ponedeljak, 09.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:34

Menadžeri su postali važniji od umetnika

subota, 27.06.2015. u 21:57
Фото лична архива

Nagradu „Vasko Popa”, koja je osnovana 1995, dobio je ove godine Jovan Zivlak (1947), pesnik, esejista i književni kritičar, za knjigu „Pod oblacima” (Izabrane i nove pesme 1979–2014), koju je objavila izdavačka kuća „Adresa” iz Novog Sada. Nagrada će mu biti uručena sutra  Gardskoj kući u Vršcu. U poeziji Jovana Zivlaka, kaže se u obrazloženju žirija, nema avanturističke radikalnosti, niti leksičke raskoši i bogatstva, već pre poštovanja jedne usredsređene simboličke i jezičke ekonomije, koja odlično poznaje moć reči. Zivlak je autor desetak pesničkih knjiga, objavio je i dvadesetak pesničkih knjiga na drugim jezicima, dobitnik je naših najznačajnijih književnih nagrada.

U kojoj meri je vaša poezija u duhu pesništva Vaska Pope?

Popa je živeo u dobu visoke afirmacije poezije, njene društveno prihvatljive emancipacijske uloge. Njegova sistematičnost bila je zasnovana na ideji smisla, uloge poezije u društvu posle odbacivanja socrealističke dogme u ime modernističkog prevrata u kojem je učestvovao. Linije prisustva Popine generacije i moje su se presecale u našem korišćenju nasledstva, u našem prihvatanju poezije kao neprelazne kulture koja je težila da opstane uprkos avangardističkim namerama samoukidanja. Međutim, mi smo išli u susret skepsi, neverici, relativizaciji, društvenosti kao izvoru ljudskih nesporazuma, zatamnjenju horizonta koji je obećavao utopijsko spasenje. Popa je, ipak, bio jedinstveni pesnik, možda jedan od poslednjih.

Kritika je primetila da u vašoj poeziji nema revolucionarnih promena, preko noći, da sledite svoju liniju od prve knjige. Da li se slažete s ovom ocenom?

Karakter jednog pesnika možete uočiti preko jezika. On se nije bitno menjao, osim u trenutku kada sam napustio, nakon polovine sedamdesetih, jedan ekskluzivan pristup poeziji. U dve knjige koje sam ostavio u predvorju, „Večernja škola” i „Čestar”, bio sam udaljen od stvarnosti ili od njenih predstava, između simbolizacija, avangardnih formalizacija, hermetizma. Tada sam mislio da je autonomija poezije sveto pravo na samoisključivanje. Odbacio sam to, ali nisam više verovao da poezija može da promeni svet. Shvatio sam je kao umetnost skepse, kao odbacivanje ekstaze, lirske jezičke osetljivosti koja afirmiše ljudsko prisustvo u vremenu... Moj jezik je postao refleksivno distanciran, svet je postao predmet, telo koje ne možemo nikad upoznati koje nam se neprestano nudi kao bolest kojom smo obuhvaćeni.

U jednoj od pesama kažete: „Svuda su samo senke promena/ koje se nisu dogodile”. Znači li to da tapkamo u mestu, da se ne pomeramo ka boljem?

Pitanje napretka, vrlo je složeno i mi ne možemo znati šta je to što nas čini naprednijim od prethodnika. Napredak se poistovećuje sa uvećanjem dobra. Neke kvantifikacije možemo izvesti u sferi nekih vrednosti, ali pritom zaboravljamo šta smo izgubili. Filozofi i pesnici  imaju drugačije odgovore od političkih planera. Ako posmatramo trivijalno poimanje sreće s kojim se manipuliše, od političkih do markentiških gurua, možemo samo da padnemo u očajanja. Da li nas legitimno ubijanje u ime političkih ciljeva, nazvano kolateralna šteta, čini naprednijim u odnosu na divljaka? Da li nas rekolonizacija malih nacija i prikrivanja milionskih zločinstava velikih čini naprednijim, da li nas genetska modifikacija hrane, promena klime, prodaja oružja, kontrola i disciplinizacija stanovništva, opadanje kulture, organizovanje zaborava istorijskog zla koje smo činili čini naprednijim...?

Pesma „Beogradska košava” ima i fusnote: objašnjavate ko je Dositej Obradović i Dušan Vasiljev. Jesu li današnji čitaoci poezije toliko neinformisani?

Fusnote su bile pripremljene za jednog stranog izdavača, tj. stranog čitaoca. Potom sam ih ostavio razumevajući i da smo i mi u vremenu zaborava, i da simbolički treba nagovestiti da su ostrva našeg pamćenja sve manja.

Ovo vreme nije naklonjeno umetnosti i umetnicima. Kako to komentarišete?

Umetnost je izgubila rat sa tržišnim silama. Eksperiment koji je počela avangarda, težeći da ukine umetnost kao nešto posebno i sjedini je sa životom, znamo to kao geslo: poeziju će svi pisati, u jednoj pervertiranoj formi uspeo je. Neoliberalni kapitalizam je tu utopiju ostvario kao projekat kulturnih industrija, gde je kultura kao spektakl svima dostupna. Menadžeri postaju važniji od umetnika, a navodni umetnici postaju dizajneri vizualnog, zvuka, poezije u vidu radosnih slogana o ispunjenju snova sviju nas, o samoispunjenju društvene uloge čoveka preko rituala kupovine i posedovanja, o dobijanju predikata posebnosti, radi kojih je trebalo da se prođe kroz složene avanture znanja, preko robnog markiranja. Kultura je postala surogat gde se saplićemo sa stvarima i košmarnim snovima da ih kupimo. Iza te simulirane infantilne dramatizacije sveta, od seksa do kulta lepote, od raskalašnih komadanja mitova slobode, plitkoumnih hedonističkih estetizacija i sveopšte laži o jednakosti u ponavljanju posebnosti svega i svakoga, krije se nepromenjena ljudska strast da se vlada, da se strateški štite svoja prava, da se kontrolišu nacije i pojedinci, da se gospodari resursima i sl. 

Čini se da nemate baš najbolje mišljenje o književnoj kritici („pametnjakovićima koji govore o poeziji”), iako ste i sami književni kritičar?

Kritika je ozbiljan književni posao. Mislio sam tu na posebnu vrstu kritičara čije je nastojanje da povećaju značaj svoje javne uloge važnije od svega. O kritičarima koji navodno znaju više i od pisaca i od same književnosti, o takvim koji naknadno pripisuju piscima prošlosti namere koje oni nisu imali ili savremenicima koje njihovi tekstovi ne mogu da sadrže. Slava takvih kritičara važnija je od kritike, a njihova društvena uloga od smisla kome su dužni.

Da li vam se čini da se vojvođanska kultura zatvara u svoje granice i da sve više slabe veze sa centralnom Srbijom?

Zatvaraju se oni koji mogu samo lokalne finasijere da ubede u značaj njihovih poduhvata, a otvaraju se oni koji u teritoriji ne vide smisao svog delovanja, nego u postupcima, problemima, vizijama. Koliko mogu da primetim, ono što je bitno u svetu u kojem delujem, ne zatvara se. Naprotiv.

Problem kulture u Srbiji je njena marginalizacija, njeno siromaštvo. Naša izdvajanja za kulturu su među najnižim u Evropi i opšti trend obezvređivanja naše kulture u nerazumevanju njene uloge za društvo ima veliki broj pristalica među političkim elitama.

Zoran Radisavljević

-----------------------------------------

VANUK – politički problem 

Kako gledate na predlog za formiranje VANUK-a?

Taj problem koji se duže vreme pojavljuje u našoj javnosti trebalo bi da reše političke elite. To je nesporno politički problem. Akademije bi trebalo da budu manje važne od kulture razgovora, od zajedničkog rada jednog društva na uvećavanju znanja bitnih za njegov opstanak. Čini mi se da se akademijama daje veći značaj, no što ga zaslužuju. Njihova uloga je u devetnaestom veku u nacionalnoj emancipaciji bila bitna. Sada je njihov značaj u opadanju. Znanje je dislocirano. Nije samo u akademijama. U Francuskoj npr. svi važniji mislioci kraja prošlog veka su bili izvan Akademije: Sartr, Fuko, Liotar, Derida, Burdije, Bart, Bodrijar...

Koliko znam ni u jednoj evropskoj državi ne postoje dve zvanične akademije sa univerzalnim pretenzijama za nauke i umetnost, postoji mnoštvo posebnih, npr. za arhitekturu, medecinu, vino, tekstil, poeziju, jezik i sl. Značenje pojma akademija je vrlo razuđeno. Ne postoje ekskluzivna prava na tumačenje i upotrebu.


Komentari2
c25df
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Dejan R. Popovic, dipl. inz.
Jovan Zivlak, pesnik, odgovor na uobicajeno pitanje novinara u ovakvim intervjuima:"Ovo vreme nije naklonjeno umetnosti i umetnicima. Kako to komentarišete?" pocinje recima: "Umetnost je izgubila rat sa tržišnim silama." Uveren sam da bi umetnik danas, posle sedmogodisnje globalne ekonomske krize, dao slican odgovor (npr. "Umetnost je izgubila rat sa planskim silama|"), i da nase drustvo nije pre 25 godina preslo iz samoupravnog socijalizma u neoliberalni kapitalizam. Jer odrednica o "bazi i nadgradnji" iz Enciklopedije samoupravljaja (1979) i dalje vazi.
Neša ...
Nažalost, potpuno tačna dijagnoza stanja kulture ali i svih ostalih društvenih grana koje su podređene neoliberalnom kapitalističkom suverenom bahaćenju. Problem Srbije je što je vode ljudi koji su duboko deo agende uništavanja civilizacije kakvu poznajemo i što najveći deo javnosti uopšte ne shvata da se njime manipuliše radi dobijanja saglasnosti i podrške za to delovanje.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja