Isidora Žebeljan, kompozitorka i akademik, trenutno je u Nemačkoj gde postavlja svoju petu, najnoviju fantastičnu operu u tri čina  pod nazivom  „Nahod Simon“, koju je naručila i producira operska kuća Muzikteatar im Refir iz Gelzenkirhena. Libreto je napisao Borislav Čičovački, po motivima srpske narodne pesme „Nahod Simeon“ i romana „Izabranik“ Tomasa Mana. Premijera je 29. maja, a do kraja sezone slede još četiri izvođenja. Nemački umetnici pevaće na srpskom jeziku.

Isidora Žebeljan  je  postigla uspeh u svetu  svojom prvom operom „Zora D“, koju je poručila Dženezis fondacija iz Londona, a premijerno je izvedena u Amsterdamu pre 12 godina, u režiji Dejvida Pauntnija i Nikole Rab. Ista produkcija je te godine otvorila pedesetu sezonu Bečke kamerne opere. Nakon toga  Isidora Žebeljan stalno dobija porudžbine značajnih institucija i muzičkih festivala, kao što su Venecijansko bijenale (Konji Svetog Marka, iluminacija za orkestar, 2004), Festival u Bregencu (opera „Maratonci“, 2008; „Zujte strune”, za simfonijski orkestar, 2013), Dženezis fondacija („Pesma putnika u noći”, za otvaranje izložbe Bila Vajole u Nacionalnoj galeriji u Londonu, 2003 i „Skomraška igra”, za Academy of St Martin in the Fields 2005), Accademia Misicale Chigiana Siena (opera „Dve glave i devojka”, 2012), City of London  Festival („Kad je Bog stvarao Dubrovnik”, 2013), Fondacija Berlinske filharmonije (Klin-čorba, 2014) itd. Komponovala je muziku za više od 30 pozorišnih predstava i dobila tri Sterijine nagrade.

Kako je došlo do ideje da se postavi „Nahod Simon” baš u  Nemačkoj, u moćnoj produkciji ?

– Pre šest godina isti Muzikteatar im Refir iz Gelzenkirhena, pozvao me je da učestvujem u projektu  „Ajhbaum oper“, sa idejom da četiri kompozitora (ostali autori su bili iz Nemačke i SAD) napišu četiri kraće opere, koje bi se izvodile  iste večeri na specijalno sagrađenoj bini na  metro stanici. Opera koju sam tada napisala bila je „Simon izabranik“. Nemačkom producentu se veoma dopala i naručio je da na sličnu temu napišem novo delo i eto opere „Nahod Simon”, sa novim libretom i muzikom, što je do sada najopsežnije delo koje sam komponovala. Traje dva sata, pisano je za 20 vokalnih solista, dva hora i simfonijski orkestar, a u predstavi, kao „muzikantska banda”,  petorica izvrsnih srpskih muzičara  glume i sviraju više raznih instrumenata, između ostalog, frule, okarine, obou-sopile, goč… To su Bogdan Ranković, Borislav Čičovački, Aleksandar Stefanović, Boban Stošić i Aleksandar Radulović. Operu diriguje Finac Valteri Rauhalami, režira Holanđanin Mihil Dajkema, a izvodi simfonijski orkestar Nova filharmonija Vestfalije.

Šta vas je u priči na kojoj je zasnovan libreto „Nahoda Simona” najviše dirnulo i do kakvih vas je zaključaka dovelo?

– Najjači element ove priče govori da se smisao života krije u snazi da se izdrži do kraja, da se podnesu sve životne nedaće, muke, zlostavljanja, a da se nikada, baš nikada ne zaboravi da su dobrota, sposobnost za praštanje, davanje i ljubav ono sa čime se svi rađamo (bez obzira na uslove i mogućnosti), i da je to ono predivno duhovno prostranstvo u koje ćemo svi na kraju ponovo da se vratimo. Ova osećanja su jedino zbog čega vredi živeti. Mislim da je ovakva tema, posebno u vremenu Velikog Zla, vredna stotinu opera, a ne samo dve. Simon u našoj operi biva proganjan, opanjkavan, preziran i čak suočen sa najvećim prestupom – nehotičnim incestuoznim odnosom sa svojom majkom, pa ipak, on do kraja ostaje Čovek. Oduvek se svi ljudi dele samo na ljude i neljude, ili na one koji vole i na one koji ne vole. U ovom smislu, slična priči o Simonu je i priča o Josifu iz Starog zaveta. To su priče o izabranicima koji teret posebnosti nose i podnose, bez izvitoperenja i to uprkos njegovoj ogromnoj težini. Zato su oni primeri jedine istinske slobode, slobode izbora da se i u najtežim okolnostima odabere Dobrota.

Nemački umetnici pevaju na srpskom, da li će to biti prepreka za publiku, a možda i za pevače?

Srećna sam što će se opera izvoditi na srpskom jeziku, jer, kao i u prethodnim delima, moja muzika živi i nadahnjuje se melodijama i akcentima srpskog jezika. Za publiku će biti projektovani titlovi na nemačkom, a  u prirodi posla pevača je da pevaju na stranim jezicima. Producent je angažovao i srpskog lingvistu.

Pre ove napisali ste još četiri opere što nije lako, ali za vas je veoma značajno. Zbog čega?

Iako je komponovanje opera nesagledivo opsežan posao, obožavam ga, jer mi omogućava boravak van realnosti, van ega, mog i tuđih, spasava me, pomaže mi da budem bolja osoba. Verujem u to da svaka delatnost ima upravo tu svrhu, da pomogne čoveku da unapredi svoju dušu. Sve ostalo što dolazi kao nusprodukt (u umetnostima su to varljiva slava i uspeh) relativne su i blede stvari.

Nazivi vaših kompozicija su neobični, sa  asocijacijama na književnost, likovnu umetnost, istoriju, uvek je iza njih „jaka priča“ , da li vam je ona najbitnija? I koje je izvođenje vaših dela u svetu bilo najdirljivije ?

Interesantno je što me to pitate, jer naslovi mojih instrumentalnih kompozicija uvek nastaju na kraju, kada je muzika već završena. Pošto je muzika čista energija, duboko verujem da je treba pustiti da se kreće slobodno, kompozitor je samo njen provodnik , sposoban da se toliko zanese, odbaci ego – jer  onda muzika dolazi sama. Sa operama je drugačije, u njima postoji priča, tekst, ali za mene su i one čista smena energije u kojima je muzika vodič, a tekst inspiracija. Ipak, dok komponujem, često menjam tekst. Zato sva libreta za moje opere piše moj muž Borislav, jer ih onda zajedno menjamo, usklađujemo. I tako se i preko opera volimo. Od izvođenja u inostranstvu, možda je najdirljivije bilo  kada je, nakon što je odsvirao moju kompoziciju „Konji Svetog Marka”, ceo orkestar Geteborške filharmonije stao u špalir iza scene, aplaudirao i čestitao mi.

Koliko vam znači zvanje  akademika i da li biste mogli da opišete profil današnjeg kompozitora umetničke muzike u Srbiji? Ko ga ceni i podržava , a ko zaboravlja, a ne bi smeo?

To što sam akademik omogućava mi da pokušam da utičem da se urade dobre i lepe stvari u meni najvažnijem domenu, a to je muzika. Tako je, u okviru SANU, osnovan Odbor za zaštitu srpske muzičke baštine, čiji sam član, i koji ima zadatak da srpsku muzičku baštinu, koja je u veoma lošem stanju, spase od zaborava i propadanja. Priča o kompozitorima umetničke muzike u Srbiji danas, slična je pričama o Simonu i o Josifu – to je u Srbiji naizgled neželjeno, nepotrebno i odbačeno zanimanje, posebno u krugovima moćnika, ali uprkos svemu, zahvaljujući ljubavi i požrtvovanosti samih srpskih kompozitora, na veliko čuđenje i zgražanje mrzitelja, nepokolebljivo opstaje. I to je još jedno od velikih čuda slobode izbora.