Specijalno za „Politiku”
Dubrovnik – Na programu 66. Dubrovačkih letnjih igara, u ponedeljak je na tvrđavi Lovrjenac održana premijera osporavane predstave „Elementarne čestice“, nastale na osnovu romana Mišela Uelbeka (1998), u režiji Ivice Buljana. Produkciju su od početka pratile kontroverze zbog izvođenja dela pisca koji je optužen za rasizam, mizoginiju, islamofobiju. Ubrzo nakon objave da će se predstava raditi, projekat je zabranjen jer je procenjeno da predstavlja bezbednosni rizik za brojne turiste koji tokom leta borave u Dubrovniku. Zatim su se umetnici pobunili, i predstava je vraćena na repertoar ovog uglednog festivala.
Svim gledaocima su nekoliko dana pre premijere tražili datume rođenja, iz bezbednosnih razloga, kako nam je objašnjeno. Prvo smo pomislili da je reč o nekakvom rediteljskom konceptu, uzimajući u obzir Buljanovu sklonost ka eksperimentima, i zato jer je bilo sličnih detalja na različitim predstavama, na primer na Bitefu. No, ispostavilo se da to nije slučaj i da su nam iz stvarnih razloga bezbednosti uzeli lične podatke. Iz istih razloga mesto izvođenja prebačeno je na tvrđavu Lovrjenac, sa plaže u Kuparima, gde je trebalo prvobitno da se igra.
Nikakvih neteatarskih ekscesa na premijeri nije bilo, ali je atmosfera bila napeta, i zbog rigoroznije policijske kontrole na ulazu u tvrđavu. To je možda pojačalo naš doživljaj ove ukupno impresivne predstave, čvršće je povezalo gledaoce, ujedinilo nas nametnutim rizikom prisustva. Taj aspekat ritualnosti, naglašenog zajedništva, podvukao je i izbor scenskog prostora. Centralni prostor igre je prekriven peskom, publika ga okružuje, kao u kakvom ritualu. Doživljaj je dodatno pojačan jer se predstava izvodi u impozantnoj tvrđavi Lovrjenac, čiji se prostor raskošno koristi (scenograf Aleksandar Denić). Glumci ponekada izviruju iz prolaza ili se pojavljuju na gornjim zidinama.
Sa druge strane, teatarskih ekscesa je i te kako bilo. Scenski jezik je prepoznatljivo buljanovski, što podrazumeva izrazitu, ogoljenu telesnost izvođenja, kao i uključivanje andergraund rok muzike koja se uživo izvodi i dublje ističe ideju pobune, kroz oslobađanje tela. Akteri su u više scena potpuno goli, igraju se sa svojim polnim organima, eksplicitno masturbiraju na sceni. To su ekscesi koji grubo vređaju malograđanštinu, i bitna su karakteristika Uelbekovog sjajnog književnog dela.
Ovaj Buljanov, artovski scenski rukopis je sam po sebi fascinantan, no u nekim njegovim ranijim predstavama, na primer u „Grobnici za Borisa Davidoviča“ (Bitef teatar), on nije bio funkcionalan, zbog nedostatka dramaturgije. U „Elementarnim česticama“ je, sa druge strane, vrlo efektan, jer odlično koegzistira sa Uelbekovim provokativnim pogledom na svet, sa njegovim surovo istinitim rasecanjima demona savremenog sveta, problematikom seksualnosti, odnosa između polova, disfunkcionalnih porodica, ulogom nauke, nju ejdž filozofije (dramaturg Robert Valtl).
Predstava je žanrovski složena, ima sastojke performansa, dramskog, epskog i muzičkog teatra, što odražava Uelbekovo takođe složeno književno delo. Glumci superiorno predstavljaju naratore i Uelbekove likove, Bruna (Marko Mandić), Kristijanu (Senka Bulić), Mišel (Stipe Kostanić), Anabel (Hana Selimović), Žanin (Lucija Šerbedžija), Sofi (Jelena Miholjević) i druge. Narativni i dramski delovi igre su ispleteni sa hipnotičkim songovima na francuskom jeziku, u maniru retro šansona, čvršće obrađenih (kompozitor Mitja Vrhovnik Smrekar). Izuzetnom kvalitetu muzičkog izvođenja doprinosi nastup Zorana Prodanovića Prlje, pevača grupe „Let tri“, koji igra Starog hipika.
Autori nisu izbegli da u predstavi direktno reaguju na medijsku pompu oko njene zabrane. Ona počinje songom u kojem jedan od izvođača, uz pratnju harmonike, ironično peva otprilike „Hoće li biti večeras terorističkog napada“. Drugi glumac, u liku nekakvog džokera, šaljivog naratora, kasnije prekida tok radnje, čitanjem članka iz medija sa ekrana svog mobilnog telefona, gde se navode reči Mani Gotovac, direktorke dubrovačkog festivala, povodom zabrane. Ovakvi autoironični komentari su adekvatno i duhovito uklopljeni u otvorenu strukturu izvođenja. Ukupno gledano, može se reći da je poetika predstave neoavangardna, bliska na primer američkom eksperimentalnom pozorištu iz šezdesetih godina, radu Ričarda Šeknera, ili Living teatra. Svi su oni stvaraoci koji snažno pružaju otpor konzervativnom mišljenju i delovanju, sistemu u kojem je neljudski živeti, a ipak se živi.
