Zajednica postoji sa ciljem ostvarenja nekog dobra, a to je, po Aristotelu, lična sreća (cvetanje) pojedinaca. Evropska unija danas nije takva zajednica. Aristotel je verovao u vladavinu najboljih ljudi, odnosno aristokratije, a pisao je i o njenoj suprotnosti – oligarhiji onih koji misle da imaju veća politička prava jer su bogatiji i moćniji. Evrogrupa sa kojom je razgovarao Varufakis ne postoji kao pravna celina, ne polaže račune narodima Evrope, ne vodi zapisnike, tako da se može reći da EU liči na oligarhiju. Kada se 2012. Atinjanin ubio na trgu Sintagma, njegova ćerka je u dokumentarnom filmu „Agora” rekla da je u poruci napisao da izdajnike Grčke treba povešati kao što su Italijani obesili Musolinija. Njegov čin danas deluje uzaludno i očajnički. Sokrat je razgovarao na ulicama Atine, bio je pokretna agora i pokazivao ljudima njihovo neznanje. Evropa nije nastavila Sokratovim putem, već putem njegovih progonitelja, zbog kojih se na kraju i otrovao.

Sokrat je, kao i svi veliki prosvetitelji, koristio razgovor kao svoje oruđe i oružje. Ali morate imati sa nekim da razgovarate. Varufakis je u intervjuu za „Nju stejtsmen” rekao da je na sastancima Evrogrupe pokušavao da priča o tome da je sve što su radili Brisel, MMF i pređašnje grčke vlade bilo kontraproduktivno i da nema šanse da Grčka vrati dug: „Izneseš argument koji si pripremio i osigurao da bude logički koherentan i samo se suočiš sa praznim pogledima. Kao da nisi ni govorio. To što govoriš nezavisno je od onoga što oni govore.” Upozorenje je ignorisano mesecima da bi juče MMF objavio da je otpis duga jedina šansa. Drugim rečima, ili fiskalna zajednica ili grekzit. Varufakis je to rekao pre pet meseci. Do sada se ćutalo. Kao što kaže Naomi Klajn, šok doktrina koju su nametali Latinskoj Americi, Aziji i Istočnoj Evropi zakucala je na vrata Zapada.

EU je osnovana kao trgovinska unija, posledica Maršalovog plana i Trumanove doktrine i nije pretvorena u demokratsku zajednicu. Grčka je taj proces osetila direktno kada je komunistički pokret u Grčkoj brutalno ugušen posle Drugog svetskog rata kako bi Grčka ušla u NATO i time umanjila uticaj SSSR-a. Takođe, direktna podrška SAD Grčkoj ekstremno-desničarskoj hunti usledila je 1967, što podseća na sadašnju situaciju u Ukrajini. Varufakis poredi stroge uslove prema Grčkoj sa dogovorom u Versaju jer poznaje slabosti svog naroda i zna da u parlamentu sedi zajedno sa Zlatnom zorom. Ta slabost nije jedinstveno grčka, Le Penova kritikuje Olanda zbog dogovora, finska vlada je pod pritiskom ekstremne desnice, Šojble je nepopustljiv jer većina njegovog naroda podržava izbacivanje Grčke. Kao što SAD u spoljnoj politici, nažalost, nisu sledile ideje Emersona i Turoa, tako ni Evropa nije sledila Kantov kosmopolitizam.

Investiciona banka Goldman Saks početkom ovog veka savetovala je grčku vladu da sumnjivim bankarskim mahinacijama umanje dugovanje na papiru ne bi li ispunila uslove iz Mastrihta za evrozonu. Eurostat, odgovoran Evropskoj komisiji, bio je saučesnik u tome. Mahinacije pametnih ekonomista i inženjera Goldmana Saksa toliko su složene da grčki ministar finansija nije ni znao šta tačno radi. Goldman Saksovi bivši radnici sada su na raznim pozicijama u Evropi: na primer, Saksov čovek Lukas Papademos bio je guverner kada je prevara počela, pa je bio u ECB-u, da bi onda bio postavljen za premijera. Tu nema demokratije. Angeli Merkel je takođe česti posetilac savetnik iz istog Goldman Saksa. Neosetljivost severnjačkih vlada prema nezaposlenosti, gladi, broju samoubistava i odlivu mozgova iz Grčke (ironično, lekari listom odlaze u Nemačku) jeste vrhunac osionosti. Ovde ne mogu da ulazim dublje u odgovornost Sirize, apsurdnost referenduma i njihovu nepripremljenost za plan Be, odnosno grekzit, ali ona je došla posle godina prevare, a njihov eventualni neuspeh znači napredak ekstremne desnice. Svakoj pobedi fašista prethodio je poraz levice.

Oven Džouns, „Gardijanov” levičarski kolumnista, poziva levicu Britanije da se zalaže za izlazak iz EU, što je već cilj Dejvida Kamerona. Siriza ne uspeva da promeni EU iznutra, pa možda je potrebno izaći, pita se Oven. Dakle, sve je izvesniji izlazak Britanije.

Balkan je poslužio kao neka vrsta propalog eksperimenta i za multikulturalizam i za ekonomsku politiku koju su pre toga vežbali u Latinskoj Americi. Ali niko nam nije to mogao nametnuti da nismo sami dozvolili da budemo manipulisani. Naši elektronski mediji faktički ne sadrže novinarstvo i ne postoji agora u Srbiji na kojoj možemo da raspravljamo. Aristotelovska sreća, odnosno lično cvetanje neće nam doći od političara. Nikad. U dokumentarcu Jorgosa Avgeropulosa jedan lekar kaže da su pacijenti koji boluju od leukemije smanjili sebi terapije da bi mogli međusobno da dele skup lek. To su empatija i solidarnost na kojima bilo koja zajednica mora da bude zasnovana.

Reditelj