Novi Sad – Na predlog Mira Vuksanovića, dopisnog člana SANU, Ogranak SANU u Novom Sadu odlučio je da tokom pet godina organizuje pet tematskih skupova. Prošle godine, održan je naučni skup: „Srpska poezija danas”, a ove: „Srpska proza danas”. U radu okruglog stola učestvovali su: Miro Vuksanović, Marko Nedić, Radivoje Mikić, Jovan Delić, Petar Pijanović i Aleksandar Jerkov.
Stevan Pilipović predsednik Ogranka SANU u Novom Sadu, rekao je da je zamisao ovog petogodišnjeg projekta potvrda i briga najodgovornijih za srpsku reč, za književnost i jezik srpskog naroda smeštenog u raznim delovima bivše nam zemlje, i šire, svih onih u svetu koji srpskom narodu pripadaju.
Osnovna namera projekta, objašnjava Miro Vuksanović, jeste da se definiše savremeni srpski književni korpus. To znači da se dobije kratak, ali što obuhvatniji prikaz savremenog književnog stvaranja na srpskom jeziku, u svim žanrovima (poezija, proza, esej, kritika, drama, literatura za decu), u Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Rumuniji, Mađarskoj i drugim zemljama.
Govoreći o poetičkom pluralizmu kao jednoj od trajnijih osobina srpske književnosti, Radivoje Mikić primetio je da nisu tako retki slučajevi da kad se nabrajaju naši najbolji savremeni prozni pisci, uz neizbežne Andrića i Crnjanskog, uslede još dva ili tri imena (recimo Pekić, Kiš, Albahari), dok se, iz ovih ili onih razloga, izgube Vladan Desnica, Mihailo Lalić, Meša Selimović, Antonije Isaković, Miodrag Bulatović, da o, primera radi, Bošku Petroviću, Aleksandru Tišmi, Pavlu Ugrinovu i Slobodanu Džuniću, ili Voji Čolanoviću, Svetlani Velmar Janković, Dobrilu Nenadiću, Vidosavu Stevanoviću, Milisavu Saviću ili Miroslavu Josiću Višnjiću, Milici Mićić Dimovskoj i ne govorimo. Isto tako, kaže Mikić, da li je prirodno da kad se nabrajaju nešto mlađi pisci, uzAlbaharija, Petkovića, Basaru, Petrinovića, Gorana Petrovića, i ne pomenu Radoslav Bratić i Jovan Radulović? Da li je tu reč o običnom previdu, nepoznavanju ili svesnom prećutkivanju? Moramo biti, verujem, sasvim otvoreni – pogled na književnost se opet ideologizovao.
Koje su to ključne osobine, zapitao je Jovan Delić, stoleća iza nas. To su svetski ratovi, logori, fašizam, komunističke revolucije, dvostruko stvaranje i dvostruko razaranje Jugoslavije, kao direktna posledica društvenih zbivanja, neslućeni tehničko-tehnološki napredak, atomska bombardovanja, velika migraciona kretanja... Sirija se prvo dogodila Srbima. Srpska književnost i srpski duhovni prostor dramatično se sužavaju. Jugoslovenska književna zajednica je razorena.
Petar Pijanović se bavio modernošću u savremenoj srpskoj prozi. Moderno se obično razumeva u opoziciji prema onome što je tradicionalno i klasično. Za razliku od onoga što je u književnosti već poznato i oveštalo, moderno i modernost ukazuju na sadržaje i forme onoga što nije dovoljno poznato niti istrošeno.
U međuratnom dobu, Stanislav Vinaver pisao je kako je „ravnoteža poremećena” i u zbiljskom svetu i u književnom tekstu. Drugi rat bio je znak kako je svet za neko vreme nestajao u ambisu istorije, pa se u istoriju opet vraćao. Nedugo iza Drugog svetskog rata, modernost je kroz poetike osporavanja ponovo nalazila svoje pisce. Jedan od njih je bio Miodrag Bulatović koji se 1955. pojavio prevratničkom zbirkom „Đavoli dolaze”. Više od Pekića, Kiša i Bulatovića srpsku savremenu prozu inovirao je Milorad Pavić „Hazarskim rečnikom” (1984). Mogući podsticaj dao mu je Kiš tekstom u kojem za svoj ideal uzima knjigu koja bi se, osim kao knjiga, mogla čitati i kao enciklopedija. Kada je reč o osavremenjivanju pripovedačkog postupka u savremenoj srpskoj prozi, sasvim osobeno mesto ima Radovan Beli Marković.
O srpskoj književnosti danas, smatra Aleksandar Jerkov, potrebno je govoriti i to sa velikom ozbiljnošću, pa čak i sa zabrinutošću. Više od 150 godina imali smo veliku noviju književnost, kao što je velika bila i srednjovekovna i usmena književnost, a i književnost primorja, koja, nažalost, više nije naše onako kako je trebalo da bude. Ipak, niko nam ne može garantovati da ćemo tako veliko stvaralaštvo imati i ubuduće. Ono što se dešava u književnoj kulturi – politizacija manje, a popularizacija više, preti da ukine ovaj niz velikih dela koji je obeležio našu prošlost.
U poruci koji je skupu uputio Radovan Beli Marković kaže se: „S otvorenim nestrpljenjem čekaju se ovakvi skupovi, pošto književnost ovog doba ima pravo da promišlja sebe, a i da svojim načinom „ućutkuje“ one koji potiru književnu reč u svesti svog naroda...“, a u poruci Milisava Savića stoji: „Srpska proza sve više postaje komentar. Esejistički diskurs preovlađuje nad pripovedačkim. Profesorska književnost potisnula je banditsku“.
Narednih godina biće organizovana još tri okrugla stola: „Srpska književna kritika i esejistika danas” (2016), „Srpska dramska književnost danas” (2017) i „Srpska književnost za decu danas” (2018).
