sreda, 26.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 15:08

Na pola puta do amaterizma

Autor: Ksenija Stevanovićsreda, 24.06.2015. u 22:00
(Фото Р. Крстинић)

U nedelju 21. juna, igrana je prva repriza nove postavke Mocartove „Čarobne frule“ u Narodnom pozorištu u Beogradu. Najavljivana je kao prilagođena i mlađim uzrastima, sa scenografijom baziranom na motivu crteža sa konkursa na kojem su učestvovali beogradski osnovci. I tako smo umesto prosvetiteljske bajke sa masonskim akcentima, dobili kako je rečeno „moderno čitanje o dečaku Taminu koji igra igrice i izmaštava avatara“.

Ova odluka da se „Čarobna frula“ pretvori u dečju operu izneta je već u uvertiri, koja je scenski rešena kroz pojavu devojčice–princeze, dečaka i projekciju kakve arkadne video igre iz osamdesetih (koja se u jednom trenutku pritom čudno zamrzne). Posle toga, kreće sama radnja ovog zingšpila, čija je višestruka simbolika žrtvovana zarad smenjivanja polurazumljivih i stripovskih prizora. Treba reći da je „Čarobna frula“ inače dramaturški kompleksna, jer se bazira na raznolikim scenama, što može da navede da je u pitanju sled samosvojnih fragmenata. No, brižljivim sagledavanjem jasno je da su Mocart i Šikaneder napravili jasnu muzičku građevinu sastavljenu od diskontinuiteta, govornih scena i muzičkih vinjeta, koje tek zajedno ukazuju na važnu prosvetiteljsku poruku o pobedi ideala ljudske sloge i progresa nad svetom privilegija i nepromenljivih običaja.

U novoj verziji „Čarobne frule“ preostali su najkonzervativniji slojevi dela, kao da se XX vek sa svim svojim preispitivanjima nije ni desio. Nije problematizovan inače izazovan lik Kraljice noći, koja je u ovoj verziji ispala samo „luda ženska glava“ koja žudi za moći muškaraca. Nije ukazano na to da čarobnu frulu i zvončiće junačkom Taminu i nevoljnom heroju Papagenu daruje upravo ova glavna antagonistkinja. Kompleksan lik Pamine – najplemenitijeg karaktera ove opere – sveden je na ženu koja najčešće izgleda izmučeno ili leži negde po pozornici u stanju potpune bespomoćnosti. Lik Monostatosa – Mavarina tamne puti – takođe nije promišljen, već je na kraju od njega ispao nekakav post-pank grubijan, sa blajhanom kosom i tetovažama. Drugim rečima, „Čarobna frula“ danas nije delo kojem se može prići s nekom vrstom apsolutne nevinosti.

Ono je kompleksno i propitujuće, kako za vreme kada je nastalo – u kojem su masonski ideali bili politički važni za smenu apsolutističkog režima krajem XVIII veka, tako i danas u kojem je politički ulog pozicije žene, pripadnika drugih naroda ili vera od velikog značaja. No, ako zanemarimo neambicioznost rediteljke Ivane Dragutinović Maričić u ovom pogledu, ostaje nam sama scenska regresija prema komadu sa pevanjem, koji se odvija na stalno rotirajućoj pozornici, sa scenografijom čiji koncept klasičnog dečjeg pozorišta nije sproveden do kraja, već izgleda kao da se sve zaustavilo na pola puta do amaterizma.

U ovoj atmosferi, likovi su obučeni u kostime u kojima se spajaju sve operske epohe i svi stilovi, ujedinjeni pod bojama „komedije del arte“. Oni sami po sebi jesu maštoviti, ali u kontekstu opere ne govore puno i ne osvetljavaju ništa posebno. Tamino je tako nekakva vrsta arlekina, Sarastro je obučen u crvenu odeždu koja bi mogla da pristaje i Faustu, Pamina je Kolombina, tri dečaka nose samurajska kimona sa karnevalskim maskama, itd. Cela ova vesela konfabulacija bi bila prihvatljiva da iza nje stoji i isto toliko razigrana, pokrenuta, nesputana i proživljena muzika. Ali, to nažalost nije slučaj. Pod „gvozdenom“ palicom mladog Stefana Zekića dobili smo jedno od najtromijih i najdosadnijih izvođenja ove inače lepršave Mocartove partiture koja poziva da se peva i da joj se radujemo.

Pritom, orkestar Narodnog pozorišta zvuči neuigrano i intonativno netačno – posebno sekcija gudača – tj. prazno i šuplje. Tempa koja su odabrana nalaze se na donjoj granici izdržljivosti, a pevači onda imaju još teži zadatak da izvedu svoje deonice, dok im orkestar ne daje nikakvu podršku i potporu. U ovoj situaciji, najsvetliji utisak ostavio je mladi tenor Marko Živković, član operskog studija. On se potrudio, iako njegov glas tek čeka ozbiljno školovanje, da udahne smisao, da napravi lepu frazu i da nam, u krajnjoj liniji, prikaže Mocartovu ingenioznu melodičnost i muzički smisao.

Živkovićev debitantski polet na sceni našao je partnera u Papagenu baritona Vladimira Andrića, koji je entuzijazmu mladog pevača parirao svojom osmišljenom operskom kulturom, dobro postavljenim glasom i pevačkim iskustvom. Ovo su bile dve svetle tačke „Čarobne frule“, koja je umesto pobede svetlosti, smisla, znanja i lepote na koncu zapala u nemuzikalnost i stvaralački autizam naše operske kuće.


Komentari4
25625
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Tomislav Buljan
Ja kao nekoć profesionalni muzičar, mnogo sam puta svirao Čarobnu Frulu i znam koliko je ta opera zahtjevna. Ono što mi nije jasno je činjenica da je Beogradska Filharmonija odličan orkestar, a u operi imate takav nivo. Kada u bordelu ne ide dobro posao, ne mjenjaju se kreveti! Učinite nešto! Pozdrav kolegama.
Спартак из Тракије
Народно позориште - Оперу нису заслужили да га већ 15 година воде прворазредни дилетанти и хохштаплери. Упропашћени ансамбли, недорасли, или истрошени солисти, диригенти и режисери публици нуде своју немоћ, незнање и остављају трајни и непоправљиви траг. Боље да затворе ту кућу, него ли што се разни ''махери'' мењају и испробавају на директорским местима. Одавно је публика морала да уведе васпитно негодовање БУУУУУ, па ваљда би се неко од политичара, поготово кловна из ресорног министарства некултуре, ставио прст на чело и предузео нешто. Читалац је питао, куда иде овај брод. Није брод, НП је одавно потонуо град - Атлантида
Мића Мачванин
Критичарка каже да је било тромо... вероватно је била на репризи.На премијери је било толико све брзо да се сваки ансамбл распао у парампарчад. Све у свему, ни Моцарт ни београдска публика нису заслужили представу тако ниског нивоа...
bahatost na delu
Mislili su da je svako blesavljenje dovoljno, ali Mocart ih je sve prevozao. Treba biti Forman ili Bergman, pa se poigrati rezijom. Osim toga, na prvom mestu je muzika, pa ako to nije dobro, dzabe ste krecili. Ko je pozvao amatera da diriguje? Gde plovi ovaj brod?

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kritika / Muzika

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja