ponedeljak, 01.06.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
nedelja, 07.06.2015. u 15:00 Darko Pejović

Sa mnom još nije gotovo

(Фото З. Анастасијевић)

Vatra je tog ranog jutra, u utorak, 2. juna, stigla bez sirena upozorenja, bez usklika „pažnja, pažnja”. Plamen je suknuo iz „folksvagena polo”, parkiranog pred zgradom u Ulici Romana Rolana 45 u Višnjičkoj banji. Propeo se do potkrovlja obližnje dvospratnice, do stana Avrama Izraela, legendarnog načelnika beogradskog Centra za obaveštavanje u vreme NATO agresije 1999. godine. Tri sata kasnije, iza požara ostale su ugljenisane grede urušenog krova, istopljeni kućni aparati, pepeo od garderobe i knjiga, nagaravljeni zidovi i potklobučeni parketi, natopljeni vodom iz vatrogasnih šmrkova. Gotovo.

Dan posle požara, s prijateljima razvlači najlonske cirade da zaštiti zidove od kiše, najavljene za popodne. „Izvinjava se” što nas nije dočekao u odelu. Sva do jednog su izgorela. Od punog plakara, pretekla je samo šipka s nanizanim kravatama.

– Ti tekstovi o meni uglavnom su objavljivani uoči 24. marta ili 10. juna, na godišnjicu početka i završetka NATO bombardovanja. E sad sam zbog ovog požara vanredno dobio prostor u štampi – nalazi Avram snage da se našali.

Osim na novinskim stranicama, top tema je i na društvenim mrežama. Fejbuk i brojni internet portali preplavljeni su inicijativama da se organizuje pomoć čoveku za čije najave i odjave vazdušnih uzbuna znaju i oni koji 1999. nisu bili rođeni.

Ono što mnogi ne znaju, a on ne može da zaboravi, jeste činjenica da se zbog svojih legendarnih oglašavanja na Studiju B našao na udaru „kopnene intervencije” združenih političkih snaga ondašnjeg režima.

– Po zakonu, dužnost Centra je da obaveštenjem o opasnosti prekine program lokalnih TV i radio stanica. Zato sam se, već prve večeri NATO agresije, oglasio na Studiju B s „pažnja, pažnja”, dao kratko obaveštenje, uputstvo za postupanje i završio s „gotovo”. Već trećeg dana bombardovanja, imao sam neprijatan razgovor s Urošem Šuvakovićem, kadrom SPS-a, koji je tada u Službi državne bezbednosti bio zadužen za sprovođenje cenzure na Studiju B. (Danas profesor na Univerzitetu u Prištini, sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, prim aut.) Otvoreno mi je zapretio da će ometati, odnosno zagušiti sve poruke koje šaljem u etar. Optužio me je da širim paniku, da odajem vojne tajne saopštavanjem koje je ciljeve neprijatelj raketirao. Odvratio sam mu da sam ja u ratnoj jedinici i da s njim kao čovekom partije i službe nemam ništa – seća se Avram Izrael.

Stizale su mu tih dana dojave da su protiv njegovog načina rada i Aleksandar Vučić, tada ministar informisanja, Vojislav Šešelj, moćni potpredsednik SPS-SRS Vlade Srbije, predsednik Srbije Milan Milutinović, ministarka zdravlja Leposava Milićević, savezno Ministarstvo odbrane...

– Do olakšanja je došlo posle posete potpredsednika savezne vlade Vuka Draškovića Centru za obaveštavanje. Razgovarali smo puna tri sata. Ubrzo po njegovom odlasku, javio mi se Dragan Kojadinović, direktor i glavni urednik Studija B: „Slobodni smo, pričaj kako misliš da treba”.

Pomislio je Avram Izrael da je ofanziva cenzora slomljena. Ali, njegova popularnost bila je mnogima trn u oku. Počele su da se pletu mreže optužbi da se otrgao kontroli, da njegova oglašavanja seju paniku, da to radi po nečijim nalozima...

– Negde krajem aprila, telefonom me je pozvala Milina Petković, načelnica Uprave za odbranu Beograda, inače moja dugogodišnja prijateljica. „E, nemoj sutra da dolaziš na posao”, kaže, „odmori se malo, zameniće te Neša Ilić, načelnik službe osmatranja i obaveštavanja.” Pomislio sam da se šali. Onda pozovem Ilića da vidim o čemu je reč. Zakazao mi je sastanak u Botaničkoj bašti. „Skloni se na pet-šest dana, situacija nije dobra”, rekao mi je. Nešto pre toga ubijen je Slavko Ćuruvija, razumeo sam šta ovo upozorenje može da znači – objašnjava Avram kako je u ratnom Beogradu na nedelju dana postao „ilegalac”. Gradom su počele da kolaju priče da je poginuo, da je ubijen, da je pobegao iz zemlje...

– Trajalo je to dok me preko mog „čoveka za vezu” nije kontaktirao pukovnik Mića Dragojlović, jedan čestiti čovek i oficir. Poručio mi je da se nađemo ispred hotela „Metropol” u tri noću. Žena u panici, kaže mi: „To je sačekuša, nemoj da ideš, ubiće te”. Ali, imao sam poverenja u Dragojlovića i otišao sam na sastanak. Odveo me je kod komandanta Republičkog štaba civilne zaštite Milovana Bojića, potpredsednika Vlade Srbije. Bojić me je dočekao salutirajući s pesnicom stisnutom na čelu i pozdravom „Smrt fašizmu – sloboda narodu”. Rekao mi je da mogu odmah da se vratim na dužnost. Od tada do kraja bombardovanja, ostavili su me na miru – kaže Avram Izrael.

Iz rata protiv NATO-a izašao je s ogromnom popularnošću i autoritetom, i to ne samo u Beogradu. Kao takav, postao je „legitimna meta” stranaka koje su ga želele kao aduta u pridobijanju birača.

– Bilo je ponuda s raznih strana, ali mi je bilo najprirodnije da pristupim SPO-u. Oni su za vreme rata bili na vlasti u Beogradu i dobro smo sarađivali. Uplovio sam u političke vode s velikim entuzijazmom, ali i naivnošću. „Progledao sam” tek uoči izbora 2004, na kojima je trebalo da budem kandidat SPO-a za gradonačelnika. Na Opštinskom odboru Starog grada za mene je glasalo 107 članova, a za protivkandidata Vojislava Mihailovića, unuka đenerala Draže, samo sedam. Od 16 opštinskih odbora, onaj iz Sopota je kandidovao Vukovu suprugu Danicu Drašković, a Čukarica je podržala Dragana Kojadinovića. Svi ostali su bili za mene. Sastavio sam program za Beograd, na stotinu stranica, s rokom realizacije od sedam godina. Uprkos svemu tome, na dvoru Draškovićevih odlučeno je da Kojadinović bude kandidat za gradonačelnika. Završilo se tako što je Kojadinović dobio manje od dva odsto glasova, a ja sam posle tih izbora u septembru 2004. napustio mesto potpredsednika Gradskog odbora i izašao iz stranke – sumira Avram Izrael „sepeovsko” poglavlje života.

Mnogi prijatelji su mu, kaže, predlagali da osnuje svoju partiju. Udruženje Roma mu je obećalo 5.000 potpisa za registraciju stranke. Bilo je i ponuda za „transfer” u DS.

– Imao sam tada ozbiljnih zdravstvenih problema. Zbog kancera mi je odstranjena prostata, želeo sam da se smirim i posvetim sebi. Posle knjige „Dani za Beograd – gotovo”, koja je izašla 2002, počeo sam da pripremam nastavak „Dani za Beograd – nije gotovo”. Ta knjiga bi trebalo da obuhvati sve što mi se događalo od rata naovamo. Priprema tog rukopisa se odužila više nego što sam očekivao, možda baš zato što sa mnom nije gotovo – kaže Avram Izrael.

Da li to znači da ponovo oseća snažnu privlačnu silu politike, pitamo ga.

– Preko Brace Petkovića mi je stigla ponuda da se aktiviram u Srpskoj naprednoj stranci. O tome su uoči poslednjih izbora sa mnom razgovarali i Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Nisam u sebi našao volje i snage za angažovanje uz ljude koje pamtim iz jednog drugog vremena, kada su mi možda i o glavi radili – naglašava Izrael.

Osim tradicionalnih medijskih podsećanja na njegov lik i delo povodom godišnjica NATO agresije, priznanja su ga zaobilazila. Nije ga zapalo nijedno odličje od onih koje je po okončanju rata Miloševićev režim široko delio, a ni postoktobarske vlasti se „nisu setile” da odlikuju Avrama. Često ga nije bilo ni među zvanicama na prigodnim skupovima povodom obeležavanja godišnjica bombardovanja. Zato kaže da ga je pomalo iznenadio deo govora premijera Vučića na skupu ispred zgrade porušenog Generalštaba, 24. maja ove godine: „I danas pamtimo svaku bombu, geler i smrt, besmisao, sirene, glas Avrama Izraela, ’tomahavke’, ruševine, mostove, avione”...

– Predlog za moje odlikovanje, u formi građanske inicijative, stigao je Borisu Tadiću uoči izbora koje je 2012. izgubio. U obrazloženju na osam strana, ispod koje je bilo 700 potpisa, dva razloga su posebno istaknuta: to što sam govorio istinu dok sam bio ratni načelnik Centra za obaveštavanje i što nisam podlegao cenzuri ministra informisanja Aleksandra Vučića. Nedavno, na prijemu u organizaciji ambasade Izraela, vaš novinar Miroslav Lazanski je preda mnom pitao Nikolićevog savetnika Olivera Antića da li zna da je predlog za moje odlikovanje na čekanju u kabinetu predsednika Srbije. Antić se prvo zapitao da li ta inicijativa ima validan pečat grupe građana koja stoji iza njega, a kada sam mu rekao da ima, ostalo je na tome da mu se javim narednih dana. Ali, nešto mislim, ta institucija odlikovanja je toliko devalvirana da se pitam treba li da primim orden, ako do ukaza ikad dođe...

----------------------------------

Osnivač Jugoslovenskog sistema hitne vazdušne medicinske pomoći

Na mesto načelnika beogradskog Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje u vreme bombardovanja Avram Izrael postavljen je kao rezervista, po ratnom rasporedu. Nimalo slučajno: u Centru je od 1972. radio punih 12 godina i dao presudan doprinos da ova služba bude vodeća u SFRJ i jedna od najbolje ustrojenih u Evropi. Po struci inženjer telekomunikacija, s diplomom fakulteta Narodne odbrane i završenom Školom rezervnih oficira (rod veze), 1984. odlučuje se da promeni životni put. Prelazi u Auto-moto savez Jugoslavije, gde formira međunarodni informativni centar, zatim Jugoslovenski sistem hitne vazdušne medicinske pomoći, s helikopterskim stanicama u svim republičkim centrima. Dva aviona i sedam helikoptera ove službe obavilo je više od 5.000 letova, bez ijednog incidenta.

Na novom početku, našao se 1996: osniva suvlasničko špeditersko preduzeće, koje vodi i danas. Ipak, iz „gravitacionog polja” Centra za obaveštavanje nikada nije izašao.

– Od oktobra 1998, bilo je jasno da je samo pitanje vremena kada će NATO ostvariti svoje pretnje. Kao rezervista svake nedelje sam se javljao Centru i pitao da li treba da se stavim na raspolaganje, predlagao da se okupi jedinica, organizuje vežba. Nikog to nije zanimalo. Pozvali su me tek dan uoči početka bombardovanja, 23. marta oko 10 uveče. U Centru sam zatekao haos, odziv na mobilizaciju u toj jedinici bio je ispod 40 odsto. Ipak, uspeli smo da se konsolidujemo – ističe Avram Izrael.

----------------------------------

Porodično stablo

Otac Avrama Izraela, Jozef, potiče iz imućne predratne jevrejske porodice, čijih je 36 članova stradalo u holokaustu. Majka Olga Milošević, Srpkinja, izgubila je u ratu verenika, oca i sestru. Otac, nosilac Albanske spomenice, pao je u borbama za oslobođenje Beograda, a sestra je poginula na Sremskom frontu.

Avram Izrael je oženjen Snežanom i imaju Isidoru i Olgu. Isidora će uskoro postati doktor ekonomskih nauka. Živi u Beogradu i ima dve ćerkice, Saru i Hanu. Olga živi u Tel Avivu gde je menadžer u velikoj izvoznoj kompaniji. Govori sedam jezika, ima sina Davida.

Komentari3
1625c
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Ljiljana D
Poštovanje čestitom čoveku Avramu Izraelu - ništa mu ne mogu političari-prevrtači, narod ga se seća i voli....Žao nam je zbog ove nevolje koja ga je zadesila....
Vera Sobat
Gospodine Avram Izrael, ogromno POSTOVANJE za Vas - uz veliko HVALA za sve sto ste cinili za moj i Vas narod i Srbiju, zelim Vama i Vasoj porodici, SRECU i sve najbolje u daljem zivotu!
marko jancic
Jos jedan junak nase proslosti sklonjen od ociju pravednika dobro je da mu se vas list nasao sada kada mu je najteze..

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja