Kontroverzni vladar koji se nije bojao vage istorije

Jo­sip Broz Ti­to pre­mi­nuo je na da­na­šnji dan, 4. ma­ja 1980. u Lju­blja­ni, a sa­hra­njen je u Be­o­gra­du 8. ma­ja. Bi­la je to po­greb­na sve­ča­nost bez pan­da­na, na ko­ju je sti­glo 211 de­le­ga­ci­ja iz 128 dr­ža­va.

Od nje­go­vog od­la­ska na le­če­nje na sa­mom po­čet­ku 1980, u oba­ve­štaj­nom cen­tru u on­da­šnjoj Pa­la­ti CK SKJ, da­na­šnjem tr­žnom cen­tru ,,Ušće”, če­ka­lo se sa­mo na jed­nu po­ru­ku iz Lju­blja­ne: ,,Utak­mi­ca je po­če­la”, što je bi­la ši­fra ko­jom se sa­op­šta­va da je pre­mi­nuo. 

Ka­da je vest obe­lo­da­nje­na, kod mno­gih je iza­zva­la šok, valj­da i za­to što su ve­ro­va­li da je Ti­to be­smr­tan. Po­kre­nut je bes­pre­ko­ran me­ha­ni­zam po­greb­ne sve­ča­no­sti a do ju­tar­njih sa­ti 8. ma­ja sto­ti­ne hi­lja­da gra­đa­na Ju­go­sla­vi­je do­šlo je u Skup­šti­nu SFRJ, gde je bio po­lo­žen kov­čeg, da oda po­štu pre­mi­nu­lom.

Pe­de­set svet­skih te­le­vi­zij­skih mre­ža di­rekt­no je pre­no­si­lo is­pra­ćaj Ti­to­vih po­smrt­nih osta­ta­ka do Ku­će cve­ća, u kru­gu Užič­ke 15 na De­di­nju, gde je sa­hra­njen po iz­ri­či­toj že­lji.

,,Ti­to bi bio ve­li­ki čo­vek i da ni­je imao vlast”, svo­je­vre­me­no je kon­sta­to­vao Hen­ri Ki­sin­džer, iz če­ga se mo­že za­klju­či­ti da je bio još ve­ći za­to što je vlast imao.

Ali, ne sa­mo to. Ti­to je vlast vo­leo, a po­go­to­vo je vo­leo ap­so­lut­nu vlast.

U svo­je­vre­me­nom raz­go­vo­ru za ,,Po­li­ti­ku”, ko­ji sam vo­dio s Vla­di­mi­rom De­di­je­rom po­vo­dom nje­go­vog ra­da na ,,Pri­lo­zi­ma za bi­o­gra­fi­ju Jo­si­pa Bro­za Ti­ta”, De­di­jer je kao glav­no po­sta­vio ,,pi­ta­nje Ti­to­vog od­no­sa pre­ma vla­sti”.

,,Osnov­na Ti­to­va gre­ška je to što je mi­slio da će ve­či­to vla­da­ti. Ovo ni­je pro­iz­volj­no tvr­đe­nje. Baš u tom to­nu on je go­vo­rio pri­li­kom na­šeg po­sled­njeg raz­go­vo­ra 1. no­vem­bra 1978. go­di­ne, u pri­su­stvu mog si­na Mar­ka. Pri­čao je ta­ko kao da će ve­či­to ži­ve­ti. Po­mi­njao je i dva svo­ja stri­ca za ko­je je tvr­dio da su ži­ve­li 102 i 103 go­di­ne”, sve­do­čio je De­di­jer.

U tor­bi je ta­da imao ge­ne­a­lo­ško sta­blo do­ma­ći­na, u ko­me su po­mi­nja­ni i Ti­to­vi stri­če­vi. Je­dan je ži­veo 72 a dru­gi 73 go­di­ne.

Na pi­ta­nje pot­pi­sni­ka za­što je Ti­to stri­če­vi­ma do­dao po to­li­ko mno­go go­di­na, De­di­jer je od­go­vo­rio:

,,Mi­slim da je raz­log to­me nje­go­va ve­li­ka lju­bav pre­ma vla­sti, po­go­to­vo pre­ma ap­so­lut­noj vla­sti ka­kvu je imao. Zbog nje je i sve svo­je po­ten­ci­jal­ne na­sled­ni­ke, jed­nog po jed­nog, po­ste­pe­no ukla­njao. To je jed­na krup­na isto­rij­ska či­nje­ni­ca a mla­đi isto­ri­ča­ri će utvr­di­ti ko­li­ko je ovo tač­no”.

Od on­da do da­nas pro­šlo je mno­go vre­me­na, ali i da­lje če­ka­mo na vred­ne, kva­li­tet­ne isto­ri­o­graf­ske stu­di­je o Jo­si­pu Bro­zu Ti­tu, nje­go­vom ži­vo­tu i vla­da­nju, po­go­to­vo stu­di­je ko­je bi nje­go­ve dr­žav­nič­ke i po­li­tič­ke po­te­ze sme­sti­li u ko­or­di­na­te me­đu­na­rod­nih od­no­sa u 20. ve­ku, u vre­me Dru­gog svet­skog ra­ta i po­tom u hlad­nom ra­tu.

Dug pe­ri­od Ti­to­ve vla­sti na­rav­no da je pra­ćen mno­gim kon­tro­ver­za­ma, ali je in­te­re­sant­no da se on ni­je bo­jao va­ge isto­ri­je. Tvr­dio je da će i o nje­mu i o učin­ci­ma nje­go­ve ge­ne­ra­ci­je sud da­ti tek isto­ri­ja i bu­du­ća po­ko­le­nja, pri če­mu je ja­sno da je sma­trao ka­ko će taj sud bi­ti po­vo­ljan.

Ti­to mo­žda ni­je pre­zao od su­da isto­ri­je, ali je či­nje­ni­ca da se o nje­go­vom me­stu u isto­ri­ji ne mo­že su­di­ti ni po me­ri pro­vin­cij­ske pa­me­ti ni po me­ri fa­ra­on­skog obo­go­tvo­ra­va­nja.