petak, 18.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 13:57

Radnici nisu baš neki menadžeri

Autor: Jovana Rabrenovićponedeljak, 07.09.2015. u 08:15

Mogu li preduzeća da budu uspešna ukoliko su zaposleni istovremeno i njihovi vlasnici? U svetu to nije nemoguća kombinacija i ima mnogo uspešnih primera, poput japanske medijske kuće „Nikeija”, koja je u vlasništvu zaposlenih i koja je nedavno kupila „Fajnenšel tajms” za 1,3 milijarde dolara.

Može li slična priča da bude uspešna kod nas?

Privatizacija preduzeća u društvenoj svojini započela je pre više od 25 godina, poznatim zakonom Ante Markovića, a nastavila se devedesetih, kada su usvajani novi zakoni kojima su menjani propisi za privatizaciju. Novi ciklus privatizacije zavrteo se posle petooktobarskih promena i traje do danas.

Kad se govori o radničkom akcionarstvu, treba razlikovati situacije kada su zaposleni, u prvom talasu privatizacije, besplatno dobijali akcije svojih firmi. U tim istim firmama, neretko, i ljudi sa strane postajali su suvlasnici. U tom talasu promenjena je vlasnička krvna slika mnogih i onda i sada uspešnih preduzeća, poput vršačkog „Hemofarma” ili Apatinske ili Čelarevske pivare. U tim firmama akcije su najviše vredele, što svedoči i da su ih nedugo posle toga od radnika kupile multinacionalne kompanije iz tih oblasti.

Nisu svi s „besplatnim akcionarskim papirima” tako dobro prošli, pa neki od tih zaposlenih i penzionera još po fiokama drže svedočanstva o bezvrednim udelima u isto takvim preduzećima.

Posle petog oktobra radnici su takođe besplatno dobijali akcije u preduzećima koja je sad nova vlast nudila na prodaju, ali manjinski paket. I u tim slučajevima radnici su najčešće postali vlasnici bezvrednih hartija, jer se kao manjinski vlasnici nisu ni za šta pitali, a dominantni vlasnik nije morao da im podeli profit jer je mogao da ga usmeri u investicije. Sve legitimno.

Inače, ti novi privatizacioni propisi predviđali su da radnici postanu gazde još po jednom osnovu: tako što će svojim živim parama kupiti preduzeće u kojem rade. Znači, ne besplatno. U vrlo malom broju slučajeva radnici su se, u konzorcijumu s drugim licima, pravnim ili fizičkim, pojavljivali na tenderima i aukcijama.

Međutim, ukoliko pođemo od činjenice da je u petnaestogodišnjem privatizacije na prodaju bilo ponuđeno oko 4.000 preduzeća, da je prodato oko 1.600, a da je od toga samo tridesetak preduzeća prodato konzorcijumima u kojima su učestvovali zaposleni, dolazi se do činjenice da je broj kupljenih preduzeća s radničkim akcionarstvom na nivou statističke greške.

Mnoge od tih kupovina nisu bile uspešne, a u mnogim slučajevima ta preduzeća nisu više u vlasništvu prvog kupca. Na primer, prevozničko preduzeće „Jedinstvo” iz Vranja prvobitno je 2005. godine prodato konzorcijumu zaposlenih, koji ga je jednokratno isplatio, a već 2008. godine zaposleni su prodali akcije na berzi izraelskom „Kavimu”.

Niški „Žitopek” takođe su kupili zaposleni, 2003. godine, za čak 650.000 evra i investicije od milion evra, ali je preduzeće kasnije završilo u sastavu beogradskog „Klasa”, kada mu je vlasnik bio biznismen Zoran Drakulić. „Žitopek” sada posluje u sastavu slovenačke kompanije „Don don”.

Jedna od najpogubnijih, uslovno rečeno radničkih privatizacija, bila je kupovina drvnog kombinata „Kopaonik” iz Kuršumlije, koja je vrlo brzo propala i ostavila neraščišćene račune.

Istini za volju, ima i uspešnih.

U poslednjem talasu privatizacije bilo je najviše slučajeva da su radnici kupovali male firme, poput onih za pružanje knjigovodstvenih ili veterinarskih usluga, koje su prodate za nekoliko stotina hiljada ili nekoliko miliona dinara.

Na pitanje zašto kod nas nema više slučajeva uspešnih radničkih privatizacija, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Ljubodrag Savić odgovara narodnim istinama, poput onih da je ortačka kobila mrtva kobila i da su deca tamo gde je mnogo babica – kilava.

– U svetu ima mnogo uspešnih primera radničkog akcionarstva, ali kod nas, u Srbiji, ortakluk i inače teško uspeva. Ipak, glavni razlog što radničko akcionarstvo nije više zaživelo jeste ideološki. Država nije verovala da taj oblik privatizacije može da bude efikasan za oporavak srpske privrede – kaže Savić.

Iskustvo je pokazalo da tamo gde su radnici organizovali proizvodnju, to nije uspevalo. Tamo gde su sa radnicima preduzeća kupovali i bivši rukovodioci, ima primera uspešnosti, jer je bio potreban organizator posla. Bilo je slučajeva i da se ti stari direktori nisu snašli u novom vremenu.

– Mislim da još ima šanse za radničko akcionarstvo u ovim preduzećima koja se prodaju iz restrukturiranja i iz stečaja. U nekima od njih radnici imaju interes da ih kupe, ali ne sa dugovima. Dugovi ionako padaju na teret države, a preduzeća se radnicima mogu dati za dinar, uz neke ugovorne obaveze, poput one da ne smeju da isisavaju imovinu iz njih – kaže Savić.

----------------------------------

Za radnike rezervisane aukcijske privatizacije

Od tridesetak preduzeća koja su kupili radnici 22 više nije u nadležnosti Agencije za privatizaciju, a za tri Agencija i dalje kontroliše da li se ispunjavaju uslovi iz kupoprodajnog ugovora. U slučaju šest preduzeća raskinuti su kupoprodajni ugovori i preduzeća su ponovo ponuđena na prodaju.

Ovi podaci Agencije o radničkom akcionarstvu nisu sasvim precizni, jer u Agenciji kažu da su do podataka o radničkom akcionarstvu došli tek u postupku kontrole ispunjavanja obaveza jer prilikom kontrole podnetih prijava za učešće u postupku privatizacije nisu morali da utvrđuju da li su članovi konzorcijuma, navedeni u ugovoru o konzorcijumu, ujedno i zaposleni u subjektu privatizacije.

Inače, zaposleni u preduzećima kao deo konzorcijuma učestvovali su u najvećem broju slučajeva u prodajama firmi na aukcijama, jer su na taj način prodavane firme manje vrednosti i na rok otplate do šest godina. Samo u četiri slučaja radnici su preduzeća kupili na tenderima, i to „Žitopek”, „Kopaonik”, ali i „Gošu” iz Smederevske Palanke i „Niš ekspres”.


Komentari1
5fd60
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Леон Давидович
Приватизација је била идеолошка, а не економска потребна. Ако су државна предузећа неуспешна то је првенствено због корупције, дакле субјективни разлози. Предузећа у друштвеном власништву, то јест народна предузећа била су заправо правно непризнат облик акционарских друштава. Имамо улог оснивача предузећа, имамо рачун предузећа, све се гради најчешће делом од зараде (профита) делом од кредита који ти исти запослени враћају. Дакле суштински предузећа су створили и били непризнати власници сви они који су у њима радили од дана оснивања до њиховог одузимања или пропасти. Радници и нису могли купити предузећа јер откуд им толики новац. Предузећа су могли купити странци , али они нису дошли, дошло их је врло мало. Тако је држава уништила своју привреду, неће да има свој трактор, аутомобили, телевизор, шпорет, пиво и све редом, Приватизација је била погубна за економски развој земље, а то даље значи демографске и сваке друге губитке.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Tema nedelje / Može li kapitalizam da spase kapitalizam

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja