subota, 18.01.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 10:48

O jednakosti srpskoga jezika

Autor: Dr Mi­loš Ko­va­če­vićponedeljak, 14.09.2015. u 08:15
(Илустрација Новица Коцић)

U na­u­ci o je­zi­ku iz­dva­ja­ju se sa­mo tri bit­na kri­te­ri­ju­ma za od­re­đe­nje iden­ti­te­ta jed­no­ga je­zi­ka. To su: 1) ge­net­ski kri­te­ri­jum, ko­ji se pi­ta o to­me iz če­ga je na­stao je­zik, to jest  ko­ja mu je osno­vi­ca, 2) struk­tur­ni kri­te­ri­jum, ko­ji go­vo­ri ka­kva je gra­ma­tič­ka struk­tu­ra je­zi­ka, i 3) ko­mu­ni­ka­tiv­ni kri­te­ri­jum, ko­ji go­vo­ri o to­me ko­li­ko je da­ti je­zik ra­zu­mljiv go­vor­ni­ci­ma dru­go­ga je­zi­ka.

Kad ta tri kri­te­ri­ju­ma pri­me­ni­mo na srp­ski je­zik, za­klju­ču­je­mo da je to za­pra­vo je­zik ko­ji je Vuk na osno­vu is­toč­no­her­ce­go­vač­kog no­vo­što­kav­skog di­ja­lek­ta stan­dar­di­zo­vao i ko­di­fi­ko­vao za sve one ko­ji njim go­vo­re, a zvao ih Sr­bi­ma tri­ju za­ko­na: Sr­bi­ma „za­ko­na grč­ko­ga“, Sr­bi­ma „za­ko­na rim­sko­ga“ i Sr­bi­ma „za­ko­na mu­ha­me­dan­sko­ga“. Vuk je i sma­trao i do­ka­zao, a što je pri­hva­ti­la i sva „uče­na Evro­pa“ nje­go­vo­ga vre­me­na, da su svi Sr­bi što­kav­ci, ali isto­vre­me­no i da su svi što­kav­ci (ta­da bi­li) Sr­bi. Me­đu­tim, ni u Vu­ko­vo do­ba kao ni da­nas svi Vu­ko­vi Sr­bi ni­su hte­li da se zo­vu Sr­bi­ma. U go­to­vo dve­sto­go­di­šnjem ho­du srp­skog je­zi­ka (od Vu­ka do da­nas) de­lo­vi što­kav­ske je­zič­ke za­jed­ni­ce pro­gla­si­li su se po­seb­nim na­ro­di­ma. Dva de­la na osno­vu ver­skih kri­te­ri­ju­ma: Hr­va­ti i Mu­sli­ma­ni, s tim da ovi po­sled­nji se­bi sa­da na­de­nu­še ime Bo­šnja­ci. Tre­ći deo, iako ver­ski po­du­da­ran sa Sr­bi­ma, ta­ko­đe se pro­gla­si po­seb­nim na­ro­dom – Cr­no­gor­ci­ma. I što je naj­in­te­re­sant­ni­je, svi srp­skom Vu­kov(sk)om je­zi­ku uki­nu­še srp­sko ime i pre­i­me­no­va­še ga u tzv. hr­vat­ski, bo­san­ski/bo­šnjač­ki i cr­no­gor­ski je­zik.

Ni­je­dan od tih iz Vu­ko­vog srp­skog je­zi­ka iz­ve­de­nih „je­zi­ka“, me­đu­tim, ni­je raz­li­čit od srp­skog je­zi­ka: oni sa srp­skim de­le istu i osno­vi­cu, i gra­ma­tič­ku struk­tu­ru (npr. isti broj pa­de­ža, isti broj gla­gol­skih ob­li­ka i sl.), ta­ko da či­ne je­dan lin­gvi­stič­ki isti je­zik. To kon­sta­tu­ju i lin­gvi­sti ko­ji „za­stu­pa­ju“ te je­zi­ke. Ta­ko po­zna­ti hr­vat­ski lin­gvi­sta Ivo Pranj­ko­vić na­gla­ša­va da su „na stan­dar­do­lo­škoj ra­zi­ni, hr­vat­ski, srp­ski, bo­san­ski, pa i cr­no­gor­ski je­zik raz­li­či­ti va­ri­je­te­ti, ali isto­ga je­zi­ka. Da­kle, na či­sto lin­gvi­stič­koj ra­zi­ni, od­no­sno na ge­net­skoj ra­zi­ni, na ti­po­lo­škoj ra­zi­ni, ra­di se o jed­no­me je­zi­ku, i to tre­ba ko­nač­no ja­sno re­ći.

Ako se ne­tko s tim ne sla­že, ne­ka iz­lo­ži ar­gu­men­te“. Ali­ja Isa­ko­vić, je­dan od tvo­ra­ca tzv. bo­san­skog je­zi­ka, kon­sta­tu­je da „iz­me­đu bo­san­skog, hr­vat­skog i srp­skog je­zi­ka ne­ma su­štin­ske raz­li­ke“, dok cr­no­gor­ski lin­gvi­sta Igor La­kić, osve­tlja­va­ju­ći me­sto „cr­no­gor­skog“ u si­ste­mu no­vo­na­sta­lih „je­zi­ka“, ka­že: „Ima­ju­ći na umu raz­ma­tra­nje o je­zič­kom iden­ti­te­tu, za­klju­ču­je­mo da se no­vo­na­sta­li stan­dard­ni je­zi­ci raz­li­ku­ju sa­mo u sim­bo­lič­kom, vri­jed­no­snom smi­slu, dok struk­tu­ral­no i ge­net­ski oni pri­pa­da­ju jed­nom je­zič­kom si­ste­mu“. Osta­je on­da pi­ta­nje ka­ko to mo­gu po­sto­ja­ti „če­ti­ri je­zi­ka“ ko­ji su po lin­gvi­stič­kim iden­ti­tet­skim kri­te­ri­ju­mi­ma je­dan te isti je­zik? 

Ko­li­ko su ti je­zi­ci ko­ji su na­sta­li pre­i­me­no­va­njem Vu­ko­vog srp­skog je­zi­ka za­i­sta po­seb­ni, mo­žda naj­bo­lje po­ka­zu­ju dva pri­me­ra. Pr­vi je pri­mer Fa­ti­me Pe­le­sić-Mu­mi­no­vić, ko­ja je, ka­ko ka­že bo­šnjač­ki lin­gvi­sta Mit­had Ri­đa­no­vić, Bo­šnja­ke „obru­ka­la u su­sjed­noj dr­ža­vi“, jer je, Ri­đa­no­vi­će­ve su re­či, „sje­la i pre­pi­sa­la od ko­ri­ca do ko­ri­ca je­dan be­o­grad­ski udž­be­nik srp­sko­hr­vat­skog za stran­ce“ i sa­mo mu na ko­ri­ca­ma uda­ri­la ime „bo­san­skog je­zi­ka“.

Dru­gi slu­čaj, slu­čaj tzv. cr­no­gor­skog je­zi­ka, još je sra­mot­ni­ji. Cr­no­gor­ci su se­bi do­pu­sti­li da sa­mo pro­me­ne na­slov jed­noj gra­ma­ti­ci „hr­vat­skog je­zi­ka“ i pro­gla­se je Gra­ma­ti­kom cr­no­gor­skog je­zi­ka. Upra­vo ti pri­me­ri po­ka­zu­ju da ti je­zi­ci za­pra­vo ni­su po­seb­ni je­zi­ci, ne mo­gu se iden­ti­fi­ko­va­ti kao je­zi­ci po iden­ti­tet­skim je­zič­kim kri­te­ri­ju­mi­ma. Kao da su­šti­nu nji­ho­vog je­zič­kog „po­sto­ja­nja“ po­ga­đa­ju afo­ri­zmi A. Čo­tri­ća „Ko go­vo­ri bo­san­ski i cr­no­gor­ski je­zik, taj si­gur­no zna i ame­rič­ki, austrij­ski, bra­zil­ski i ar­gen­tin­ski“, i A. Balj­ka – „Hr­va­ti, Bo­šnja­ci i Cr­no­gor­ci go­vo­re je­zi­kom ko­ji od­lič­no raz­u­me­ju Sr­bi jer im je ma­ter­nji“. Ti je­zi­ci ni­su „lin­gvi­stič­ki je­zi­ci“, ne­go „po­li­tič­ki je­zi­ci“.

A „po­li­tič­ki je­zi­ci“ su oni ko­ji su sa­mo ime­nom je­zi­ci, jer ne udo­vo­lja­va­ju ni­jed­nom od na­ve­de­nih lin­gvi­stič­kih kri­te­ri­ju­ma iden­ti­fi­ka­ci­je „lin­gvi­stič­kog“ je­zi­ka. Zbog to­ga „pre­i­me­no­va­nje“ jed­no­ga je­zi­ka ne zna­či isto­vre­me­no i po­sto­ja­nje dru­gog je­zi­ka. To zna­či da ni pre­i­me­no­va­nje Vu­ko­vog srp­skog je­zi­ka ni­je do­ve­lo do na­stan­ka no­vih je­zi­ka, ne­go sa­mo do na­stan­ka raz­li­či­tih ime­na za srp­ski je­zik. 

Da­nas za­to ter­min srp­ski je­zik u (so­cio)lin­gvi­sti­ci ima dva zna­če­nja. On je ob­je­di­nja­va­ju­ći ter­min za sve sa­mo de­li­mič­no nor­ma­tiv­no raz­li­či­te va­ri­jan­te Vu­kov(sk)og srp­skog je­zi­ka, ali i po­seb­na nor­ma­tiv­na va­ri­jan­ta tog ob­je­di­nja­va­ju­ćeg je­zi­ka, va­ri­jan­ta ko­ja se u ne­kim nor­ma­tiv­nim re­še­nji­ma raz­li­ku­je od ono­ga što pro­pi­su­je „hr­vat­ska“, „bo­šnjač­ka“ i „cr­no­gor­ska va­ri­jan­ta“.

Da je da­na­šnji srp­ski je­zik nad­re­đen svim svo­jim va­ri­jan­ta­ma, vi­di se i po to­me što on je­di­ni ima nor­ma­tiv­na oba knji­žev­na iz­go­vo­ra (i ekav­ski i ije­kav­ski), dok nje­go­ve va­ri­jan­te ko­je se zo­vu „hr­vat­ski“, „bo­san­ski/bo­šnjač­ki“ i „cr­no­gor­ski je­zik“ ima­ju kao nor­ma­ti­van sa­mo ije­kav­ski iz­go­vor. Isto je i sa pi­smom, iako je ći­ri­li­ca je­di­no srp­skim usta­vom pro­pi­sa­no slu­žbe­no pi­smo, u srp­skom je­zi­ku se ko­ri­sti i ći­ri­li­ca i la­ti­ni­ca (čak ne­u­po­re­di­vo vi­še la­ti­ni­ca), dok osta­le nje­go­ve va­ri­jan­te pro­pi­su­ju sa­mo la­ti­ni­cu kao pi­smo.

Za­to da­nas srp­ski je­zik, kao nor­ma­tiv­no po­li­cen­tri­čan je­zik, u srp­skoj fi­lo­lo­gi­ji ima zna­če­nje i srp­skog je­zi­ka i srp­skih je­zi­ka, tj. on ob­je­di­nja­va sav srp­ski Vu­kov(sk)i je­zik bez ob­zi­ra na raz­li­či­ta ime­na svo­jih va­ri­ja­na­ta. 

Pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du i FI­LUM-a u Kra­gu­jev­cu


Komentari34
e8542
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Mira
Srbijanski jezik je posebni jezik u odnosu na hrvatski jezik. Suvremeni srbijanski nastaje pod utjecajem hrvatskog jezika, preko čije je jezične riznice Vuk pokušao osuvremeniti primitivni slavjenoserbski i udaljiti ga od liturgijskog starobugarskog jezika iz političkih razloga. Također, ima suprotna načela od hrvatskog jezika - srbijanski je asimilatorski, za razliku od čistunskog hrvatskog. Fonetski je, za razliku od morfonološkog hrvatskog i koristi hrvatsku latinicu (gajicu). Nema narječja.
Milan R
Јер, да смо ми Срби кроз историју били довољно сурови као Енглези, СРБСКИ ЈЕЗИК би на Балкану био прихваћен једнако као што су Шкоти, Ирци и Велшани усвојили ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК на британским острвима ! O čemu vi pišete ? Škoti, oni iz nizine, ne brđani, koriste anglo-sakonski kao svoj materinji jezik. Irski i velški su iščezli, ali ne zbog neke "surovosti", nego ekonomske i političke vlasti Engleza. Srbi nikada do 1918. nisu imali vlast na Hrvatima i Bošnjacima (a pitanje je jesu li i onda). Jezik se standadizirao konačno u 19. stoljeću, a dotle su Hrvati imali brdo knjiga na svom jeziku, ako hoćete, štokavskom (uz čakavski i kajkavski). I Bošnjaci su imali, doduše slabiju, književnost na arebici i štokavskom. Ti se narodi nisu osjećali Srbima ni onda ni kasnije- pa što onda mislite da su "Srbi" mogli da "nametnu" ? Da li je Skerlić mislio nešto nametati ? Belić ? Pavle Ivić ? Manite se ćorava posla.
трифртаљаједнешлајфне *
Да смо хтели, а нарочито умели, да се договоримо, одавно би ИСТИ ЈЕЗИК који СВИ користимо, а крстимо га са најмање четири имена, назвали ЈЕДНИМ (JУГОСЛАВЕНСКИ или БАЛКАНСКИ или ХЕРЦЕГОВАЧКИ или...) ! Полемика која се развија у коментарима читалаца испод овог ( по мом мишљењу ОДЛИЧНОГ) ТЕКСТА то ПОТВРЂУЈЕ. Јер, да смо ми Срби кроз историју били довољно сурови као Енглези, СРБСКИ ЈЕЗИК би на Балкану био прихваћен једнако као што су Шкоти, Ирци и Велшани усвојили ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК на британским острвима ! Oвако, на жалост, највише су У ПРАВУ они међу нама, на овом зиду, који сматрају да су овакви текстови и расправе РАСИПАЊЕ ДРАГОЦЕНЕ ЕНЕРГИЈЕ или МЛАЋЕЊЕ ПРАЗНЕ СЛАМЕ ! Чувајмо свој СРБСКИ ЈЕЗИК и ПИСМО (ЋИРИЛИЦУ) , a ако имамо вишак енергије , почнимо да се бранимо од АГРЕСИЈЕ ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА који, последњих деценија, највише захваљујући интернету, осваја читаву ПЛАНЕТУ.
Rus' Slavo
3. Katolici (potonji Hrvati, u Slavoniji, Hrvatskoj, Dalmaciji, Bosni, Hercegovini) imaju razvijenu književnost na narodnom jeziku najmanje 200 godina prije Vuka, koji je sam koristio (zacijelo i prepisivao) rječnike od katoličkih autora, koje je on sam nazivao "šokačkim rječnicima" (ovdje "Šokac" znači katolik). Do Vukove reforme u Srbiji i Vojvodini književni je jezik slavjano-serbski, katolički se štokavski autori PREVODE na "prosti serbski jazik", o čemu piše i sam Vuk. Tako da štokavska književnost (osim u Srbiji i Vojvodini) ne počinje s Vukom. 4. Taj se "Vukov" štokavski jezik kroz vijekove nazivao raznim imenima, samo jedno od njih je srpsko. Kao što ni tada nije bilo održivo da taj jezik nosi ime jedne(doduše najveće) vjerske skupine, nije ni danas. Tada je naime glavni Vukov sljedbenik dao ime tom "Vukovom" jeziku: "hrvatski ili srpski". 4. Jedino iz Vukove reforme i naslijedstva čega se Srbi i srpski lingvisti danas drže jesu: srpsko ime jezika i članak "Srbi svi i svuda"
Rus' Slavo
1. Nacije (narodi) u današnjem značenju te riječi formiraju se upravo u 19. stoljeću (kad je i vrhunac djelovanja Karadžića i njegovih sljedbenika) 2. Naziv "Srbin" do toga vremena značio je isključivo pripadnost pravoslavnoj crkvi, i nije imao obilježje nikakve nacionalne pripadnosti ili svijesti (isto kao što su nazivi "Turčin" i "Latin" označavali muslimane, odnosno katolike) 3. Katoličko stanovništvo također nije imalo razvijenu nacionalnu svijest do toga vremena. Te su neki učeni i obrazovani katolici prigrlili srpsko nacionalno ime. Ti su Srbi-katolici bili "bijele vrane", i taj pokret nikad nije zahvatio šire narodne mase, i bio je ograničen na pojedince (među kojima je bilo i katoličkih popova). Ondašnja pravoslavna crkva, kao ni današnja SPC, nije priznavala da neki katolici mogu imati srpsko ime, što samo potvrđuje činjenicu da je "Srbin" isključivo vjera.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja