nedelja, 24.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
nedelja, 12.04.2015. u 15:00 Dejana Ivanović

Život ravaničkih monahinja

Манастир Раваница: црква стара више од шест векова и конак из 1850. године (Фото Раде Крстинић)

Kroz oblake u dolini nadomak Kučajskih planina promalja se sunce i za trenutak obasjava veliki krst na crkvi u manastiru Ravanica. Monahinje zauzete svaka svojim poslom, u tišini ga obavljaju. Služba se tek završila i slede dnevne obaveze. I naravno, briga o posetiocima. Jer deo manastirskog imanja u kojem su crkva i suvenirnica otvoreni su za putnike – namernike.

Pred crkvom – zadužbinom kneza Lazara čije se mošti čuvaju u ovom svetom zdanju, dočekuje nas mati Marija, igumanija od 2005. godine. Obučena je u crnu odoru, kao i ostale monahinje. Tu odeću same šiju. Uvodi nas u crkvu od kamena i opeke, podignutu 1381. i sačuvanu do današnjih dana, iako je sam manastir tri puta paljen i uništavan. Za očuvanje crkve je zaslužan sveti knez Lazar, kaže igumanija.

Na kamenim zidovima naziru se freske oslikane još u 14. veku. Na visokom zidu tik pored vrata, na oštećenoj freski mogu se prepoznati likovi kneza Lazara, kneginje Milice i njihovih sinova.

– Knez Lazar je gradio grobnu crkvu i nije štedeo novac, ni materijal. U jednom starom rukopisu zapisano je: ’podiže crkvu iz temelja, ogradi je kulama, ukrasi je zlatom…’, čak su umesto žute boje koja se danas nazire na freskama bili zlatni listići. Zidana je u stilu moravske škole, sa temeljom u obliku krsta, sa pet kupola i jednodelnim i dvodelnim prozorima – priča igumanija.

Manastirsko imanje bilo je opasano visokim bedemima, koji su vekovima služili kao zaštita od napadača. Monasi su Ravanicu, za više od 620 godina njenog postojanja, samo jednom napustili. Dvadeset godina, bili su izvan njenih zidina.

– U vreme seobe Srba 1690. godine i monasi su morali da pobegnu iz manastira pred najezdom Turaka, koji su poharali sve što su mogli. Ostalo je zabeleženo da im je bilo potrebno 12 kamila za tovare zlata i zlatnih predmeta koje su odneli iz crkve, a sa sobom su poneli i olovni krov – priča mati Marija.

Krajem druge decenije 18. veka, posle potpisivanja Požarevačkog mira, kaluđeri se vraćaju i zatiču zapušten manastir. Ravanički monah Stefan Daskal u narednim godinama obnavlja zdanje i otvara školu za sveštenike, a u sledećem stoleću, oko 1850. godine kaluđer Dionisije podiže na temeljima velike Lazareve trpezarije ogroman konak koji je pre sedam godina kompletno obnovljen.

Danas u njemu žive i rade monahinje. Ima ih ukupno 30, ali u samoj Ravanici trenutno ih boravi 12. Ostale žive u tridesetak kilometara udaljenom manastiru Sveta Petka, koji pripada Ravanici, gde se nalazi i dom za mentalno obolele. O 92 teško bolesne duše, uz medicinske stručnjake, brinu monahinje. I svake godine se smenjuju – njih 12 se vraća u Ravanicu odakle u Svetu Petku odlazi isto toliko monahinja da se staraju o bolesnima.

Život u Ravanici, koja se nalazi u Eparhiji braničevskoj i od 1946. je ženski manastir, uglavnom se odvija u tišini. Nije to zavet ćutanja, već samo potreba da se odvoje od sveta da bi se predale Bogu, kaže igumanija.

Monahinje rano ustaju, pre zore. Od pola pet su već na nogama. Nekada su ustajale sat ranije, ali sada pokušavaju da budu u skladu sa vremenom i trendovima, pa su pomerile dnevne aktivnosti, kako bi malo kasnije, oko 11 uveče, išle na spavanje. Do šest časova su u kelijama, svaka u svojim mislima, molitvenim pravilima i jutarnjim obavezama. U šest sati je jutrenje u crkvi, a četvrtkom i subotom – liturgija.


Mati igumanija Marija (Foto R. Krstinić)

– Na jutrenju smo do osam, zatim sledi skromni doručak, a onda odlazak na poslušanje: svako ima svoj posao, kao u pravom domaćinstvu. Neke monahinje su zadužene za spremanje jela, druge odlaze u radionicu da šiju i vezu, pojedine brinu o vinogradu, hrane stoku... – priča mati Marija.

Zatim sledi ručak, najčešće od namirnica koje same prave. Meso nikad ne jedu, a u danima posle posta na jelovniku mogu da se nađu mleko i mlečni proizvodi, kao i jaja.

U velikom konaku smeštene su trpezarija, kelije monahinja, kancelarija, biblioteka i radionice. Veštim rukama žene posvećene Bogu tu vezu zavese, posteljinu, odeću... Rukotvorine prodaju i tako se, delom, izdržavaju. Od pre nekoliko godina pomoću biljaka, ulja, vina ili rakije prave i prirodne lekove. Po tome su postale čuvene: svake subote i nedelje Ravanica je puna naroda koji traži pomoć i savete od monahinje Zinovije.

– To nije bio naš plan, već plan Božji. Mati Zinovija ima dar za pravljenje lekova od biljaka koje je prvo davala obolelima u domu. Efikasnost ovih preparata brzo se pročula i počeli su da nam ih traže mnogi ljudi. Zato danas imamo radionicu u kojoj proizvodimo razne čajeve i lekove, kao i prodavnicu – objašnjava igumanija.

Pitamo je kako usklađuju monaški, povučeni život koje su same izabrale, sa radoznalim posetiocima koji, baš kao i mi, stalno nešto zapitkuju.  

– To doživljavamo kao poslušanje, obavezu, tu smo da dežuramo u crkvi, ali ne i da se zbližavamo sa onima koji dolaze – objašnjava ona.

Ipak, turisti mogu samo donekle: ulaz u konak i drugi deo ogromnog manastirskog imanja koje se prostire na oko 30 hektara, za njih je zabranjen. Ova pravila nam se čine strogim.

Nije to strogost, odgovara mati, već samo red.

Monahinje se trude da drže „korak” sa ostalim svetom – o događajima van manastirskih zidova saznaju iz štampe ili sa društvenih mreža. Pretplaćene su na „Politiku”, a imaju i dva kompjutera, za mlađi svet, kao i mobilne telefone.

----------------------------------

Čuda svetog Lazara

U ravaničkoj crkvi nalazi se kovčeg sa moštima svetog kneza Lazara. Posle Kosovske bitke on je sahranjen u Crkvi Svetog Spasa u Prištini, a 1391. Kneginja Milica je tražila da se prenesu u Ravanicu. Mošti su tu bile sve do 1690. godine, kada su bežeći od Turaka ravanički monasi poneli kovčeg sa telom kneza Lazara ka Sent Andreji. Predanja kažu da su kovčeg nosili pešice 40 dana. Sedam godina kasnije, ravanički kaluđeri odlaze na Frušku goru i tamo obnavljaju zapušteni manastir Vrdnik kojem daju naziv Ravanica. Tu prenose mošti svetog Lazara gde ostaju oko 250 godina. U Beograd su prenete 1942. godine, da bi ih 1988. monasi poneli u Ravanicu. U manastir su prenete u čast jubileja – 600 godina od Kosovske bitke 1989. godine. Posle toga, priča igumanija, zabeleženo je nekoliko slučajeva isceljenja i ozdravljenja pred moštima svetog Lazara.

----------------------------------

Kako je Ravanica dobila ime

Postoje tri predanja o tome kako je Ravanica dobila ime. Prema prvom Miloš Obilić je rekao knezu Lazaru koji je često lovio u ovom kraju, „videh ondje lep zaravanjak (zaravan), gradi onde Ravanicu crkvu”. Prema drugoj verziji manastir je dobio ime po Ravnom, kako se Ćuprija zvala u doba Rimljana, dok treće predanje naziv manastira vezuje za istoimenu reku koja protiče ovim krajem.

Komеntari3
1fdc4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Костадин Петровић
За неидентификованог претходног коментатора: Богохулни став према животу се увек завршава безумљем, како потврђујеш и ти својим безумним речима. Уместо да хрлимо у раваницу и студеницу и Острог и Ждребаоник и друге манастире и не престајемо да вапијемо за помоћ пред ћивотима наших Светаца и кајемо се за грдобу својих мисли и дела, ми овако будалимо...Боже опрости и помози свима, па и нама!
n al s
@eto tako: "Kad izgubite poverenje u Srbiju i Srbe citajte ovakve reportaze" A kako bi to reportaza o zivotu monahinja u manastiru trebalo da nam povrati poverenje u drzavu u kojoj - pisu o tome cak i strani mediji - postoji cenovnik korupcije ? U kome je korupcija apsolutna - sudije, policajci, lekari, profesori, drzavne cate...? U kojoj, ako je verovati istrazivanjima, barem 50 posto stanovnika smatra da je zvizdac i svedok u aferi "Index" sam kriv za teror kome je nakon toga bio izlozen, zato sto je "gurao nos tamo gde ne treba"? Mi ne zivimo u manstirima, vec izvan njih. Mi, poreski obveznici ove monstruozne korumpirane tvorevine, nemamo nikakve koristi od toga sto u srpskim manastirima preovladjuje moral, nenasilje, postovanje reda i zakona. Ovde gde smo mi, je upravo suprotno.
eto tako
Malo vedrije teme,urednica je pogresila.Uvek sam se pitao zasto se ne slede primeri manastira da se uredi Srbija(cistoca,uredjen okolis)Kad igubite poverenje u Srbiju i Srbe citajte ovakve reportaze.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja