petak, 13.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 11:57

Trgovci uticaja ili kupci medija

Autor: Višnja Aranđelovićponedeljak, 31.08.2015. u 08:15
Српски официри читају „Политику” 1905. године (Фотодокументација „Политике”)

List „Pančevac” kupio je Auto-servis „Zoki”. Osam medijskih kuća širom Srbije pazario je Kruševljanin Radoica Milosavljević, koji se bavi proizvodnjom plastične ambalaže. Novosadska televizija Apolo otišla je u vlasništvo supruge jednog fudbalera. Ovo su samo neki rezultati aktuelne privatizacije medija, u koju se krenulo kako bi se 72 medijske kuće oslobodile uticaja države, iako je prošla runda prodaje medija pogasila mnoge novinske i radijske kuće iz unutrašnjosti. Agencija za privatizaciju uputila je poziv za kupovinu njih 50, a do sada 21 je dobio nove vlasnike. Prodati su uglavnom mejnstrim mediji, a kupci su došli najčešće iz drugih sfera privrede i do sada nisu imali dodira sa medijskim biznisom.

Predsednik Izvršnog odbora Udruženja novinara Srbije (UNS) Petar Jeremić kaže da je teško objašnjivo zbog čega neko sa drugačijim poslovnim iskustvom ulazi u medijski biznis.

– Koji su stvarni razlozi, videće se vrlo brzo. Dobro je što je, po zakonu, sav novac koji država da u okviru projektnog finansiranja medija ili, na primer, za oglašavanje javnih preduzeća, država u obavezi da prijavi – kaže Jeremić i poziva Upravu za sprečavanje pranja novca i Agenciju za borbu protiv korupcije da do kraja ispitaju tokove novca.

Ako se privatizacija posmatra geografski, najveće interesovanje je za vojvođanske medije. Otuda i nije čudo da se politička i novinarska čaršija u pola glasa pita da li to naprednjaci pripremaju medijsku infrastrukturu za slučaj preuzimanja vlasti u pokrajini.

Tako je među osam televizija koje je kupio Radoica Milosavljević i RTV Pančevo. U prvom krugu privatizacije i po punoj ceni od 174.950 evra prodata je i novosadska Televizija Apolo, novobeogradskom preduzeću „Srbija danas”. Reč je o portalu koji postoji tek godinu dana a na čijem je čelu Aleksandra Martinović, supruga fudbalera Crvene zvezde Novaka Martinovića.

Najsvežija novost je da je list „Pančevac” kupio Auto-servis „Zoki”. Vlasnik firme koja pruža uslužne delatnosti u kopnenom saobraćaju Zoran Peševski ponudio je najvišu cenu – 238.000 evra. U planu mu je, kaže, da od gradskog napravi južnobanatski list.

Neki od pokrajinskih medija prodavani su i po ceni neočekivano višoj od one koju je odredila Agencija za privatizaciju. Recimo, RTV Bačka Palanka kupljena je za 249.000 evra, što je 25 puta više od procenjene vrednosti kapitala. Misteriozni Pavle Anušić je postao njen vlasnik uprkos činjenici da je četvrt miliona evra izdvojio za televiziju u čiji opstanak ne veruju ni zaposleni, budući da su svi uzeli otpremnine. Ima još jedna „sitnica” koja baca sumnju na iskrene namere Pavla Anušića – RTV Bačka Palanka nema nikakvu nekretninu.

Ipak, rekorder u dostignutoj ceni je Radio Šid. Kablovsko-distributivni sistem „Kopernikus” kupio je ovu stanicu za 531.000 evra, a cena po kojoj je bila ponuđena kupcima iznosila je 6.928 evra. Zaposleni odluku novih vlasnika objašnjavaju činjenicom da stanica ima svoj kablovski sistem sa 3.000 korisnika koji usluge plaćaju nešto više od 1.000 dinara. Ovaj podatak nije dovoljan da uveri sumnjičave da se vlasnici „Kopernikusa” rukovode isključivo ekonomskim instinktom, jer je svima ostalo u pamćenju da je SNS 2011. od njih zakupio kanal za predizbornu kampanju. Tada su i poznavaoci medijskih prilika prognozirali da će, posle dolaska naprednjaka na vlast, „Kopernikus” postati vodeći medij. No, to se nije desilo.

Ali niko nije očekivao da će šidski radio dostići višu cenu od Studija B. A prodat je za 1.000 evra više od kultne beogradske televizije! No, cena nije jedina sličnost. Ove informativne kuće kupili su ljudi koji u ovom biznisu nisu od juče. Vlasnici Studija B postali su Ružica i Miloš Krdžić, koji imaju i nekoliko radio-stanica, od kojih je najpoznatija TDI.

Na „lageru” je ostao novosadski „Dnevnik”. Ne zbog toga što nije interesantan, već zato što je ponuđen po ceni od 7,4 miliona evra. U drugom krugu biće na sniženju od 50 odsto. Zainteresovanih još nema ni za novinsku agenciju Tanjug.

Medijska javnost s negodovanjem posmatra nove vlasnike, strahujući da je reč o ljudima koji za tuđ novac i tuđ interes ulaze u medijski biznis. Među njima je i „Novi magazin”, koji postavlja pitanje ko i zašto kupuje medije. Za javnost bi, verovatno, bilo interesantno da čuje i u čijem je vlasništvu „Novi magazin”, budući da je taj podatak do sada nepoznanica, a nije verovatno da se izdržava od tiraža.

Međutim, ispostavilo se da garant uspešnom poslovanju nije ni zvučno biznismensko ime. Čitalac će se setiti slučaja Miroslava Miškovića i dnevnog lista „Pres”. Dugo se nagađalo ko su vlasnici pomenutog dnevnika. A onda je krajem 2012. godine Miroslav Mišković objavio da se povlači iz vlasništva u „Presu” i da prestaje s pružanjem dalje finansijske podrške tom beogradskom listu. Svoj deo akcija Mišković je javno poklonio zaposlenima. A onda je „Pres” prestao da postoji. Sve se nekako poklopilo sa pozivom Aleksandra Vučića, tada potpredsednika vlade, da vlasništva nad medijima postanu transparentna. Ostalo je da se nagađa da li je vlasnik „Delta holdinga” to uradio kako bi se raskusurao s državom i približio naprednjacima. Posle promene vlasti Mišković se zaista našao u nezgodnoj poziciji – poslovni partner u „Presu” bio mu je Dragan Đilas i trebalo je što brže da se distancira od saradnje sa demokratama.

Ova crtica iz života tajkuna i medija otkriva sledeću filozofiju: preko medija tajkun se trudi da ugodi onima na vlasti, jer čitavo njegovo poslovno carstvo zavisi od raspoloženja vlasti prema njemu.

Osim Đilasa, koji nikada nije priznao svoju ulogu u „Presu”, bilo je još političara koji su imali svoje medije i nikada o tome nisu javno govorili. Recimo, kada je prestao da izlazi list „Ekonomist”, ogorčeni novinari su uputili javnosti saopštenje u kojem su otkrili da se, iako formalno nije imao upravljačka prava, na svim bitnim sastancima pojavljivao Božidar Đelić. Javnost je saznala i da bivši ministar zaposlenima duguje šest zarada.

Od političara koji su na vlasti, u medijskom biznisu je i ministar odbrane Bratislav Gašić, koji je preko firme „Sako” mnogo godina pre dolaska SNS-a na vlast bio vlasnik televizije Plus iz Kruševca. Njegov sin Vladan Gašić je vlasnik televizije Zona iz Niša i jedan od vlasnika Sportske TV iz Kruševca.

Preko članova porodice veze s medijima ima i potpredsednik SPS-a Dušan Bajatović. Naime, vojvođanska regionalna TV Most u vlasništvu je njegovih roditelja.

Međutim, ni strani vlasnici se nisu pokazali u boljem svetlu – zajednička im je poslovna taktika ostvarenje ekonomskog interesa bez zameranja s onima na vlasti. Sličnost im je i u tome što minus u poslovanju nadoknađuju otpuštanjem radnika. „Ringijer Aksel Špringer”, izdavač nekoliko listova, od kojih su najpoznatiji „Blic”, NIN i „24 sata”, uručio je ove godine tridesetak otkaza svojim radnicima. Odluci o smanjenju broja zaposlenih prethodilo je saznanje da imaju manjak u kasi.

Otpuštanja još traju u medijima čiji je vlasnik grčka „Antena”. Prvi put ove godine TV Prva je zabeležila gubitke. Uz to, „Antena” negativno posluje i u rodnoj zemlji, čemu su više kumovale loše procene o usponu Sirize i sukobi s vladajućom koalicijom, nego grčka ekonomska kriza. Verovatnoću da dođe u sukob s vladajućom partijom u Srbiji, Antena je svela na minimum – odrekla se informative i njenih zvezda, poput Ljubice Gojgić i Olje Bećković.

Međutim, u medijskim krugovima sve češće se pominje da Grci sa Amerikancima, odnosno KKR grupom, pregovaraju o prodaji B92 i Prve.

Ovaj američki investicioni fond na čijem je čelu bivši direktor obaveštajne službe CIA Dejvid Petreus, preko svoje ćerke firme „Junajted grupe” u Srbiji, već poseduje SBB, Total TV, „Grand produkciju”, kablovsku televiziju N1, Sport klub, Sinemaniju i Ultra TV. Glasine da su Amerikanci postali većinski vlasnici sajtova „Ringijer Aksel Špringera” Veselin Simonović, direktor „Blica”, u izjavi za „Politiku” odbacuje kao „apsolutno netačne”.

KKR grupa, kupovinom B92 i Prve, obezbedila bi vodeći položaj na medijskom tržištu, a grčka „Antena” oslobodila bi se balasta u poslovanju. Jedini problem je što Grci i Amerikanci ne mogu da se dogovore oko cene. Navodno, KKR grupa nudi 50 miliona evra manje od onoga što „Antena” traži.

Za sada, idealni vlasnik srpskih medija nije se pojavio. Imamo samo njegov foto-robot: vizionar poput Stiva Džobsa, neguje poslovnu filozofiju Bila Gejtsa, ume da se prilagodi poslovnim prilikama poput Ričarda Brensona, a moralan je kao Kant. Podrazumeva se da odlično poznaje medije i prvo i pre svega brine o javnom interesu. Ima pošten odnos prema zaposlenima.

Postoji samo jedna opasnost – možda bi se i takav u Srbiji pokvario.


Komentari7
75c9e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Neša (Glodur)
Gde god je domaća partokratija umešala prste propalo je. Tako će biti i sa privatizovanim državnim medijima samo što će ona brže doći. Partokratija ne počiva na stručnosti jer je ne priznaje.
Ljubisa Ljubisa
Cemu siroko i duboko sistematizovanje informacija o novim vlasnicima medija, koji nisu iz medijske branse. Kao da je bolja situacija u ranije privatizovanim. Sve se vrti oko rialiti programa, za koje je bar moja kuca a p s o l u t n i ' nepotrosac'. Vesti samo na Al dzaziri pratim. Pozdrav rijaliti publici, rijaluti politici. Necemo se gledati.
Nikola Toronto
Imam pitanje u vezi poslenjeg pasusa u kojem je pisalo da bi "idealni vlasnik srpskih medija trebao biti vizionar poput Stiva Džobsa, neguje poslovnu filozofiju Bila Gejtsa, ume da se prilagodi poslovnim prilikama poput Ričarda Brensona, a moralan je kao Kant. "Moje pitanje je slijedeće: Svi mediji posluju kao preduzeća sa ograničenom odgovornošću. Njihovim poslovanjem upravljaju njihovi direktori, a ne vlasnici, izuzev ako vlasnik nije ujedno i direktor, a obično nije. Direktor, a ne vlasnik medija zaposljava novinare i ostale sluzbenike. Diretor, a ne vlasnik medija vodi poslovnu politiku tako da firma ostvaruje vece prihode od tekućih troškova. Za dugove te firme prema njenim uposlenicima i trećim licima odgovara firma, a ne njen vlasnik. Zašto se onda u medijima stalno zanemaruje uloga diretora firme? Znam da vlasnik može smeniti direktora, pa se direktor radi toga umiljava vlasniku, ali samo ako od toga firma ima direktnu korist. Firma koja stvara gubitke nikoga ne interesuje.
vladan s.
Totalno je nebitno ko stoji iza privatizacije medija, stranac ili domaci. Nekada se umesto domacih, isture stranci za vlasnike, da bi stvar bila manje sumnjiva. Moje misljenje je da su uglavnom domaci zainteresovani za privatizaciju medija, a kakvim akrobacijama se sluze pri tome da zamaskiraju stvar, totalno je nebitno. Najbolji primer vam je B92, koji je do pre 6-7 godina bilo nesto "najizdajnickije" u medijskoj sferi u Srbiji, gledano naravno iz nacionalisticke vizure. Danas je njihov portal jedan od patriotskijih i rusofilskijih u Srbiji. Kazu kupili ih neki Grci, moguce, al ja mislim da su ti Grci samo posrednici, uredjivacka politika datog medija govori o tome da su vlasnistvu nekog odavde, i to najverovatnije nekog iz tkz. patriotskih krugova. Zanimljivo je danas da moji komentari uglavnom prolaze ovde na Politici, a na B92 veoma retko, skoro pa nikad (iako je ranije prolazio svaki) i na drustveno nebitnim temama. Iako imam totalno drugacije poglede na stvari od Politike.
misljenje na prvi pogled
Kako ja vidim najveci je biznis da sa nekoliko hiljada evra napravis neki medij, a da ga posle godinu dve prodas za sto puta vecu cenu. Imam utisak da mnogi mediji samo zbog toga i postoje. Naravno, mnogo teze je zakljuciti ko i zasto kupuje te medije i toliko placa. Pranje novca je prvi razlog koji mi pada na pamet. Licno mislim da ovi kupci bacaju pare uzalud je su precenili znacaj medija u srpskoj politici. Ako im je toliko stalo da se i njihovo misljenje pojavi u nekim novinama, mogu da besplatno salju komentare Politici, sa dobrim izgledima da ce to neko cak i da procita.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Tema nedelje / Ko je pokupovao srpsku štampu

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja