sreda, 20.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:47

U potrazi za boljim životom

petak, 09.10.2015. u 19:56
(Фото Д. Ђорђевић)

Inspirisan istoimenim filmom Džima Džarmuša, tekst predstave „Kafa i cigarete – pozdrav iz Beograda” Mije Knežević čini desetak fragmenata, čiji su likovi međusobno povezani, porodičnim, partnerskim ili profesionalnim odnosima. Glumci Tihomir Stanić (Profesor, Danilo), Dara Džokić (Azra), Milica Mihajlović (Ivana), Marko Grabež (Student), Milica Trifunović (Maša) i Svetozar Cvetković koji nastupa virtuelno (uključuje se u razgovor sa Azrom preko Skajpa) solidno razigravaju svakodnevne životne situacije. Teme koje se pokreću su složenost porodičnih odnosa, emigracija, razlike između života u Evropi i života na prostoru bivše Jugoslavije, odnos društva prema pušenju i dokolici uopšte, uticaj novih medija i tehnologija na svakodnevicu. Predstava nema umetničkih pretenzija, a sa time ni naročitog scenskog jezika. Glumci igraju na oskudno uređenoj sceni, bez uplitanja markantnije režije. Ali, zbog savremenosti tematike, laganog humora koji sadrži, i korektne igre glumaca, verujemo da će predstava imati svoju publiku, među onima koji nemaju umetničke zahteve od teatra, potrebu za angažmanom ili upijanjem kreativnijeg izraza. Ipak, u vezi sa time se nameće pitanje opravdanosti postavljanja ove predstave na veliku scenu Ateljea 212, teatra koji je negovao (neguje?) umetnički zahtevniji pristup.

Predstava „Istrajnost“ reditelja Žan-Batista Demarinjija, premijerno u petak prikazana u beogradskom kamernom teatru „Le Studio“ u Venizelosevoj ulici, bavi se srodnim temama, emigracijom i potragom za boljim životom, u konkretnom i simboličkom smislu. No, u nju je utisnuto znatno više kreativnosti i višeznačja nego u predstavi Ateljea 212. Tekst je nastao tokom proba, pri čemu su glumcima, Mirku Jokiću, Marku Petroviću, Ani Jovanović, Olgi Simić i Milanu Tomiću, bile zadate teme i situacije iz drame „Parobrod istrajnost“ Šarla Vildraka koji je poslužio kao polazište.

Glavni akteri su dva brata, Jan i Siniša, zaglavljeni u kafani u Trstu, gde čekaju da se ukrcaju na brod za Ameriku, koji bi trebalo da ih odvede u kvalitetnije životne okolnosti. Tu se upoznaju sa konobaricama i lokalnim pijancima, iz različitih bivših jugoslovenskih republika. Ova dramska situacija je plodno zemljište za nicanje tema napuštanja doma i odlaska u novi svet, stvarnosti i iluzija promena kvaliteta života putem emigracija, ali i za bavljenje nacionalnim različitostima na prostoru bivše Jugoslavije, kao i melodramskim sadržajima, odnosima između emocija i racija.

Demarinjijeva režija je sveža i specifična, utemeljena u diskretnom poetskom realizmu, multimedijalnom, snažno vizuelnom i prodornom muzičkom izrazu. Priča se prostire u fragmentima, iseckano, scene se često ređaju kroz kratke rezove, donekle nalik jeziku filma. Naracija je obložena upadljivom emocionalnošću koju pored ekspresivne igre glumaca bitno gradi i muzika. Sa jedne strane je ona univerzalno poetska, mekana, nostalgična, kada slušamo klavirski minimalizam Erika Satija koji je lajtmotiv, sa druge podvlači prenaglašeni balkanski patos, kroz narodne pesme sa bivših jugoslovenskih prostora, a sa treće ističe bunt kroz razvezanu seksualnost pesama eks-ju roka, na primer „Zabranjenog pušenja“. Poetsko-simbolička značenja radnje naglašavaju i suptilni elementi pozorišta senki i video-projekcije (Sanja Maljković), arhivski crno-beli snimci morskih plovidbi, koji univerzalizuju radnju, podižu je na jedan vanvremenski nivo. Tema emigracije se višeznačno problematizuje, ne samo kao konkretan odlazak u potragu za boljim materijalnim okolnostima, već i kao mogućnost obnavljanja sopstva, kroz menjanje perspektive, izmeštanje.

Pozorište „Le Studio“ je privatna inicijativa koja postoji od 2013. godine i koju svakako treba podržati, jer afirmiše istinsku potrebu za kreativnošću, za igrom, za tumačenjem i osmišljavanjem sveta u kome živimo. Osobenost ovog teatra je prisnost sa publikom, otvaranje prema nama, približavanje, rušenje koncepta izolovanog, nedodirljivog, građanskog pozorišta, što je Beogradu i te kako potrebno. Zapravo je začuđujuće što nemamo više ovakvih inicijativa, no verujemo da će se to menjati u skorijoj budućnosti, i da će Beograd, u tom pogledu, postati nalik evropskim prestonicama koje često imaju mnogo prisnih scenskih prostora čiji autori veoma profesionalno pristupaju teatarskom stvaranju.  


Komentari1
2bab3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kritika / Pozorište

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja