petak, 04.12.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
sreda, 12.08.2015. u 17:40

Most pred kojim je Andrić progledao

Фото Из личне фототеке

Žaneta Đukić Perišić autorka je izuzetno zanimljive knjige o životu i stvaranju nobelovca Ive Andrića, pod naslovom: „Na početku svih staza – Andrić i Višegrad“, koju je objavila kuća „Vukotić media“ iz Beograda. Spisateljica otkriva neraskidivu, i trajnu vezu, između grada u kojem je pisac odrastao i života njegovih stanovnika. Kroz dela velikog pisca, Žaneta Đukić Perišić prati Andrićevo detinjstvo u varoši na Drini, pored čuvenog mosta, njegovo odrastanje, školovanje, poznanstva, prijateljstva... Knjiga je ilustrovana fotografijama iz Andrićevog boravka u Višegradu.

Napisali ste da nije Višegrada – ne bi bilo ni Andrića. Da li je baš toliki uticaj na Andrića imala ova mala varoš na Drini?

Istina je da ne bi bilo Andrića kao pisca kakvog danas znamo. Počev od opisa reke Drine i krajolika, preko lokalnih legendi i predanja o gradnji mosta i epske, deseteračke i folklorne građe, pa sve do pojedinih događaja koji su odredili sudbinu kasabe, formirali su Andrićev misaoni i duhovni svet. Da nije bilo mosta pred kojim je, kako kaže, „progledao“, i kasabe sa šarolikim svetom koji je u njoj živeo, Andrić bi bio lišen jednog specifičnog tematsko-idejnog kruga koji je obeležio veliki deo njegovog stvaralaštva.

Koliko je Andrićevo detinjstvo u Višegradu uticalo na formiranje likova u njegovom književnom delu?

U velikoj meri. Mnoge ličnosti koje su živele u Višegraduu vreme Andrićevog detinjstva poslužile su piscu kao prototipovi za junake iz romana „Na Drini ćuprija“ i iz višegradskih priča. Kao dete on je u višegradskim sokacima viđao Lotiku Celermajer, vlasnicu prvog gradskog hotela, jednookog gradskog fakina i ludu Salka Ćorkana, gazda Pavla, popa Nikolu i druge. Životi i sudbine učenika i studenata, Andrićevih drugova, što na kapiji višegradskog mosta sanjaju o ujedinjenju južnoslovenskih naroda, bili su osnova na kojoj je pisac izgrdio priču o „pobunjenim anđelima“ koji žive živote „plemenite gordosti pobunjenika“.

Ali, Andrić je čitavog života želeo da ode iz Višegrada, da se „nagleda sveta“?

Uprkos tome što je Višegrad za pisca bio velika inspiracija, taj grad je postao tesan za mladića željnog znanja. Već na početku studija, on nepotkupljivo i surovo skenira stanje duha višegradske kasabe užasavajući se od pomisli da bi mogao ostati u varoši. Mladalački temperamentno, preterano i oporo, ekspresivno i brutalno upečatljivo, pisac se, kako vidimo iz pisama prijateljima, obrušava na svoje sugrađane. U otklonu od malograđanskog, palanačkog duha, oseća da je prerastao sredinu u kojoj je stasavao i bez imalo griže savesti raskida sa prošlošću.

Tvrdite, takođe, da Andrićev zavičaj nisu samo Travnik, Višegrad i Sarajevo, već čitava Bosna. Šta je Andrić našao u toj zemlji „na kraju svetova“?

U burnoj istoriji Bosne, u prevratima i lomovima koji su krojili njenu sudbinu i granice, pisac je nalazio građu za veliki deo svoga stvaralaštva. Želeći da zabeleži i „sačuva mrku ljepotu nekadanjeg života“, Andrić se celog svog stvaralačkog veka hvata u koštac sa „umornom zemljom“ svoga rođenja, koja „boluje“ od „previše“ istorije. Noseći Bosnu u sebi kao nekakvu prasliku, kao kolektivno pamćenje, Andrić kao da se okrenuo arhetipskim korenima sopstvene ličnosti, onom jezgru koje je formirano još u ranom detinjstvu i u godinama duhovnog sazrevanja.

U kojoj meri se Andrić služio arhivskom građom, da li je izneveravao istorijske činjenice?

Istoričar po obrazovanju, pisac doktorske disertacije o uticaju islama za vreme turske vladavine na hrišćansku kulturu u Bosni, Andrić je vrlo dobro znao značaj i vrednost arhiva. Naročito za vreme pripremanja „Travničke hronike“, Andrić je uronio u pariske i bečke arhive, nalazeći u njima građu za svoj roman o konzulskim vremenima. Dokumentarna građa, predstavljala je, međutim, samo okvir, grubi temelj, istorijsku osnovu koja je trebalo da podrži autentičnost povesnog konteksta, a onim što je došlo dalje, preradom istorijske građe i njenom umetničkom transformacijom, počinjao je, zapravo, pravi posao umetnika. I upravo na mestu gde autor odstupa od istorijskog izvora – počinje umetnost. U toj autorovoj intervenciji, iskošenom pogledu, pomeranjima, dodavanjima i oduzimanjima, krije se sâmo biće umetnosti.

Osporavate spekulacije oko Andrićevog oca. Fra Alojzije Perčinlić spominje se kao Andrićev otac. Kako su se pojavile te priče?

To su samo glasine iz registra rekla-kazala koje se ne temelje na dokumentima. Ja sam se, pišući o Andriću, uvek oslanjala samo na građu i dokumente, kao i na ono što je sam pisac imao da nam kaže o svom životu.

Zmajeve pesmarice bile su i Andrićeva prva lektira. Koji su pisci, kasnije, presudno uticali na Andrića?

Svakako su veliki uticaj na njega imali Vuk i Njegoš, bila je to njegova rana lektira kojoj je ostao veran do pune stvaralačke zrelosti. A zatim i Kočić kome se divio još kao đak. Od svetske književnosti pre svega Gete i Tomas Man, Hajne i Helderlin, a onda i Leopardi, Manconi, Servantes i drugi.

Naš nobelovac tvrdio je da ne piše romane, već samo „rašivene i razbacane tekstove“, sklapa u celinu. Vi za Andrićev postupak koristite termin „novelistički roman“?

Jeste, priča ili novela osnovna je Andrićeva umetnička forma. I njegov romansijerski postupak podrazumeva ulančavanje posebnih celina, vezujući ih oko jedne ose. U romanu „Na Drini ćuprija“, na primer, to je most kroz vekove.

Iako su ga i lektorka Vera Stojić, i supruga Milica Babić, ubeđivale da ublaži scenu nabijanja Radoslava na kolac, u romanu „Na Drini ćuprija“, Andrić je pristao samo na minimalne izmene. Kakav je vaš komentar?

On je pažljivo saslušao njihove prigovore o surovosti scene nabijanja na kolac. Ali, smatrajućida opis toga monstruoznog čina mora ostati zabeležen i umetnički oživljen, Andrić nije odstupio od ideje da pokaže jedan od najsvirepijih oblika trpljenja srpske raje pod turskom vlašću u Bosni. Jednako tako, smatrao je da u književnosti mora da ostane zabeležena i umetnička transpozicija vešanja Srba na beogradskim Terazijama, čiji ga je prizor, očigledno, istinski potresao. To je, više nego sugestivno, učinio i u pripoveci „Zeko“.

Zoran Radisavljević

-----------------------------------------

Stradanje zbog lepote

Andrić je pisao o lepoti, i stradanju zbog lepote. Kažnjavala se svaka posebnost i izuzetnost?

Mnogi njegovi junaci, naročito žene, poput Anike, Mare, Rifke ili Fate Avdagine, stradaju upravo zato što su posebne u svojoj lepoti. Ta izuzetna bića koje priroda uzdigne do velikih visina, upisuju se među Andrićeve tragične junakinje koje stradaju upravo zbog svoje naročite lepote, neobičnosti, istaknutosti i isturenosti svetu koji ne ume da lepotu prepozna i sa njom živi.

Komentari9
15ca7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

decko iz komsiluka
Andric nije bio istoricar, vec pripovjedac, knjizevnik. Mislim da se tu krije zamka. Kao sto gda Djukić-Perišić lijepo kaže, za Andrića je istorija samo okvri ili grubi temelj da prica ono sto zeli. Sto se tice optuzbi da svaki muslimanski citalac koji Andricu ne pristupa kao knjizevnoj ikoni kako objasnjavate cinjenicu da je o Andricu kriticki pisao Šekfija Kurtović, solunac i partizan, autor teksta "Na Drini ćuprija« i »Travnička hronika« u svjetlu bratstva i jedinstva (1961). Covjek Srbin, soluanc, partizan nije mogao objaviti u Jugoslaviji, nego u inostranstvu.
Свједок времена
Ефендија "Јанко Јанковић" по свој прилици је завршио неки од акшам-курсева за СДА кадрове. Одавно се међу младо-муслиманима шири омраза против Андрића, Нарочито му се приговара детаљан опис набијања Влаха на колац (ваљда асоцира на злочине које су усташе починили у над Србима у источној Босни 1941-1945). А заборавља се да је тај исти Андрић писао и о добрим стварима међу БХ-муслиманима. Узмите само Андрићев опис Сарајева па да видите са колико је тананости Андрић описао и муслиманску компоненту града. П.С. И на крају питање: Зашто су попрсја Веселина Маслеше, Иве Андрића и Меше Селимовића у парку испред Саборне цркве ручно нагрђена 1992? Нису били добри муслимани?
Janko Jankovic
"decko iz komsiluka" pise ono sto je najblize cinjenicama. Andric, ma koliko veliki pisac bio, karakterno nije bio ni blizu svom stvaralastvu, kojem duguje svoj uspjeh. Jos kao clan "mlade Bosne" se opredjelio , a zna se za koga. U kraljevini Jugoslaviji je bio dobro nagradjen(bio ambasador u Berlinu) za svoju lojalnost, a ne za svoje knjizevno djelo, jer tada je on i ako je pisao, pisanjem se bavio marginalno. Najbolja djela pise u izolaciji(1943 i 1944) u Beogradu. Ne ulazeci u to kakav je pisac, on je bio prodana dusa i zato ga vi toliko prisvajate. Zasto ne svojatate Selimovica, Krlezu, koji su takodje velicine njegovog ranga. U njegovim djelima, pazljivi citalac vrlo brzo uoci Andricevu subjektivnost i namjerno podmetanje, da oblati muslimane. Scenu nabijanja na kolac pripisuje Turcima, ali je to izum grofa Vlada Tepesa. Egzekutori su bili Romi(Cigani), a ne Turci. Most je bio strateski objekat za turska osvajanja a rusenje je bilo diverzija. Svaka drzava to sankcionise.Toliko.
Lajavi
@decko iz komsiluka | Krajnje upitna kvalifikacija. Koja to druga Bosna postoji osim srpske, odnosno one koju je kao takvu odredilo domicilno stanovništvo u vreme turske okupacije koje je velikom većinom bilo srpsko? Naravno, postoji Bosna kao turska provincija, ali otkada se kvalifikacija okupatora uzima kao verodostojna? Nadam se da ne sporite da je Turska bila okupator na području Bosne...
dejan sakovic
Upravo,genijalni Andric sa svog sirokog i visokog aspekta posmatra i opisuje,ono sto mu se cini osobito zanimljivim, e sad,moze se nekom iz komsiluka uciniti da se favorizuje srpska bosna,samo i jedino ali nije teko.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja