četvrtak, 23.03.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 20:55

Nisu nam dovoljna ni dva književna udruženja

Autor: Zoran Radisavljevićponedeljak, 11.05.2015. u 22:00
(Из личне фототеке)

Tanja Kragujević (1946), naša istaknuta pesnikinja, autor dvadesetak pesničkih knjiga, ovogodišnji je dobitnik ugledne nagrade „Desanka Maksimović”, koja se dodeljuje za ukupan doprinos srpskoj poeziji. Poezija Tanje Kragujević, kaže se u obrazloženju žirija, osobeni je dijalog sa mitom, kulturom, jezikom, svetom. Od početnih stihova u zbirci „Vratio se Volođa” do završnog pesničkog omaža Aleksandru Ristoviću, ona pleni osobenom verom u smisao poezije i istinskim ubeđenjem da čovek na ovom svetu može da postoji samo kao biće kulture. Nagrada će biti uručena u subotu 16. maja u Brankovini.

Šta vašu poeziju spaja s pesništvom Desanke Maksimović?

Krajem šezdesetih, jedan od uglednih književnih kritičara NIN-a, pisao je o „dva lirska senzibiliteta”, ističući dodire između već jedne uveliko osvedočene i jedne novije pesničke osećajnosti. Primila sam to tada sa velikim iznenađenjem. No Desanka je bila paradigma i bilo je prirodno da se lirski glas i poetsko osećanje sveta mlade pesnikinje tako ispituje i izloži prvoj proveri. Danas sam, paradoksalno, uverenija u mogućnost dodira. Jer lirski krugovi naše poetese nose obeležja „lirskih rodoslova”, koji se obnavljaju („I bi ponovo pesma”), u raznim fazama, na nov i drugačiji način. Ako nije neskromno reći, na sličan način vidim vlastite pesničke mene, različite forme pevanja unutar svojih knjiga. Ujedno, ne zaboravljam ni onu krucijalnu zajedničku tačku – horizont što vezuje lirske pesnike svih podneblja i svih vremena: pogled, kako kaže nobelovac Eliti, kojem se „rađa kosmos, u razmerama srca”.

Dobitnik ste naših najuglednijih književnih nagrada. Šta zrelom, ostvarenom, priznatom pesniku znače nagrade?

Ono što nam inače ne saopštavaju drugi vidovi književne recepcije. Ne zaboravimo, danas su iščezli specifični temati u časopisima okrenuti poeziji, redovne kritičke rubrike u štampi. Sećam se s koliko smo uzbuđenja iščekivali redovne prikaze knjiga u vodećim dnevnim listovima ili pak različite aspekte tumačenja poezije koja nastaje i one koja je već ostavila svoj trag ili se u sopstvenim okvirima menja. Pesničkih nagrada ima mnogo, čak previše. Bila sam sklona da kritički, kao i drugi, gledam na tu činjenicu. Sada mi se čini da je to ostao redak vidljivi način vrednovanja, koji je svakom stvaraocu prirodno potreban. Umesto sveopšte ćutnje.

Svojevremeno ste priredili knjigu za decu Desanke Maksimović „Patuljak Kukuruzović”. Ovaj deo njenog stvaralaštva ostao je u senci poezije za odrasle?

Čini se da je danas uistinu tako. Ranije su postajali obimniji programi lektire, čak i za decu predškolskog uzrasta. O suženim školskim programima da i ne govorimo. Te tako književni istoričari, esejisti i istraživači ili pedagozi slobodnog opredeljenja, ukusa i volje, kao posebne primere fascinantne i inspirativne poetske proze naše pesnikinje (Slavko Gordić, između ostalih, u poslednjoj knjizi eseja) ne zaboravljaju da istaknu ovaj vid njene posvećenosti i književno ga ovaplote u novim reminiscencijama.

Dogodine se navršava pedeset godina od pojavljivanja vaše prve knjige („Vratio se Volođa”, 1966). Da li je došlo vreme za podvlačenje crte i okretanje novog kruga?

Toliko je unutarnjih zapisa u meni da jedva čekam okretanje novog kruga, koji mi predstoji. Podvlačenje crte mi je nepoznata kategorija, sem kada završim neki tekst, pesmu ili zbirku. Uglavnom, otvaram nove fascikle, a za svakoga ko stvaralački misli, to je neophodnost, novo poglavlje, život. U „detinjastom sam uzrastu”, rekla bi Desanka.

Aleksandar Ristović je vašu poeziju uporedio sa pesništvom Nastasijevića i Pope. Da li vam to godi?

Te ocene izazivaju stres i tremu. Ali, razumem ih u duhu književnog jezika i načina tumačenja, koji su primenili i drugi. I naša vrhunska esejistkinja Milica Nikolić je nedavno ponovila stav iz svoje knjige eseja (2008), govoreći o „bremenitoj reči” moje poezije. Dovodeći tako u vezu svedenu pesničku sintaksu mojih ranijih knjiga i znatno otvoreniju današnjih zbirki, koje se jednako temelje na toj i takvoj pesničkoj reči, inspirisanoj modernim poetskim nasleđem.

Pisali ste eseje o mnogim našim pesnicima. Kako ocenjujete srpsku poeziju danas?

Kao uzbudljivu, u promenama, u znaku poetičkih preoblikovanja koja prate nedoumice današnjeg vremena.

Izdavačke kuće, sem nekoliko časnih izuzetaka, izbegavaju da objavljuju pesničke knjige. Zašto je poezija na margini, zašto se prednost daje romanu?

Poezija je, prividno, na margini. U samoj suštini, ona je kraljica pesničke reči, jer u sebi sažima sve žanrove. Ona je roman u sekundi, epos u lirici, slika i film u pesničkom nizu sekvenci. Ona je sve.

Više godina ste radili u izdavaštvu. Gotovo sve naše velike izdavačke kuće propale su. Kako to objašnjavate?

Zakonima neprilagodljivosti, novih tržišnih zakona i prakse. Nemam recept, ali znam sa koliko istrajnosti i mašte su raniji izdavači istovremeno izlazili u susret tržišnim zahtevima, naslovima visokih tiraža, a na materijalnoj dobiti ostvarivali onu prevashodnu – kulturnu: objavljivanje vrhunskih dela beletristike.

Član ste Srpskog književnog društva. Da li su nam potrebna dva književna udruženja?

Naravno. I to je malo. Pomislimo koliko je književnih grupa zrelo za asocijacije, za nove književne programe. Koliko su krugovi njihovih poklonika i saradnika, u zemlji i inostranstvu, međusobno različiti i u toj različitosti prirodno povezani i neophodni ukupnim promenama. Mislili smo – pobedili smo, promene su na snazi. Jesu, ali one pragmatske, gotovo vulgarno proždiruće. A promene u kulturi su vidljive samo na suptilnijem delu. Treba nam taj diverzitet ideja, poetika, ostvarenja da bi se one istakle i realizovale.

--------------------------------------------------------------------------------------

Legat Stevana Kragujevića   

Bogatu zaostavštinu svog oca Stevana Kragujevića darivali ste Muzeju istorije Jugoslavije. Reč je o prvom legatu ove vrste?

– Za sada, to je prvi legat ove vrste. No, dokumentacija ovog profila i te kako je potrebna institucijama ovog kova i verujem da će legat mog oca, koji je zasnovan prvim donacijama, a biće i dopunjavan, značiti podsticaj drugim autorima ili njihovim naslednicima da načine sličan korak. Jer, kako je, uz zapis o opusu mog oca, napisao čuveni pisac i reditelj Živojin Pavlović, „bez fotografije, istorija je samo privid”.


Komentari3
57967
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Григорије М. Милићевић Мицко
Извините што морам да се умешам са малом исправком. Заоставштина Стевана Крагујевића у Музеју историје Југославије, није "први легат те врсте" у нашој култури. Први такав фотографски легат једног српског мајстора фотографије начињен је 2003. године, када је Народна библиотека Србије добила целокупну фотографску заоставштину и библиотеку мр Бранибора Дебељковића (1916-2003). О томе је писала баш "Политика" (новинар Рада Саратлић) 9. септембра 2003. Не треба посебно истицати да је Бранибор Дебељковић био икона српске савремене фотографије. Заоставштина фоторепортера С. Крагујевића, иако није први фотографски легат у Србији, заслужује велику пажњу с обзиром на њену документарну вредност, и добро је што је нашлa пут до музеја. Камо среће да су заоставштине многих великана српске фотографије, као што су били Милош Павловић, Геза Барта, Никола Бибић, Војислав Маринковић, Миодраг Ђорђевић..., доспеле у музеје, али, нажалост, нису. Није имао ко да се за то побрине.
гаврило п.
поетика Тање Крагујевић је заиста изузетна,рафинирана,луцидна,јединствена ...али не налазим сличности са поетиком Попе или Настасијевића!
Es. Ku.
Oštroumno, faktografski i insipirativno. Imao sam sreću da upoznam njenog oca, nenadmašnu legendu među balkanskim fotoreporterima. Da je živ, bez ustazanja, mogao bi da usklikne "ti si kćerko, tatin sin..." Još jednom bravo i čestitam .

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja