sreda, 27.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 09.10.2015. u 19:56

U potrazi za boljim životom

(Фото Д. Ђорђевић)

Inspirisan istoimenim filmom Džima Džarmuša, tekst predstave „Kafa i cigarete – pozdrav iz Beograda” Mije Knežević čini desetak fragmenata, čiji su likovi međusobno povezani, porodičnim, partnerskim ili profesionalnim odnosima. Glumci Tihomir Stanić (Profesor, Danilo), Dara Džokić (Azra), Milica Mihajlović (Ivana), Marko Grabež (Student), Milica Trifunović (Maša) i Svetozar Cvetković koji nastupa virtuelno (uključuje se u razgovor sa Azrom preko Skajpa) solidno razigravaju svakodnevne životne situacije. Teme koje se pokreću su složenost porodičnih odnosa, emigracija, razlike između života u Evropi i života na prostoru bivše Jugoslavije, odnos društva prema pušenju i dokolici uopšte, uticaj novih medija i tehnologija na svakodnevicu. Predstava nema umetničkih pretenzija, a sa time ni naročitog scenskog jezika. Glumci igraju na oskudno uređenoj sceni, bez uplitanja markantnije režije. Ali, zbog savremenosti tematike, laganog humora koji sadrži, i korektne igre glumaca, verujemo da će predstava imati svoju publiku, među onima koji nemaju umetničke zahteve od teatra, potrebu za angažmanom ili upijanjem kreativnijeg izraza. Ipak, u vezi sa time se nameće pitanje opravdanosti postavljanja ove predstave na veliku scenu Ateljea 212, teatra koji je negovao (neguje?) umetnički zahtevniji pristup.

Predstava „Istrajnost“ reditelja Žan-Batista Demarinjija, premijerno u petak prikazana u beogradskom kamernom teatru „Le Studio“ u Venizelosevoj ulici, bavi se srodnim temama, emigracijom i potragom za boljim životom, u konkretnom i simboličkom smislu. No, u nju je utisnuto znatno više kreativnosti i višeznačja nego u predstavi Ateljea 212. Tekst je nastao tokom proba, pri čemu su glumcima, Mirku Jokiću, Marku Petroviću, Ani Jovanović, Olgi Simić i Milanu Tomiću, bile zadate teme i situacije iz drame „Parobrod istrajnost“ Šarla Vildraka koji je poslužio kao polazište.

Glavni akteri su dva brata, Jan i Siniša, zaglavljeni u kafani u Trstu, gde čekaju da se ukrcaju na brod za Ameriku, koji bi trebalo da ih odvede u kvalitetnije životne okolnosti. Tu se upoznaju sa konobaricama i lokalnim pijancima, iz različitih bivših jugoslovenskih republika. Ova dramska situacija je plodno zemljište za nicanje tema napuštanja doma i odlaska u novi svet, stvarnosti i iluzija promena kvaliteta života putem emigracija, ali i za bavljenje nacionalnim različitostima na prostoru bivše Jugoslavije, kao i melodramskim sadržajima, odnosima između emocija i racija.

Demarinjijeva režija je sveža i specifična, utemeljena u diskretnom poetskom realizmu, multimedijalnom, snažno vizuelnom i prodornom muzičkom izrazu. Priča se prostire u fragmentima, iseckano, scene se često ređaju kroz kratke rezove, donekle nalik jeziku filma. Naracija je obložena upadljivom emocionalnošću koju pored ekspresivne igre glumaca bitno gradi i muzika. Sa jedne strane je ona univerzalno poetska, mekana, nostalgična, kada slušamo klavirski minimalizam Erika Satija koji je lajtmotiv, sa druge podvlači prenaglašeni balkanski patos, kroz narodne pesme sa bivših jugoslovenskih prostora, a sa treće ističe bunt kroz razvezanu seksualnost pesama eks-ju roka, na primer „Zabranjenog pušenja“. Poetsko-simbolička značenja radnje naglašavaju i suptilni elementi pozorišta senki i video-projekcije (Sanja Maljković), arhivski crno-beli snimci morskih plovidbi, koji univerzalizuju radnju, podižu je na jedan vanvremenski nivo. Tema emigracije se višeznačno problematizuje, ne samo kao konkretan odlazak u potragu za boljim materijalnim okolnostima, već i kao mogućnost obnavljanja sopstva, kroz menjanje perspektive, izmeštanje.

Pozorište „Le Studio“ je privatna inicijativa koja postoji od 2013. godine i koju svakako treba podržati, jer afirmiše istinsku potrebu za kreativnošću, za igrom, za tumačenjem i osmišljavanjem sveta u kome živimo. Osobenost ovog teatra je prisnost sa publikom, otvaranje prema nama, približavanje, rušenje koncepta izolovanog, nedodirljivog, građanskog pozorišta, što je Beogradu i te kako potrebno. Zapravo je začuđujuće što nemamo više ovakvih inicijativa, no verujemo da će se to menjati u skorijoj budućnosti, i da će Beograd, u tom pogledu, postati nalik evropskim prestonicama koje često imaju mnogo prisnih scenskih prostora čiji autori veoma profesionalno pristupaju teatarskom stvaranju.  

Komеntari1
11b02
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja