isti – Zašto se na Balkanu sve ovo događa? 

Da li ste iznenađeni hapšenjem Džajića?

Moram da odgovorim sa „da” i „ne”. Iznenađen sam kad je reč o ljudima, odnosno imenima kao što je Dragan Džajić, ali me nije iznenadilo kad je reč o našem sportu. Drugim rečima mi možemo imati dobro mišljenje o pojedincima, jer oni nisu krivi dok se ne dokaže da su ukrali novac od transfera igrača, ali kad je reč o našem sportu odavno je svima jasno da je on prepun korupcije i krađe. Glavni uzrok je što tokovi novca nisu bili regulisani zakonskim propisima, a to nije slučaj samo u sportu...

Kako ste doživeli tu vrstu hapšenja?

Mislim da je taj način hapšenja: „lisice”, ruke na leđa, snimanje za TV... u ovom slučaju trebalo izbeći. Nije se radilo o ljudima koji bi se, na bilo koji način, suprotstavili policiji. Ipak, takva su pravila.

Šta mislite o redosledu događaja sa Džajićem?

Mislim da je i tu napravljena greška. Džajić je nekoliko dana pre ovog hapšenja, na glamurozan način, predstavljen kao novi direktor Fudbalskog saveza Srbije. Ove dve vesti su, jedna za drugom, obišle svet. I one, zbog redosleda, mnogo više govore o nama nego o Džajiću. To se u drugim zemljama, verovatno, ne bi dogodilo. Mada ima razmišljanja da je u pitanju neka politička igra bliži sam, ipak, uverenju da je u pitanju naša poznata nedovoljna koordinacija između dva ministarstva.  

Šta mislite o navijačima?

Mi imamo i najbolje i najgore navijače na svetu. Naši navijači su deo našeg naroda koji je nedovoljno prosvećen, a pritom su strastveni zaljubljenici u sportove. Oni sa tribina pokazuju ljubav, ali i primitivizam. Na primer oni raniji zvižduci himni „Hej, Sloveni” bili su suludi jer su loše uticali na naše igrače, a zvižduci tuđoj himni, izraz su huliganstva i nevaspitanja. Ako to čine pojedinci onda nije strašno, ali ako to čine svi na stadionu onda je to problem naroda koji poništava sve granice u ponašanju. 

Kako svega toga nema u tenisu?

Taj sport je bolja strana našeg čoveka koji je pun kontrasta i kome je potrebna takva vrsta uspeha koje mu donose Novak Đoković, Ana Ivanović, Jelena Janković, Janko Tipsarević, Nenad Zimonjić... Oni deluju kao lek za našu ranjenu dušu. U našem teškom balkanskom životu svaki veliki sportski uspeh je melem koji rado privijamo na svoje rane. Teniseri su, ustvari, lekari naše duše. Jer, njihove pobede su za sve nas više od sportskog uspeha. Ima i nešto svečano u toj vrsti isceljenja tenisom. Posle tih uspeha svi postajemo bolji i plemenitiji... 

U „trci” Tadić - Nikolić bilo je i mržnje, zašto?

Politika je zona velikih strasti, pa mržnje ima svuda, od engleskog do japanskog parlamenta. Ipak, visoka politika treba da bude posao umnih ljudi, pa bi oni morali da sputaju strasti. Ako to ne mogu da učine onda to nije dobro ni za njih ni za nas. Ali, mislim da nam gora vremena tek dolaze i sa njima i nasilje.  

Šta nas to čeka?

Oko problema Kosova su stvorene veoma duboke podele, pa time i mržnja. Jer, mnogim političarima se radi o „glavi”, odnosno o stavu biti ili nebiti. Ne zna se ko će ostati u politici, a ko će iz nje, zauvek, morati da ode. Uz Kosovo tu su i pitanja vezivanja za Evropu, građenja savezništva sa Rusijom... Iz te borbe neće svi „živi” izaći. Na sceni će ostati samo oni koji, kao u sportu, budu izdržali do kraja. Sad se nadmudruju predsednik države Boris Tadić i predsednik vlade Vojislav Koštunica.  

Da li je moguć dogovor?

Naravno da je moguć i u ovom slučaju. Ali, mislim da su lične ambicije došle do stadijuma kad, na obe strane, razum ustupa mesto inatu. Nisu, naravno, u toj borbi samo ova dvojica političara već i njihovo okruženje, koje je u sve to mnogo više uključeno nego oni lično. Uz to, zona politike, u jednoj siromašnoj zemlji kakva je Srbija, uvek je i zona velikog bogaćenja. Kad bi policija, kod nas, smela da hapsi, ali stvarno, sve one koji su krivi, mislim da bi uhapsila mnogo više političara nego ljudi iz sporta. Uostalom prvi naš političar, Miloš Obrenović, ojadio je Srbe uzimanjem državnih para. Do danas se taj odnos nije mnogo promenio. Promenio se samo stil uzimanja. 

Kad je reč o Kosovu, ko tu laže?

Svi lažu. To je opšte laganje. Političari lažu narod da oni mogu sprečiti uzimanje Kosova i Metohije. Neko to radi više, a neko manje. Zapad takođe laže da vodi računa o interesu srpske države koliko i o interesu Albanaca, kao i da sve to što se sprema nije izuzetak. A Zapad posebno laže kad kaže da ne postoji drugačije rešenje. Jedino još ostaje da vidimo da li nas i Rusi lažu kad kažu da će nam dati podršku do kraja.  

Šta znate o obećanju Madlen Olbrajt?

Po rečima ove Amerikanke Albanci će dobiti ulogu vođe na jugoistoku Evrope. Grci su se protiv toga pobunili, i to ne samo zato što su imali Aristotela i Platona, već to pravo traže i kao stalni članovi Evropske unije i NATO-a. Ali, Zapad, po svim pokazateljima, ne želi obrazovane već lojalne saradnike. A ima tu i nešto značajnije za Zapad: Albanci su raspoređeni u četiri, pet država u okruženju, pa u svakoj od njih, po dogovoru sa „gazdama”, mogu biti i faktor stabilizovanja, ali i destabilizovanja u tim državama...  

Šta je u tom smeru već učinjeno?

Više toga. Na primer: Albanci su sa Kube, iz američkog političkog zatvora Gvantanamo, već preuzeli jedan broj terorista u svoje zatvore. Potom su uputili svoje oružane snage gde god je to Zapad tražio. Čak je i kosovsko rukovodstvo poslalo u Avganistan četu svojih "vojnika" da se bore! Na taj način su Albanci sa Kosova stekli velike poene u Vašingtonu. A to je kod nas, u svim vrstama informacija, nedovoljno eksploatisano.  

Gde je sad, u svetu, politički najzanimljivije?

Nažalost ovde, na Balkanu. Događa se to uprkos činjenici da se nalazimo u Evropi, a ne u nekoj divljini. Mi živimo na prostoru koji je široka granica između Istoka i Zapada. Ovde se susreću dve civilizacije, dve religije, brojni narodi. Ovde je potencijal konflikta veći nego bilo gde u svetu.  

Čemu možemo da se nadamo?

Ničemu posebno. U granice se ne investira mnogo, ni duhovno ni materijalno. Nikad nećemo uživati puno poverenje ni Zapada ni Istoka. Jer, mi nismo ni Istok ni Zapad. Mi ćemo, verovatno, kad sve ovo bude leglo, čak i kao član EU ostati jedno slepo crevo na velikom putu kroz Evropu. Bićemo jedna vrsta „motela” niže kategorije u kome se zaustavlja onaj ko to mora. Mislim i na zaustavljanje sa kapitalom i na zaustavljanje zbog provoda.  

Šta je sve srpski problem?

Ima ih više, ali dva su posebno značajna: nizak stepen obrazovanja i gotovo zastrašujuće nizak natalitet. Tužno je da samo 6,7 odsto Srba ima fakultetsku diplomu, a dve trećine imaju, najviše, osnovnu školu i manje od toga! Kad je reč o natalitetu dovoljno je reći da nas je svake godine manje za 25.000! Ovo je, kao velike probleme, nedavno istakao i ministar Božidar Đelić. Slažem se sa Đelićem, ali moram nešto da dodam: ova situacija je upravo raj za političare, jer gde god postoji nizak nivo obrazovanja tamo je politička manipulacija još strašnija.  

Šta je sa natalitetom?

U tome vidim nedovoljnu angažovanost i države i Crkve koje ne rade ništa da bi bio zaustavljen veliki broj pobačaja. Mi, na primer, možemo da pričamo o Tuđmanu šta god hoćemo, ali njegovo zalaganje da se spreče pobačaji urodilo je plodom: Hrvata ima sve više. U Srbiji, bez Kosova i Metohije, ima svake godine preko 70.000 pobačaja, a to znači da smo mi, za poslednjih 20 godina, oko milion i po naših zdravih i pravih potomaka iskasapili i bacili u kanalizaciju! Koristim prave reči u ovoj situaciji.  

Da li natalitetu nedostaje i erotika?

Mislim da kod Srba ima i previše erotike. Mi smo siromašna zemlja, a seks je besplatan. I još nešto: nama se čini da je seks u svetu jako u modi, a nije baš tako, naprotiv. Sa naših prostora je, zbog niza događanja, moral potpuno iščileo, pa mislim da je Srbija zona razvrata pre nego zona morala. Kod nas je seks zabava miliona bez rezultata u natalitetu. Zato je Srbija, na bazi erotike, kao vodenica koja mnogo melje, a malo brašna daje...