petak, 05.06.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 01.05.2015. u 12:00

Rađanje neradničke klase

Da li će radnici za 1. maj obići Kuću cveća i napraviti selfije sa maršalovog poslednjeg konačišta? Ako već nemaju vremeplov da se vrate u vreme kad su bili hadžije, neka barem imaju svedočanstvo o tome s kim su izgradili silne fabrike, zgrade i puteve. Da li to što demokratske generacije političara i njihovi neoliberalni sledbenici danas ne mogu ni da okreče ono što su zidali naši starci pripada nostalgičarskom naricanju za dobrim, starim vremenima socijalističke, a bogami, i samoupravne izgradnje? Da li je to samo prvomajska iluzija, koja podseća na uranke, jagnjiće na ražnju i porodice koje ugrožavaju prirodu?     

O tom dobu se inače poslednjih desetak godina govori sa podsmehom, pa se mahom sprdaju sa ikonografijom tih fabrika-gradova sa podšišanim travnjacima, upravnim zgradama koje su podsećale na sveže okrečene zatvore, ispred kojih bi stajao bilbord sa nabildovanim šljakerom u radničkom kombinezonu i tabelom sa ciframa iz novog petogodišnjeg plana i podsećanjem na prošlogodišnje oborene rekorde u proizvodnji. Svake godine, za prvi maj, u fabrike bi stizao šef gradskog ili republičkog komiteta, deca su u pionirskim maramama pevala neku od revolucionarnih simfonija, a komitetlija bi nabacio nekoliko fraza o industrijalizaciji, pa izvozu, ali u prijateljske zemlje, onda bi okrenuo na bratstvo i jedinstvo.


Nema više kombajna: nekada je živeo "kao zmaj" (Foto D. Jevremović)

Pažljivo bi ga slušao prevejani čiča s pivskim stomakom, koji je prošao sve opake partijske i privredne škole, presekao crvenu vrpcu i svečano otvorio neku novu pokretnu traku. OK, možda ti tipovi nisu bili neki naročiti stilisti. Nisu imali marketinške agencije koje bi im za debelu lovu umesto dečjeg hora uvalile hostese u minićima sa napumpanim usnama na tri atmosfere…

I pored sve te vodviljske ikonografije, beogradska poljomehanizacija je bila sve samo ne komedija. Izvozili su traktore u više od 80 zemalja sveta. A krajem 1989. godine Srbija je imala 1,1 milion industrijskih radnika.

Ali, tokom poslednjih 20 godina nestao je nekada moćni metalski kompleks Srbije i Beograda. „Zmajevi” kombajni, alatne mašine „Lole” ili brzi čamci „Brodotehnike”, zajedno sa još desetinama dinosaurusa samoupravne socijalističke ekonomije, poput „Rekorda”, „Jugostroja” ili DMB-a, sahranjeni su na otpadu tranzicije. Gotovo je. Od Rakovice je ostala samo Straževica, komandni centar vojske, u koji ni NATO nije mogao da dopre svojim razornim bombama. Razume se da je i taj mistični, komandni bunker gradila izumrla jugoslovenska radnička klasa. Ili, što bi se reklo, domaća pamet. Kao što su isti šljakeri utvrđivali lavirinte podzemnih skloništa Sadama Huseina, Muamera Gadafija i ostale arapske nevaljale braće koji su završili poput radnika iz daleke zemlje koje su angažovali. Naime, neki su obešeni, a neki su rastrgnuti. U našim sećanjima, naravno. I tako treba da ostane, kako niko više ne bi pomislio da je nekada postojala zemlja radnika seljaka i poštene inteligencije.

Dakako, bio je to sistem daleko od idealnog. Imali smo moćni „Geneks” i privredni pobačaj poput fabrike ploča „Medijapan” u Kraljevu ili MKS u Kikindi.

Imali smo crvenog menadžera prve kategorije Mikija Savićevića ili Emeriha Bluma u Zenici, ali i Fikreta Abdića iz „Agrokomerca” u Velikoj Kladuši koji je hteo da dobaci dalje od svoje Mrduše Donje, pa je zaglavio robiju.  

Istina je, desetine milijardi dolara stizale su sa Zapada pošto je maršal raskinuo vezu sa Sovjetima, a naročito kada je osnovao pokret nesvrstanih, udaljavajući siromašne zemlje od Varšavskog pakta i simulirajući treći blok sastavljen od arapskih, afričkih i latinoameričkih država. Ali, te milijarde nisu završile na ofšor računima Brozovih plemenskih poglavica, kao što to danas čine tajkuni, već su milijarde prelivene u fabrike, stanove, puteve i odmarališta gde su mogli da letuju i čistačice i generalni direktori. Svi zajedno, na istoj plaži, ogoljeni do kupaćih kostima ili gaća.


Protest radnika "Prokupca" zbog stečaja (Foto A. Vasiljević)

Potom je došla demokratija. Pokazalo se da ni JAT, kojim su radnici leteli na more, ako ih je mrzelo da voze „juga”, a ni zemlja, u vremenu koje je sledilo, nisu imali pilota u avionu. Tako su putnici završili ovako kako su završili. Tresnuli su u balkanski kapitalizam.

Da se, recimo, ova društvena saga odvijala nad nebom Skandinavije, pa da neko gurne Norvežanina, Danca ili Finca da lete, u njihovim rančevima bila bi spakovana barem tri padobrana, mobilni najnovije generacije sa kompasom i dži-pi-esom, topli obrok plus čokolada, dnevnica od 200 evra za boravak u vazduhu, milionska odšteta za pretrpljeni strah i regres za godišnji odmor.

No, vratimo se u ovdašnji vazdušni prostor, gde je briga za čoveka ipak najpreča. Udarac u zemlju je, dakle, bio strahovit, potresan i samoubilački.

Privatizacija je obavljena, ali ne i bukvalno, kao u skriptama Džefrija Saksa. On bi, naime, bio nešto humaniji. Privatizacija je obavljena kao u romanima Agate Kristi. Što će reći, nema fabrika, nema ni radnika. Odnosno, nema leša, nema ni zločina.

Zato smo svedoci, dok gledamo naše drage naslednike, kako se rađa nova, neradnička klasa. Danju spavaju, noću loču po splavovima. Neće da menjaju ni sistem, kao što neće ni sebe.

Kada im pričamo o starim vremenima, pomišljaju da je legalizovana upotreba kanabisa. Odnosno, misle da smo naduvani. I u pravu su. Stare, napuštene fabrike, raštrkane po Srbiji, izgledaju kao napuštena skrovišta za zombije. A mi smo, valjda, tek nešto lepši. 

Aleksandar Apostolovski

---------------------------------------------------------------------------------

INTERVJU: DUŠKO VUKOVIĆ, predsednik Sindikata radnika građevinarstva

Strah se uvukao među radnike

„Položaj većine radnika u Srbiji danas unikatna je verzija neoliberalnog koncepta društva i privrede, koji se više približava robovlasničkim nego uređenim odnosima. Uz nerazvijene mehanizme državne kontrole i primene zakonskih propisa, radnik je poslednji na stepeništu izmirivanja obaveza. Kasni se sa isplatom ionako malih zarada, ne uplaćuju se doprinosi za penzijsko i zdravstveno osiguranje, pa radnici ne mogu da ostvare ustavom zagarantovano pravo na osnovnu lekarsku uslugu i penziju.
Veliki broj radnika u građevinarstvu, trgovini i ugostiteljstvu radi duže od zakonom dozvoljenih redovnih i prekovremenih sati, pri čemu se ne obračunavaju uvećanja za sate prekovremenog, noćnog ili smenskog rada. Satanizuju se sindikalni aktivisti kad pokrenu proces rešavanja problema i aktiviraju se blanko i unapred potpisane izjave o raskidu ugovora o radu. Strah se uvukao među radnike, jer su svesni da im je smanjena šansa da zasnuju novi radni odnos, zbog čega pristaju na neregularne i eksploatatorske odnose”, kaže Duško Vuković, predsednik Sindikata radnika građevinarstva i industrije građevinskog materijala Srbije.

Dugo najavljivan Zakon o radu trebalo je da poboljša zapošljavanje i poboljša položaj radnika na tržištu rada. Kako vi ocenjujete efekte ovog zakona?

Položaj radnika nije ništa bolji nakon devet meseci primene Zakona o radu, a to naša istraživanja i potvrđuju. Ono na šta su sindikati upozoravali i pre njegovog donošenja pokazalo se istinitim – samo su smanjene finansijske prinadležnosti radnika, odnosno smanjene su obaveze poslodavaca prema njima. Manja je zarada jer je smanjen minuli staž, manje su otpremnine i kod proglašavanja viška i kod odlaska u penziju, a umanjena su mnoga individualna i kolektivna prava radnika. Zakon o radu ne poboljšava zaposlenost jer nedostaju mnoga sistemska rešenja. U ovom momentu više od 700.000 građana Srbije je nezaposleno, a najveći broj njih su mlade osobe.

Sa okončanjem procesa privatizacije očekuje se smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru i novi udar na biroe za zapošljavanje. Glas sindikata pre donošenja zakona nije želeo ni da se čuje, a naša upozorenja da istovetna rešenja koja su ranije usvojena u zemljama u okruženju i drugim evropskim državama nisu dala pozitivna rešenja – nisu ni razmatrana, pa je skoro izvesno da je cilj zakona jedino bio dalje smanjenje troškova radne snage.


(Foto lična arhiva)

Predstavnici vlade često ističu da sve što rade – rade u korist radnika. Da li vi imate utisak da se vlada zalaže za „vašu stvar“ i za prava radnika?

Na ovo pitanje odgovoriću posredno – da se vlada zalaže za radnike stvarno, a ne deklarativno, uvažila bi dugogodišnje predloge sindikata i uvela bi progresivnu stopu oporezivanja zarada, a ne bi istom stopom oporezovala i minimalnu zaradu i zaradu od milion dinara. Radnik koji prima minimalnu zaradu trebalo bi da bude potpuno oslobođen obaveze plaćanja poreza, jer u našoj zemlji radnik čija plata iznosi 21.000 dinara ne može ni da preživi, a kamoli da plaća porez. Da se vlada zaista zalaže za radnike uvažila bi da postoje regionalne razlike i razlike u broju članova porodičnog domaćinstvo, pa bi uvela poreske olakšice i manje stope poreza i po tim osnovama, jer nije ista životna pozicija onih koji žive i rade sami i onih koji imaju dvoje ili troje dece.

Da se vlasti zaista zalažu za radnike ne bi dozvolili da radnici budu više opterećeni stopom doprinosa za penzijsko osiguranje od poslodavaca, čime ulazimo u red retkih zemalja u kojima je doprinos radnika veći od doprinosa poslodavca. Da se zaista zalažu za radnike povećali bi, a ne smanjivali, zarade u Srbiji čiji prosek od 43.000 odnosno 44.000 dinara ne može da podmiri prosečnu potrošačku korpu od 60.000 dinara. A takav odnos zarada i korpe već je decenijama isti, što govori očigledno o standardu prosečnog radnika u Srbiju i njegovom osiromašenju.


Ko snosi najveći teret rigoroznih mera štednje i da li je to „trpljenje” zarad boljeg sutra neravnopravno raspodeljeno? 

Nema potrebe da trpljenje stavljamo pod znake navoda, jer je evidentno da su teret prelaska iz planske privrede u tržišnu najviše osetili i još podnose radnici i penzioneri koji su odradili pun radni staž. Njihova vera u političke floskule da će privatizacija i promena političkih i ekonomskih odnosa poboljšati životni standard surova višedecenijska stvarnost je raspršila. „Švedski” standard, „evropski” standard, „trpljenje” zarad bliske „bolje budućnosti”… sve je to radnicima i penzionerima poslednjih nekoliko decenija obećavano. A realnost govori da se iz godine u godinu smanjuju radnička, sindikalna i prava penzionera i da se smanjuje nivo zarada i penzija. Sa druge strane, raste rad na crno, poslodavci ne uplaćuju doprinose u penzioni fond, i to im se toleriše, svaka vlast ima svoje miljenike koje favorizuje i „gleda im kroz prste”, čime podstiče nelojalnu konkurenciju i različitost u ispunjavanju zakonskih obaveza.

Ko se najviše bori za radnička prava i kakav je položaj sindikata u našem društvu?

Mislim da je sindikat i dalje jedina istinska institucija koja se može izboriti za bolji društveni ekonomski i socijalni položaj radnika. Pod sindikatom ne podrazumevam rukovodstva sindikata, već ukupno članstvo koje u povoju kapitalističkih odnosa u Srbiji još ne koristi svoj potencijal kako u znanju tako i u brojnosti. Tome donekle doprinose i sama sindikalna rukovodstva koja ne pronalaze minimum zajedničkih interesa, akcija i dogovora koja bi se pred vlašću i asocijacijama poslodavaca predstavila kao monolitni i po značaju respektibilni partner.
Time se sigurno i umanjuje ukupna pozicija i položaj sindikata, čemu dodatno doprinosi i praksa pojedinih poslodavaca koji ne dozvoljavaju sindikalno organizovanje, što je suprotno konvencijama Međunarodne organizacije rada i Zakona o radu. Položaj sindikata u Srbiji danas je između čekića poslodavačkog udara na sindikalno organizovanje radnika i minimiziranje njihovog uticaja na privredna i društvena kretanja i nakovnja pronalaženja novog sindikalnog identiteta i adekvatnog odgovora sveta rada na promene u društvenoj, političkoj, ekonomskoj i socijalnoj stvarnosti naše zemlje.

Katarina Đorđević

---------------------------------------------------------------------------------

INTERVJU: Aleksandar Vulin, ministar rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja

Vučić vuče levičarske poteze

Na zidu kabineta Aleksandra Vulina ravnopravna mesta zauzimaju dve slike. Sa leve strane, portret Če Gevare, jednog od zaštitnih lica Vulinovog Pokreta socijalista. Sa druge, ikona Svetog starca Vukašina Jasenovačkog kome na krilu sedi Sveta velikomučenica Milica Rakić. To je priča o srpskom narodu, kaže ministar.

– Nismo smanjili nijedno socijalno davanje, a ja vas podsećam da je budžet ovog ministarstva najveći u vladi, više od 150 milijardi dinara, i 97 odsto su socijalna davanja. Brinemo o 3,3 miliona ljudi. Imamo 6.600 dečaka i devojčica bez roditeljskog staranja, 120 staračkih domova i oko 70 raznih institucija koje brinu o deci. Tu su i boračka prava, Nacionalna služba za zapošljavanje, PIO fond. Mi smo ministarstvo, što se kaže, od kolevke pa do groba – ističe Vulin.

Ako ste smanjili plate i penzije, zašto ne smanjite i socijalna davanja?

Nema govora da se najsiromašnijima još nešto uzme. To ne dolazi u obzir. Mi smo prvo ministarstvo koje se izborilo da se isplate otpremnine radnicima koji su žrtve propalih privatizacija, gde je država priznala da je loše trgovala i ponovo preuzela ta preduzeća.

Ali ste usvojili Zakon o radu za koji kažu da je po meri MMF-a?

Zakonom o radu nisu umanjena radnička prava. Nivo njihove zaštite možda bi mogao da bude veći, ali nije manji. Nije izgubljeno nijedno pravo. Voleo bih da sve partije koje kritikuju ovaj zakon kažu koje bi odredbe promenile kada dođu na vlast. Niko vam to neće reći.

Vladu često optužuju da je osiromašila građane, da se bezmalo umire od gladi.

Znamo mi koliko se teško živi i da socijalna pomoć nije dovoljna. Ako se bilo ko oseća kao da će da umre od gladi, odmah neka se uputi u prvi centar za socijalni rad i dobiće ruku pomoći. Svako ko nema imovinu i prihode, ulazi u sistem socijalne zaštite. U startu dobija mesečno blizu 8.000 dinara. Preko toga, svaki punoletni član porodice još oko 4.000, a dete oko 2.300 dinara. Ima pravo na dečji dodatak, da dete ne plaća vrtić i udžbenike, ima pravo na besplatan prevoz i da bude energetski zaštićen korisnik, ima pravo na besplatan obrok u narodnoj kuhinji. Po pravilu dobija i suve pakete i tri puta godišnje jednokratnu novčanu pomoć. Ako je u pitanju invaliditet, onda sleduju i druga davanja. Kad to saberete, prosečna četvoročlana porodica sigurno može da ostvari više od minimalca.

Prvi maj dočekujemo s pričama o propalim privatizacijama, spasavanju ljudi otpremninama. Umesto razvoja, govorimo o socijali.

Srbija nije zemlja socijalne pravde posle 12 godina pljačkaške privatizacije. Nadam se da će ona to biti. Sve što radimo, radimo u tom pravcu. Levica svuda u svetu traži i red, i rad, i disciplinu, ali i da se poštuje radnik i njegovo pravo na bezbednost, pravo da dobije platu.


(Foto Tanjug)

Moj najveći propust kao ministra je u tome što nisam išao do kraja da se u Zakon o radu uvedu odredbe koje regulišu rad agencija za privremeno zapošljavanje. Sindikati nisu hteli ni da čuju za to, govoreći da je to rad na lizing. I potpuno su u pravu, jer je to problematična kategorija, ideološki potpuno neprihvatljiva. Ali 40.000 ljudi radi preko tih agencija. Zato sad donosimo poseban zakon za to, radne grupe su u toku. Izjednačićemo položaj radnika.

Poznati su vaši prijateljski odnosi sa grčkim premijerom Aleksisom Ciprasom, ali vas kritičari optužuju da ste lažni levičar koji radi sve suprotno od njega. Sa druge strane, deluje kao da Cipras kopira vas, povlačeći poteze kao što su neutralnost u međunarodnim odnosima i minimalna socijalna smanjivanja?

Od srpskih političara ja ga jedini poznajem. U decembru, pred same izbore u Grčkoj, bio je moj gost u Beogradu. Ali nije sve što je dobro za Grčku dobro i za Srbiju i obrnuto. To je pravi levičarski princip. Sukob Tita i Staljina je počeo upravo oko toga ko će kojim putem u socijalizam. Siriza to odlično razume kada smo mi u pitanju i zvanično je rekla da podržava Vučićevu vladu u njenoj borbi protiv korupcije i za bolji život građana, kao i naš napor da ostanemo nezavisni.

Onda je i naš evropski put specifičan?

Naravno da jeste i mora da bude. Mi smo jedina zemlja u Evropi koja ima iskustvo bombardovanja i otmice dela teritorije. I još oko jedne stvari su Tito i Staljin bili posvađani. Mi smo tražili od Sovjeta da nam omoguće tešku industriju, a Staljin je rekao: nema potrebe, imamo mi. Šta god vam bude trebalo, dobićete. To je sada pitanje Železare „Smederevo”. Mi i danas hoćemo da imamo tešku industriju, zato što bez nje nema samostalne i slobodne države.

Ima teorija da vas vaše prijateljstvo sa Vučićem sputava da izađete iz vlade i postanete eventualno kandidat za vođu „srpske Sirize”? Da li se osećate kao talac na neki način?

Ne bih izašao iz vlade. Da je Grčka imala vladu i predsednika vlade kakve mi imamo, ona ne bi došla u ovakvu poziciju. Grčka elita se nekontrolisano zaduživala i mislila je da se to nikad neće vratiti. Siriza je odgovor na krizu, kao i mi. Ova vlada je odgovor na ono što je radila Demokratska stranka 12 godina. Mislim da se van vlade ne bih tako uspešno borio za ideje levice. Bez obzira na Vučićeva ideološka opredeljenja – a on jeste umereni desničar, negde na desnom centru – potezi njegove vlade su levičarski. Pitajte sindikate, nijedan radnik nije ostao bez brige.

Vučić vas je odredio da u njegovo ime replicirate hrvatskom premijeru Milanoviću. Kako odgovarate kada vas prozivaju da ste Vučićev trbuhozborac, odnosno tumač njegovih najskrivenijih misli?

Ne, ja sam koalicioni partner i govorim ono što mislim. I on govori ono što misli. Svako od nas ima svoj pristup i svoju odgovornost. Predsednik vlade, po mom mišljenju, treba više da bira reči i više pazi nego što to treba da čini ministar. Meni često zameraju da previše branim Vučića. Pa koga ću da branim? Pajtića? Mislim da je posao ministra da preuzima vatru za premijera, a ne premijera da je preuzima za ministra.

Da li je to deo vašeg prijateljstva?

Ima tu prijateljstva, ali i mog iskrenog ubeđenja da je ovo što Vučić radi najbolje za Srbiju. I kad pričamo o Zagrebu, meni još niko nije rekao konkretno gde sam pogrešio, šta nije tačno. Slušao sam mnoge polemike, reakciju na moje izjave, na nivou opštosti. Kako to nije dobro za naše odnose i slično. Ali ja pitam: kako to da istina nije dobra za naše odnose? Kad si s nekim prijatelj, ne bi trebalo da postoje teme koje su zabranjene.

Približava se 9. maj, sedam decenija od pobede nad fašizmom i predsednik Nikolić ide na paradu u Moskvu, zajedno sa gardistima. Šta Srbija priprema ovde, kod kuće?

Biće više manifestacija, ali mogu da govorim samo u ime svog ministarstva. Od svečane akademije u „Sava centru”, preko svetske premijere jednog velikog filma do rok koncerta. Mi smo pobedili, bili smo velika sila i to treba konačno ponovo da shvatimo. Prošle su decenije, a da mi nismo mogli glasno da kažemo da smo pobedili. Srbija treba da bude u Moskvi pre svih drugih antifašista u ovom delu sveta. Odavde do Pariza nije bilo snažnijeg otpora Nemcima od našeg.

Aleksandar Apostolovski, Bojan Bilbija

---------------------------------------------------------------------------------

Rast i propast srpske industrije

Koliko god bili posvađani, srpski ekonomisti se u jednom slažu: sa dubokom provalijom između proizvodnje i potrošnje Srbija ne može da računa na ekonomsku, socijalnu i političku stabilnost. Suprotno većini zemalja istočne i centralne Evrope, koje su u protekle dve i po decenije povratkom u kapitalizam ostvarile ekonomski progres približavajući se najrazvijenijim svetskim privredama, nas je još nezavršena tranzicija vratila u siromaštvo iz prve polovine prošlog veka. Ekonomska regresija Srbije u protekloj četvrti veka u najvećoj meri je posledica stradanja njene industrije.

Priča o rastu i propasti srpske industrije je duga, uzbudljiva i nadasve poučna. Propast industrije počela je sa sankcijama i bombardovanjem, dovršena tranzicijom, naročito lošom privatizacijom.

Iako je sadašnje stanje teško, budućnost naše industrije ne mora biti mračna, tvrdi dr Petar B. Petrović, profesor beogradskog Mašinskog fakulteta. Srbi su industrijska nacija.

Prvu fabriku izgradili su davne 1853. godine. Vazali Osmanske imperije sopstvenim znanjem i velikim naporima izgradili svoj prvi proizvodni pogon. Na volovskim kolima, tajno, u delovima, iz dva pokušaja, doneta je i instalisana prva parna mašina u Srbiji. Tajnim pregovorima sa Francuskom dogovoreno je da dođu ljudi koji su imali praktična proizvodna znanja, od kojih je trebalo da Srbija uči, da pronađe vremensku prečicu, preko potrebnu da premosti ogroman jaz tehnološkog i ekonomskog zaostajanja.

Srbija je još tada znala da bez znanja nema industrije, nema proizvodnje, nema slobode, niti budućnosti, ističe Petrović. Razvojni zenit njena industrija dostigla je u socijalističkoj Jugoslaviji.


Napušteni pogon fabrike DMB u Rakovici (Foto D. Jevremović)

– Bilo nam je potrebno više od 100 godina da industrija nadvlada poljoprivredu – kaže Petrović. – Prvi put u svojoj istoriji, 1960. godine, u Srbiji je poljoprivredna proizvodnja pala ispod 50 odsto ukupnih ekonomskih aktivnosti, tako da je i procenat stanovništva koje živi od poljoprivrede tada bio manji od 50 odsto. Srbija je od poljoprivredne postala industrijska nacija.

U period intenzivne industrijalizacije 1948–1984. zabeležen je prosečan godišnji rast industrijske proizvodnje od od 7,9 odsto. Od 1960. do kobne 1990, kada se ekonomski sistem zemlje srušio raspadom tadašnje države, industrija u Srbiji se razvijala brže nego u Južnoj Koreji i Finskoj. A zahvaljujući razvoju industrije, Južna Koreja danas ima jednu od najdinamičnijih ekonomija sveta, a Finska ekonomija je takva u evropskim okvirima.

Srpska industrija je 1989. godine, pre početka tranzicije, učestvovala u stvaranju bruto domaćeg proizvoda sa 31 odsto. Posle 23 godine udeo industrije u godišnjoj vrednosti svega stvorenog (BDP) ima učešće od 19 procenata. U industriji je 1989. bilo zaposleno 998.000 ljudi, a 2012. godine 312.000. U 2013. godini industrijska proizvodnja se svela 38,4 odsto obima koji je postojao 1989. godine. Zbog katastrofalnih poplava industrijska proizvodnja u 2014. godini opala je za 6,8 odsto, tako da je prošlogodišnji BDP bio za 1,8 odsto manji nego u prethodnoj godini.

Ljubodrag Savić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, kaže da je zahvaljujući industrijalizaciji od 1955. do 1990. Srbija postala srednje razvijena industrijska zemlja, a industrijski centri su bili nosioci ukupnog razvoja. Posle „srpske oktobarske revolucije” bilo je velikih obećanja i još većih očekivanja, ali je broj zaposlenih u industriji sa oko 1,1 milion 1989. sveden na 275.000, baš kao 1955. godine, a industrijski centri su postali „crne rupe” razvoja Srbije.

Propast industrije počela je sa sankcijama i bombardovanjem, dovršena tranzicijom, naročito lošom privatizacijom. Nova industrijalizacija je neizbežna. Nema nam druge nego da i po treći put uspemo. Evropska unija nas neće bez industrije, kažu upućeni. Bez industrije nema opstanka naroda i države. Srbija u narednih pet godina mora da udvostruči broj preduzeća, a do 2030. da stvori bar 300.000 novih radnih mesta.

Aleksandar Mikavica

Komentari27
de582
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Slavica Mailovic
E ovde u Nišu je plata u državnoj visokoobrazovnoj ustanovi 25.000 dinara. Šta reći? Ali ugovori o radu-ponude su potpisane sa toplim obrokom gde u obracunu o mesečnom primanju nigde ne stoji ta stavka. Ali inspekcija ovde u Nišu ne radi svoj poso. Gde je minimalno bruto primanje koje je Vucic reko da je zagarantovano a Sidikati e oni su kako za koga. Pa proverite medicinski fakultet u Nisu videcete mnogo mnogo sta!!
Trixter .
Kada se pogledaju ove cifre iz tabele najezis se. Dakle ostalo je negde oko 13 posto radnika u industriji od nekadasnjeg broja. I tu je i razlog privrednog pada Srbije. Poljoprivreda nije toliko jezivo pogodjena, ona se delom transformisala, ali industrija je zacementirana za dno i nema joj spasa na duze staze ako se oslonimo samo na strane investicije, jer se takvim investicijama ne moze planirati buducnost, one jesu dobre ali nisu dovoljne i ne smeju biti. Drzava mora, posto vec tzv ekonomska elita nece ili ne moze da investira i neke projekte. A ima ih koji bi mogli da donose profit i to veliki, a samim tim da smanje deficit kroz potpuno nepotreban uvoz. Da bi se sprecio javasluk i lopovluk koji je toliko prisutan u drzavnim firmama mora se dovesti i menadzment koji moze da vodi i da uvodi red. Mislim nazalost da takvog nema u Srbiji bar ne dovoljno. Dakle dovoditi ljude sa strane ako treba, a najbolje koristiti nase ljude koji su u svetu i mogu dosta da pomognu pri tome.
Radoslav Radovic
E, da. Nije nas zapad raskucio da nam pravi novu kucu. Nijesu firme unistene da nam daju nove pogone i masine.Nijesu banke ugasene da nam daju vise para. Nije nam vojska razvaljena dabi nas oni cuvali. Nije nam skolstvo razvaljeno dabi nas oni skolovali.Namjera je samo jedna i sa samo jednim ciljem.Razvaliti Srbiju da se vise nijad ne oporavi.Broz je Srbe udaljijo od Istoka(isti cilj).Razvalio je na pokraine.(isti cilj). Jugoslavija( njen grobar) se raspala prije nego se on u grobu raspao.Za sve ovo postoje dokumenti i razlozi zasto je to ucinjeno. Narod je uzvikivao"Necemo kralja ocemo Tita, natod se pita".Sad nema ni kralja, ni Tita ni Jugoslavije a uskoro ako se ne osvijestimo nece biti ni Srbije.Na ulice moj narode i vracaj bar ono sto je ostalo i sto nije do kraja unisteno i stancima poklonjeno! Uprotivnom necemo imati gdje zivjeti i necemo imati sta jesti.Sve ove koji nas vode od 5 oktobra naovamo postavljaju oni koji su nas bombardovali i sa uzivanjem sada gledaju kako crkavamo
Skoro pola miliona zaposlenih u industriji u Beogradu 1990?
A sva ta industrija u Beogradu nije proizvodila vrednost robe ni koliko pravi neka fabrika u na primer Nemačkoj sa 10000 radnika. To znači da je bilo skoro pola miliona de facto nezaposlenih kojima je neko davao socijalna davanja pod nazivom "plata" koja se finansirala iz nepostojećih izvora (stranih zajmova i razne pomoći). Danas je onih koji rade u industriji u Beogradu otprilike isto kao i onih koji su 1990. nešto radili, odnosno verovatno i nešto više danas nego nego onda. Samo na papiru spin-majstora komunističke propagande ove bezvezne cifre se koriste kao dokaz kako je industrija propala od 1990. na ovamo. A u stvari industrija cele Srbije pa i Beograda je propadala još negde od 1960-ih. I za to je kriv Brozov režim kome je to verovatno bio i cilj. I sada neko treba da slavi Brozov praznik (ne)rada i to što je uništio celokupnu privredu Srbije a ogromnu nezaposlenost prikrivao izvozom mladih Srba u inostranstvo. Kako reče Bora Čorba: "Kako je lepo biti glup".
Shvaticete vremenom
@ Proleter Svih Zemalja | 01/05/2015 21:04 Uvek se zadivim ljudim koji za stanje krive "kapitalizam", "dekomkratiju" i slicno... Jedini krivac, glavni krivac svega loseg sto nam se desava i sto nam se desavalo zadnjih sto godina smo mi sami!!! Nisu krive teorije zavere, svetski poredak, "braca", "zli nato" itd... mi smo krivi!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja