četvrtak, 29.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 31.07.2015. u 08:10 Emir Kusturica

Sidran se hvalio da ima jarana među četnicima

(Фото Ж. Јовановић)

Dnevnik Emira Kusturice pisan je 1994. godine. „Politika” je od našeg proslavljenog umetnika i kolumniste dobila ekskluzivno odobrenje da iz njega prenese zabeleške koje se odnose na period u kom su jedna zemlja i jedna ideologija već doživele slom, a on snimao film „Andergraund”, koji je možda najpotresnije svedočanstvo o raspadu Jugoslavije. U Dnevniku se, pored beleški o poznatim savremenicima, nalaze i zapisi i razmišljanja o novom svetskom poretku i raspadu bipolarnog sveta

                                                     *    *    *    *

Posljednje naše viđenje bilo je u Parizu, pred rat, kada je pozorišna trupa „Obala“ vraćajući se sa turneje bila u dilemi da li da se uopšte vrati u Sarajevo. Ja sam montirao film „Arizona drim“. Mirsad me molio da njegovoj ženi Izeti nađem posla u Parizu. Jer, veli Miro: „Ide rat, a Izeta govori francuski.“ Pošto sam pripadao grupi Bosanaca koji su vjerovali da „neće baš biti rata“, pitao sam se odakle Miro zna da ide rat? Pomislio sam da zna nešto više zbog toga što je Izetina sestra bila udata za sina Alije Izetbegovića. Često se spominjala rečenica Izete Građević, kada je Sarajevo slavilo pobjedu nad Španijom na Svjetskom fudbalskom prvenstvu u Italiji 1990. Tada su Sarajlije slavile pobjedu na ulici. Hrvati i Slovenci to više nisu praktikovali. Uplakana Izeta je ushićena trijumfom naših fudbalera govorila Vesni Bajčetić Materić: „Ne daj, Veso, samo da nas zavade.” Da li su Miro i Izeta znali da stiže rat i da nam svađa i rat ne ginu, zasigurno nikada nećemo saznati. Uglavnom, posla za Izetu nije bilo u Parizu. Klodi Osar je grcala u dugovima za film „Arizona drim“, pa nije bilo govora o tome da se neko zapošljava u fazi postprodukcije filma.

Lukavi  Miro se vratio u Sarajevo, a rat je ubrzo počeo. On je znao da  Sandžaklijama, koji su već tada preplavili Sarajevo, nisu baš  bliski konceptualista Bojs ili Vilson. Prilagodio se lokalnim prilikama. Kada je u Sarajevo stigao Soros, njemu je  Miro prodao evropejstvo kome su ga učili Vesna i Mladen. Da bi oni pali u zaborav, kao jedini svjedoci njegovog skromnog obrazovanja, pristao je na opšteprihvaćenu istinu da su Mlađo i Vesa, ipak, kao i svi Srbi, četnici. Muslimanska osjećanja koja su mu za vrijeme Jugoslavije navirala u obliku eritrofobije sada su postala njegovo stabilno osjećanje. Mene je nekoliko puta pozivao iz Sarajeva u Pariz. Jednom je Maja prva podigla slušalicu, a Miro je zamolio da ja pozovem Ćosića, jer „jadne Muslimanke bježe ispred vojne i paravojne srpske čizme po istočnoj Bosni“. Maja mu je rekla:

– Čudno da u vrijeme dok su Srpkinje bježale po istočnoj Slavoniji od ustaša, mi smo Miro igrali bilijar i kako tada nismo reagovali. Razlika između mene i tebe, Miro, jeste u tome što ja saosjećam sa ženama u Slavoniji kao i sa ovima u Bosni!

Ovaj emocionalni Majin iskaz završio je Mirinom molbom upućenom meni, pošto sam uzeo slušalicu. Rekao mi je:

– Molim te zovi nekog u Beograd, nema smisla, četnici se penju na džamije u zvorničkom kraju, pa umjesto  hodžinih kujisanja puštaju pjesmu „Motori, motori“ grupe „Divlje jagode“.

Izdajnik muslimanskog naroda

Otkako živim u inostranstvu, osuđen sam na čitanje starih novina iz starog zavičaja. Danas mi je do ruke došlo sarajevsko „Oslobođenje“. Evropsko izdanje. Zašto na njemu piše „evropsko“? Da li zbog toga što urednici znaju kako „Oslobođenje“ nije evropsko?

Nepravda za Mikija: nemački majmun Čarli bio je bolje plaćen od glumaca (iz filma „Otac na službenom putu”)

Dakle, u evropskom izdanju „Oslobođenja“ Abdulah Sidran objašnjava kako mu se „plaho sviđaju“, možda, kako kaže, „ponajviše, tahnane Ilahije i Kaside“. U intervjuu se „hvali” kako ima jarana među četnicima, a četnik sam, naravno, ja. Na tribini gdje je podizao borbeni moral Muslimana rekao je da se sprema  da napiše knjigu o meni. Djelo će se zvati „Tragedija genija“. Slatko me nasmijao. Poznajući ovog čovjeka, izvjesno je da bi taj roman mogao da napiše samo ako bih pristao da mu pridržavam ruku. I da ja za njega mnoge stvari dopisujem baš kao što se desilo sa filmovima. Kada smo pisali scenarij za „Oca na službenom putu”, u jednom dubrovačkom hotelu, ispisivao je stranice koje su zračile snagom automatskog realizma, ali scenarij nikako nije dobijao zaumnu dimenziju. Sidran se opirao, na početku, da iskoristi moju ideju mjesečarenja. Govorio sam mu kako se sjećam da me je nana u Travniku hvatala po travničkom kraju opskurnog naziva „Potor mahala“ i na kraju mi vezala zvono za nogu. Tek na kraju Sidran je shvatio da mu se tvrdoglavost ne isplati  pošto je u „Doli Bel“ vidio koliko sam ja ostrašćen kada mi se nešto sviđa, znao je da ću mjesečarenje, na kraju, iskoristiti u filmu. Kasnije, kada je film  napravljen, gledan i slavljen po svijetu, jednom novinaru, u trenucima pijanske elokvencije, pričao je da je upravo on bio mjesečar kada je bio mali i kako mu nije bilo lako da me ubijedi u neophodnost korišćenja motiva mjesečarenja.

 U drugom listu koji nema namjeru da se svrstava među evropsku štampu, dakle, u „Ljiljanu“, piše neki Zilhad Ključanin da sam ja najveći i jedini izdajnik muslimanskog naroda. Da bih postao Musliman izdajnik, prvo moram postati Musliman. Pošto nisam Musliman, dakle ne mogu biti ni izdajnik Musliman.

 U mom slučaju ako bi bilo riječi o izdaji, mislim da je stvar krajnje komplikovana. Po jeziku Srbin, po obrazovanju Čeh koji je Stari zavjet naučio skoro napamet. U posljednjih sto godina i sa majčine i očeve strane pisali su se Srbi. Dakle, Ključanin je u pravu, samo mu  ne valja pravac. Ja sam prvi izdajnik u familiji! Izjašnjavao sam se kao Jugosloven, a na kao Srbin, što su činili potonji članovi porodice. Znači, ako bi bilo riječi o izdaji, to bi bila izdaja srpska. Pošto nema nikakve izdaje, onda nije ni srpska. Uprkos činjenici da je srpska istorija, kao i mnoge druge u Evropi, protkana izdajama.

1. april 1994 – Nepravda za Mikija

Dan šale i prevare i omladinskih radnih akcija u bivšoj Jugoslaviji.

Konačno sam uhvatio oblak u kafi. I sunce škilji, ali nikako da se probije.

Od Pjera Spenglera, producenta filma, čuo sam nevjerovatnu, ali istinitu stvar. Njemački majmun koji glumi lik Sonija u filmu „Podzemlje“ bolje je plaćen od jugoslovenskih glumaca! Znači,  bolje je biti njemački majmun nego jugoslovenski umjetnik?! Nikada nisam čuo da se socijaldarvinizam tako ispleo sa sudbinom. Spengler je pokušao da mi skrene pažnju da smo u govnima sa budžetom, sva očekivanja su prevaziđena, iz Pariza stižu upozorenja. Nisam mogao da ne odem kod Mikija u šminkernicu i saopštim mu da majmun bolje zarađuje od njega. Kod maskera, gospodina Jandere, Miki je upravo zatezao lice, to je bio način na koji je podmlađivan. Lice mu je zategnuto, od milošte je to nazivao stavljanje kurtona na facu. Odmah sam mu rekao:

–  Moj Miki, što ti je nepravda, bolje plaćaju njemačkog majmuna od tebe!

– Samo ti, profesore, zajebavaj! – odgovorio je suzdržavajući smijeh, pošto mu je to sa zategnutom kožom na licu izazivalo bol.

Nisam dalje širio tu vijest. Drago mi je bilo da je Miki ovu gorku istinu prihvatio kao zajebanciju. Vratio sam se kod Spenglera i sam provjerio u papirima. Lijepo je pisalo! Majmun je bio nedeljno  plaćen dvije i po hiljade njemačkih maraka, a Miki Manojlović dvije hiljade!

 Taj majmun Čarli je posebna priča u filmu. Postali smo veliki prijatelji. Tukli smo se od početka, mazili, pa opet tukli. Tako je on, na kraju, postao glumac. On je povremeno poludio od toga, uhvatio bi me za ruku, gledao me mirno dok su mi kosti pucale, onda me pustio. Tek toliko da pokaže kako je majmun pet puta jači od čovjeka. Onda je opet sve bilo po starom.

Komentari40
27c39
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Mikeli Miki
@Sunce Suncu Bravo za komentar.
prohujalo sa vihorom
Epoha socijal-komunizma je bila najplodnije tlo za umetnike, gde su danas te umetnicke "velicine" od jucerasnjih "genija", uglavnom nigde, da ne grade sela i slicno ne bi vise ni znali za njih!
Sunce Suncu
Razgovarala sam sa damom kojoj je lična životna istina po kojoj je film "Otac na službenom putu" snimljen. Otmena, dama, veličina! Mislim da tako treba i da ostane u svim ovim pisanjima izmedju aktera u pozadini. Osnovno nevaspitanje je iznositi javno, iz dnevnika, šta se i kad zbivalo, pogotovu, kada se radi o petiparačkim ogovaranjima. Ovaj tip dnevnika je potkusurivanje i ravnanje sopstvenog bola od emotivnih nepravdi. Bez obzira koliko one bile jake i velike, žrtve ljudi onog doba i šta su oni prolazilli, mnogo su teže nego pričati sada o tome ko je šta kazao. Slušala sam Kustin intervju iz Pariza na TV u direktnom prenosu one kobne godine. Kad se neko bavi umetnošću neka to stvarno i bude, iznad politike u bilo kojoj formi i temi.
Milovan M.
@doktor detus, Reći da su Otac i Doli Bel najbolji Kustini filmovi je vrlo diskutabilno. Doli Bel je uz Zavet možda najslabiji film koji je napravio, previše je lokalan i možda je favorit sarajevskim lokalcima generacije '65. ali film je prosto dosadan, jadan i estetski ružan. Najbolji film mu je Podzemlje, zatim Dom za vešanje. Dalje idu Arizona Dream i Život je čudo... čak je i Otac pomalo zastareo, iako je objektivno dobar film a i u njemu izuzetno zamara ubacivanje epizodnih glumaca iz Doli Bel.
predrag rendulic
Svaka umetnost bledi i svaki umetnik se prlja kada se priblizi aktuelnoj politici. Umetnost je vecna i bezvremena a politika tako prizemna i banalna. Umetnosti je istina sve a politici nista. U svojoj sustini ove dve pojave su beskonacne ravni koje se nigde u prostoru ne dodiruju i nemaju zajednicku tacku...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja