sreda, 11.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 16:55

Moja sloboda u zatvoru

nedelja, 21.06.2015. u 15:00

„Zašto nas izdade, pope?” Ovo pitanje postavio je policijski službenik u zatvoru Idrizovo u Skoplju arhiepiskopu ohridskom Jovanu (Vraniškovskom), stavljajući mu do znanja koliko ceni njegov crkveni čin i šta misli o njegovoj misiji, koju arhiepiskop Jovan smatra životnom. A to je da se vrati u jedinstvo sa ostalim pravoslavnim crkvama.

Arhiepiskop Jovan rukopoložen je kao jedan od najmlađih vladika kanonski nepriznate Makedonske pravoslavne crkve (MPC), kasnije je postao mitropolit veleško-povardarski. Otkako je 2002. godine jedini od makedonskih arhijereja prihvatio poziv patrijarha Pavla da stupi u kanonsko jedinstvo sa Srpskom pravoslavnom crkvom počeli su sudski procesi protiv njega. Sudilo mu se za samovlašće, raspirivanje verske i nacionalne mržnje, proneveru novca. Ipak, državni službenik ga ne pita ni za jedno ni za drugo ni za treće. On ga otvoreno pita: Što izdade, pope, makedonštinu?

Čitajući dalje detalje ove epizode iz knjige arhiepiskopa Jovana „Sloboda u zatvoru”, koja je ovih dana doživela svoje drugo izdanje, stiče se utisak da makedonski policajac nije mnogo zainteresovan da čuje obrazloženje. A arhiepiskop Jovan odgovara da nije izdao „makedonštinu” time što je načinio potez za koji je duboko uveren da vraća pravoslavnu crkvu u Makedoniji u kanonske okvire i u jedinstvo sa ostalim pravoslavnim crkvama. Zbog te svoje misije, postao je jedan od retkih, ako ne i jedini arhijerej u Evropi 21. veka koji je zatvaran zbog svojih verskih uverenja. Nije tajna da mu je nuđeno da napusti Makedoniju u zamenu za odbacivanje svih optužbi protiv njega. To dovoljno govori i o snazi tih optužbi, ali i odlučnosti arhiepiskopa Jovana da ostane u svojoj zemlji i pri svojoj odluci. Početkom februara, arhiepiskop Jovan pušten je na uslovnu slobodu posle više od dve godine provedene u zatvoru.

– Još iz mojih studentskih dana doživljavao sam bol i veliku tugu što je Crkva u mojoj otadžbini u raskolu sa drugim pomesnim crkvama u svetu. Kada sam već bio izabran za episkopa MPC, koja je u raskolu, u mojoj pristupnoj besedi, na dan hirotonije, obećao sam da ću sve učiniti da se raskol Crkve u Republici Makedoniji isceli. Tako, moje opredeljenje za jedinstvo sa Crkvom nije bilo ni nepoznato, niti pak nedosledno – kaže u intervjuu za „Politiku” ohridski arhiepiskop Jovan.

Da li su vam teško padale optužbe makedonskog suda protiv vas?

Kada bih rekao da mi nije teško padalo bio bih neiskren. Ipak, izgleda da sam brzo shvatio da je to neophodna žrtva da bi se jedinstvo uspostavilo na crkvenoj, a ne na nekoj drugoj osnovi. Jedinstvo u Crkvi, od početka njenog postojanja, uspostavlja se na žrtvama. Prvo, na žrtvi samoga Hrista koji je prvomučenik, a zatim i na žrtvama mnogih mučenika i ispovednika crkvenog etosa.

Kakvi su vaši susreti s Makedoncima danas? Da li vas i dalje pitaju „što nas izdade”?

Samo ljudi neupućeni u Crkvu, ali i oni koji su bili tendenciozni iz političkih razloga postavljali su takva pitanja u obliku konstatacija i tvrdnji, nikako sa željom da se uspostavi dijalog i da na to dobiju odgovore. Po mojoj proceni, koja nije isključeno da je pristrasna, jer se ipak radi o ličnoj proceni, posle izdržavanja moje zatvorske kazne ljudi u Makedoniji skoro i da ne postavljaju takva pitanja. Moja doslednost svih ovih godina kao da im je odgovorila na sve te dileme. Vreme koje sam proveo u zatvoru kao da im je odgovorilo. Ljudima je jednostavno dovoljno što su videli da ja nemam nikakve dobiti od jednog takvog eventualnog izdajstva. Ne samo što nemam nikakve lične koristi, već naprotiv, trpim određenu štetu. Pa do odgovora nekako sami stižu, da se ne radi ni o kakvom izdajstvu, ili o nedostatku patriotizma, već da se jednostavno radi o ostvarivanju mogućnosti rešavanja jednog višedecenijskog problema.

Kako je izgledao jedan vaš zatvorski dan prilikom poslednjeg boravka u Idrizovu?

Kada se govori o zatvorskom poretku, ljudi obično očekuju da čuju kako je tamo bar okvirno uspostavljen neki red i disciplina. Većina ljudi pretpostavlja da se zatvorski život odvija kao u filmovima zapadne produkcije. Ali, u zatvoru Idrizovu, kod Skoplja, ne samo što nije tako već bih rekao da je sasvim suprotno. U kućnom redu je propisano vreme ustajanja, ali niko ne ustaje u to vreme. Jednostavno, zatvorenici mogu da spavaju po čitav dan jer nemaju šta drugo da rade. Već nekoliko godina zatvoreni su svi proizvodni kapaciteti u zatvoru koji su bili sagrađeni još u socijalističkoj Jugoslaviji. Od 1.700 zatvorenika, koliko ih je bilo u zatvoru, radilo je samo tridesetak njih, samo oni koju su spremali i delili hranu. Za druge zatvorenike nije bilo posla. Pa je zato i za zatvorsku upravu bilo bolje da oni spavaju što duže, nego da su budni i da prave probleme. Ja sam se trudio da se organizujem u tom haosu, ali ne znam koliko sam u tome uspevao. Ipak, trudio sam se da ustajem ranije jer je tada bilo mirnije i tiše pa sam mogao da čitam i ponešto da napišem. Za sve knjige koje sam čitao trebalo je tražiti odobrenje od strane zatvorske uprave. Za knjige na stranim jezicima odobrenje se čekalo duže. Ipak, najduže sam čekao da mi vrate kopiju pripreme za drugo dopunjeno izdanje knjige „Sloboda u zatvoru”. Dok sam bio u pritvoru, vrlo dugo, više od godinu dana i šest meseci, imali smo izlazak iz pritvorske ćelije jednom dnevno po četrdeset minuta, dok je u zatvoru to vreme za šetnju bilo malo duže, ali nikada više od dva časa. Što se tiče novina, zbog nedostatka novca u zatvoru već nekoliko godina unazad prestali su da ih kupuju, a čitali smo jedino one novine koje su nekome zatvoreniku donosili u posetu.

Sa kim ste delili zatvorsku ćeliju?

Bio sam u ćeliji s 39 drugih zatvorenika. Prostorija je zaista bila velika, ali samo prisustvo tolikog broja ljudi između četiri zida, bez obzira na veličinu prostorije, predstavlja veliki teret za svakoga ko je tamo zatvoren. Ako pretpostavimo da svako govori samo pet minuta dnevno to je ukupno 200 minuta, odnosno oko 3 i po časa govora u toku dana. Da ne pominjemo da se galama ne pravi samo od pričanja. U toj prostoriji, u kojoj je bilo četrdeset zatvorenika, bilo je više od 10 televizora. Često je svaki televizor bio podešen na različiti kanal. E, pa onda možete pretpostaviti i kako se mogla gledati televizija.

Kakav je bio odnos zatvorenika prema vama?

Znate šta, ja sam već stari zatvorenik, nisam u zatvoru od prekjuče. Ako se izračuna ukupno vreme koje sam proveo u zatvoru i pritvoru od 2005. godine pa do 2015. to je ne manje od 5 godina. Tako da mi je staž davao neku prednost. Šalim se naravno, ali iskreno od strane zatvorenika nisam imao nikakvih problema. Oni su se vrlo pristojno ophodili prema meni. Jedino sam imao ponekad problema sa zatvorskim stražarima koji su dobijali naređenja da me provociraju. Ali ni to nije bilo preterano i nepodnošljivo. Zatvori u Makedoniji su odnedavno pod nadzorom mnogih evropskih institucija za ljudska prava, pa ne može ni uprava, a ni zatvorski stražari da se ophode potpuno autarkično, kao što je to bilo ranije. Sa druge strane, bilo je mnogo zatvorenika koji su zahtevali da razgovaraju sa mnom. Nije bilo mogućnosti da se organizuju bogosluženja, zatvorenici da se pričešćuju i ispovedaju, ali za razgovore je bilo mogućnosti i ja sam se tome radovao.

Da li ste u zatvoru mogli da praktikujete svoju veru?

Ne, samo delimično. I pored toga što su ustavom i zakonima u Republici Makedoniji zagarantovana verska prava svakom pojedincu, pa i zatvorenicima, u zatvorima ne postoje uslovi za praktikovanje verskih prava. U zatvorima nema ni posebnih prilagođenih prostorija za praktikovanje tih prava, da ne govorimo o tome da do sada nema ni crkve ni bogoslužbenog mesta za praktikovanje drugih religija. Sada, kad je već to prošlo mogu i da otkrijem da su mi tajno nosili pričešće da bih se pričestio u zatvoru. Jedino što sam mogao to je da se pomolim, ali prethodno sam vam već govorio kakvi su bili uslovi i za to. Nažalost, tako je bilo i ja to ne mogu ulepšati.

Koliko smo razumeli iz saopštenja vaše sabraće iz Pravoslavne ohridske arhiepiskopije, Idrizovo je prenaseljen zatvor, zatvorenika je mnogo više nego što prostorni kapaciteti to dozvoljavaju. Ima li u tom „mravinjaku” mesta za osamu?

Praktično nema mesta za osamu. U zatvoru koji ima kapacitet za 700 ljudi, trenutno je bilo njih 1.700. U sobi u kojoj sam ja boravio bilo je trospratnih kreveta. Teško je da se popneš i da siđeš sa drugog sprata kreveta, a tek sa trećeg? No, spavati na trećem spratu kreveta ipak je bilo privilegija, u odnosu na one zatvorenike koji nisu ni imali krevet. Mnogi su spavali na podu. U takvim uslovima niti se može postići smisao kazne, jer kazna nije samo da neko živi u mizeriji, ali u takvim uslovima nema ni resocijalizacije. Ponavljam i držim se toga da je zatvor u Republici Makedoniji besmisao svih besmisla. Iz tako postavljenog zatvora štetu ima sama država, društvo kao celina, mnoge porodice, a naravno i sami zatvorenici. Zatvor u principu treba da pokaže moć države, ali u slučaju Makedonije time se pokazuje samo slabost i nemoć.

Da li biste Idrizovo i sve što vam se dešavalo tamo najradije zaboravili ili, ipak, ima nečega što je vredno sećanja, makar u vidu opomene?

Smatram da hrišćani ne treba da se trude da zaboravljaju. Oni treba da se trude jedino da oproste. Potiskivanje onog ružnog što se dogodilo i već postalo istorija najviše žele oni ljudi koji ne poimaju život kao borbu. Istorija je najbolja učiteljica. Najviše učimo od onoga što smo preživeli, bez obzira da li nam je život zadao bol ili doneo radost. U stvari čitav život je nešto između radosti i tuge. Smatram da su pred tajnom života najozbiljniji, ali i najodgovorniji oni ljudi koji prihvataju da je život – radosna tuga. Zato smatram da je vredna sećanja ta zatvorska tuga, svakako ne radi same tuge, već radi radosti koja je prati. Oni koji su pobedili zatvor znaju o kojoj radosti govorim.

Jelena Čalija


Komentari6
c3ad7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Ajetije Manastirski
I opet se bavi antimakedonskom propagandom na verskoj osnovi , koja preko Fanariotizma i Bugarskog egzarhizma interpretira se preko Srpske crkve u vidu Velokisrpske hegemonije i pretenzije nad Makedonijom. Na svu srecu sto se ta antimakedonska propaganda izrazava reko SPC, koja na zalost jos nije raskrstila sa tim da je Kraljevina SHS odavna propala, ida Makedonija vec 20 godina nije u sastavu niti Jugoslavije, niti Srbije, pa sto bi samo SPC bila crkva i Makedonskog naroda.Ona nezna da u Makedoniji odavna nema niti srpske vojske, niti policije sto je bio oslonac postojanja i crkvi i to samo od 1921 do 1941 godine O tome nije informiran niti ovaj lazni vladika koji je opravdano bio onde gde je bio
Ajetije Manastirski
I opet se bavi antimakedonskom propagandom na verskoj osnovi , koja preko Fanariotizma i Bugarskog egzarhizma interpretira se preko Srpske crkve u vidu Velokisrpske hegemonije i pretenzije nad Makedonijom. Na svu srecu sto se ta antimakedonska propaganda izrazava reko SPC, koja na zalost jos nije raskrstila sa tim da je Kraljevina SHS odavna propala, ida Makedonija vec 20 godina nije u sastavu niti Jugoslavije, niti Srbije, pa sto bi samo SPC bila crkva i Makedonskog naroda.Ona nezna da u Makedoniji odavna nema niti srpske vojske, niti policije sto je bio oslonac postojanja i crkvi i to samo od 1921 do 1941 godine O tome nije informiran niti ovaj lazni vladika koji je opravdano bio onde gde je bio
Dragan-Pik-lon Todorovic
Bilo bi dobro da se crkve ujedine.I da Hriscani budu jedna kuca.Ali ne na nacin kako hoce katolicki Kaptol danas.Nego bi tu moralo da se pribegne pravojm kompromisu.Naprimer da Katolici pomaknu Bozic za 7 dana ka Pravoslavcima a ovo ka njima.I da svi slavimo tu 1.januara kao i Novu Godinu.Ustedeli bismo novac i mogli vise pomoci sirotinji i nejakima! Tek bi onda Evropa bila evropska i mnogi lesinari bi digli svoje kandze od nje kao sto je USA. Stime sto bi svi Narodi imali sluzbu i obrede na svom maternjem jeziku.Kao i da bi trebalo izbeci totalnu uniformnost i obogatiti je sa folklornim elementima. Sto se nas tice i odbora za pregovore o ovim pitanjima priblizavanja Katolika i Pravoslavaca,predlazem Gospodina Vladiku Jovana da bude kolovodja! Jer ima ogromno iskustvo i potice iz malog vernickog Naroda.Samim tim je spoznao sve politicke zloupotrebe Vere,sa njom i vernika. Ovakvi ljudi vode samo napred!!!
Radisa Stefanovic
Preosveceni Vladiko Jovane neka Vas Gospod krepi i cuva i da izdrzite do kraja.Neka Gospod da snage svima snage da se razresi podela u nasoj svetoj crkvi.Neka Vasa zrtva bude iskoriscena za dobro bit nasegpravoslavnog naroda ..
Zoran Miladinović
Arhiepiskopu Jovanu svakako treba odati priznanje za istrajavanje u njegovom uverenju.Jedini se odazvao pozivu patrijarha i time ostao sam u "odbrani kanonskog jedinstva".Međutim,problem ne može rešiti ni zatvaranje crkvenih velikodostojnika,a ni odbijanje dijaloga sa makedonskom pravoslavnom crkvom.Ako većina vernika u Makedoniji ili svi Makedonci, tu crkvu smatraju svojom već dugi niz godina, onda nema svrhe na silu ih vraćati u SPC.Uostalom,svi znamo koliko je raskola bilo u hrišćanstvu.Veoma je teško sada uspostaviti jedinstvenu crkvu svih hrišćana na primer,pa svih pravoslavaca na primer.Pravoslavci čak nemaju ni jedinstven kalendar.Većina ih je prihvatila Novi,a Srpska i Ruska još nisu itd.Ne verujem ni da će prihvatiti poziv pape da "Urkrs i Božić svi hrišćani slave zajedno".Znači,stvari nisu jednostavne i zato crkve treba međusobno da razgovaraju u duhu hrišćanstva,a ne da verbalno ratuju.I ne mogu očekivati crkve da im države rešavaju njihove probleme.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja