subota, 27.02.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 15.02.2008. u 22:00 Mića Vujičić

Šarene uspomene

Ана Вучковић

U jednom od svojih stripova Aleksandar Zograf je dokazao da i gledanje televizije može biti korisno. Prizore iz prošlosti koje je gledao na televiziji koristio je kao neku vrstu meditacije. „To se prvi put desilo kada sam gledao nekakav stari film iz tridesetih godina. Film je izgledao poprilično staromodno i ja sam pokušao da se koncentrišem na dizajn scenografije u pozadini. Iznenada zatekoh sebe kako zamišljam da pripadam vremenu i prostoru prikazanom na filmu, da je moja stvarnost zapravo stvarnost tridesetih. Dok je to trajalo, stari dizajn se više nije činio tako udaljenim i prastarim. Štaviše, bio sam u stanju da razumem specifičnu atmosferu momenta u koji je smešten u vreme pre nego što sam uopšte bio rođen.“

Zbirka pripovedaka Plišani soliter Ane Vučković jeste neka vrsta slične (literarne) meditacije. Još jednom insistirajući na trojstvu: knjiga, muzika, film, spisateljica smešta junake u raskošnu scenografiju koja je stvorena od pop-materijala. Iz pasusa u pasus ona se poziva na ikone pop-kulture, na čuvene muzičare, holivudske glumce i glumice, kultne i one manje poznate filmove, dajući svakoj storiji neku vrstu muzičke podloge. Kao u Zografovom stripu, pop-naboj Plišanog solitera učiniće da se čitalac saživi sa epohom kojoj njeni junaci pripadaju, što spisateljica na kraju i jeste želela. Ana Vučković, čije izvanredno poznavanje pop-kulture ali i istorije filma, muzike, svakako jeste za pohvalu, upravo će na ovom temelju graditi priče. Pišući ljubavne i druge storije koje su smeštene u Beograd prošlog veka – Beograd koji je i na koricama knjige proglašen za glavnog junaka – kroz rafal imena heroja pop-kulture, pokušaće da osenči vreme i mesto u kome su njeni likovi živeli. Ona će se u svakoj svojoj priči saživeti sa atmosferom kojom junaci dišu, a kroz priču će uvek prošetati poneki glumac, odjeknuti poneki refren, sevnuti filmska replika, dajući pripovetkama određenu primesu hronike, plus pasus iz istorije popa.

No, koliko god taj pop-sklop pripovedaka bio nešto što će ukrasiti priču, dati joj na snazi i učiniti je pikantnom, on će, može biti, na nekim mestima preplaviti storiju i baciti glavne junake u drugi plan. Zapravo, možda će pop-digresije učiniti da se skoncentrišemo na scenografiju pripovedaka, da se saživimo sa vremenom koje nam samo na prvi pogled ne pripada, ali da tada, u tom dizajnu minulih decenija, ne možemo pronaći junake zbog kojih je pozadina i stvorena.

U novim pripovetkama Ane Vučković potvrđen je onaj literarni talenat i onaj bogati pripovedački jezik koji ju je već u devetnaestoj godini na velika vrata uveo u domaću književnost, ali od naslova do naslova u „Plišanom soliteru“ kvalitet njenih pripovedaka će se menjati. Od zaista dobro ispripovedanih storija, do pripovedaka koje su suviše anegdotalne i koje ni pop-dodaci ne mogu izvući. Od pripovedaka koje su bliske lajt eseju, do pripovedaka koje više liče na dobre kolumne nego na priče. 

Uz to, moraju se pohvaliti retki ali zaista dobro napisani dijalozi. „Ne, pitam te ozbiljno“, kaže junak pripovetke „Bezdušne tijare“, „da li su šezdesete i dalje crno-bele? Znam da su noar filmovi crno-beli, da su takve Rodčenkove fotografije, slika Vajldove sahrane, paparazzo slike Lane Tarner. Ali sada me zanima da li su šezdesete u celini još uvek crno-bele?“ Zašto to pitanje? „Zato što su nekako, zar ne, ljudi tada sve videli šareno, glumci su jedni druge videli na snimanju šarene, normalno, kao mi jedni druge sad, a proizvod, film, bio je crno-beli.“ Na moguću opasku da su i dvadesetih glumci bili šareni, a crno-beli na filmu, stiže replika: „Živeti dvadesetih i tridesetih, pa i četrdesetih u realnosti je bilo crno-belo.“ No, moralo je biti čudno biti crno-beo u tim šarenim šezdesetim!

Između tih nekoliko redova mogla bi se pročitati suština problematike kojom se bavi „Plišani soliter“ Ane Vučković. Da li crno-belifilmovi ili ploče, mogu da oboje crno-bele uspomene, da ih pretvore u kolor televizor sećanja,kako proizvodi pop-kulture koje nije pojelo vreme, pomažu da se ožive uspomene i zaboravljeni junaci? Šta je crno-belo, šta je šareno, da li je dugme za boju na televizoru, ili je sakriveno u nama...

Komеntari0
df655
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja