subota, 17.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
nedelja, 11.10.2015. u 22:00

I da smo ubili Tita, ništa se ne bi promenilo

Јосип Броз у редакцији Политике 1969. (Фото Стеван Крагујевић)

Čačak – Ja sam star čovek i moram da brinem o večnosti koja je podugačka. Zašto bih nju izgubio zbog ovozemaljskog kratkog života od stotinak godina. Zato pokušavam da pred Bogom budem ispravan kako bih zaslužio život večni.

Tako danas besedi Radoš Stevlić (77), koji je pre četiri decenije u Čikagu uhapšen, otužen i osuđen na deset godina robije zbog pripreme i pokušaja atentata na Josipa Broza Tita.

– Kao i moji saborci, smatrao sam da je Josip Broz lažni car Šćepan Mali i da ne zaslužuje da vlada Srbijom. Sa druge strane, bio sam svestan da po našoj veri nemam pravo da oduzmem čoveku život, i možda je bolje što se sve završilo kako i jeste. I da smo ga tada likvidirali, ništa se ne bi promenilo – priča Stevlić za „Politiku”.

Već pola stoleća živi u SAD a onomad se, nakratko, vratio u zavičaj da bi u rodnoj Gornjoj Gorevnici kraj Čačka zapalio voštanice na večnoj kući predaka i srodnika. I da bi se video sa sestrama: Glikerijom (svetovno Jovanka) koja se zamonašila 1955. godine sa 16 leta i danas je igumanija u manastiru Sveta Petka kod Paraćina, i Tajsijom (Nada), kaluđericom u istoj bogomolji. I njihov otac Mihailo Stevlić („Pre onog rata išao je na kurs kod vladike Nikolaja, u Žiču”, priča Radoš) napustio je ovozemaljski svet kao monah Ravanice, i sahranjen je u tom hramu pod duhovnim imenom istim kao što je bilo mirsko.

I Radoš je, kao junoša, svršio Bogosloviju u Beogradu ali nikad, život i ljudi hteli su tako, nije bio rukopoložen za sveštenika niti primljen na studije teologije čemu je stremio. („Patrijarh srpski German naredio je svim episkopima da ne smeju da rukopolože nikoga od bogoslova koji su se opredelili za vladiku Dionisija. Ja sam tražio da se upišem na teologiju ali je patrijarh kazao mome episkopu Emilijanu pakračkom – ’Dok sam ja patrijarh’ – tako mi je rekao Emilijan – ’on se neće upisati na Teološki fakultet’”.)

To i izraziti antikomunistički stav usmerili su ga ka Italiji i političkom azilu 1966 („Preko logora u gradiću Latina, Musolinijevom rodnom mestu, dobio sam vizu za SAD”).– Najpre sam, godinu i po, radio u jednoj fabrici u Čikagu jer nisam našao ništa bolje, a onda sam kupio jedan restoran sa 70 mesta i sobama za izdavanje, i istovremeno počeo da razvijam privatni posao sa kućama. Odmah sam se obreo u našem emigrantskom krugu i brzo postao predsednik Crkvenoškolske opštine „Sveti Nikola” u Čikagu. Svake godine kupovao sam po jednu kuću dok me 1976. nisu uhapsili agenti Federalnog istražnog biroa (FBI).

Jugoslovenska vlada je, opisuje sagovornik, tih godina Stejt departmentu u Vašington uputila spisak sa imenima 146 osoba, svi su Srbi razume se, sa zahtevom da ih američke vlasti pohapse.

– Stejt department je odgovorio ovima u Beogradu da ne mogu da hapse toliki narod, to je puk vojske, pa se sve svelo na nas šestoricu: Nikolu Kavaju, Stojiljka Kajevića, Boška Radonjića, Životija Savića, Nikolu Živovića i moju malenkost. Danas, živi smo samo Kajević i ja. Glavna optužba bila je pokušaj ubistva Josipa Broza Tita.

Nekoliko godina pre toga, Stevlić se iselio iz Čikaga:

– Tada je Udba ubijala naše istaknute ljude u Evropi, pa se preselila u Ameriku. Sastanemo se i većamo ko je sledeći od nas. Zato sam kupio imanje na 60 kilometara od Čikaga, nastanio se tu i počeo da podižem zid oko imanja da bih se obezbedio od napada agenata Udbe. Kad su jednog dana kod mene upala petorica ljudi sa mašinkama, odmah sam pomislio: oni su. Poletao sam u zaklon, iza automobila, ali sam se obradovao kad sam čuo: „Ovo je FBI, ustanite i stavite ruke na kola”.

Dok su ga vozili u centralni zatvor Čikaga, upitao je agente Biroa:– Zar ste morali tako teatralno da me hapsite? Toliko puta sam bio kod vas u kancelariji, mogli ste da me pozovete telefonom i jednostavno bih došao. Onaj jedan kaže: „Tako nam je bio naređeno, da sve izvedemo kao da hapsimo opasne teroriste”.

Stevlić danas pripoveda da je na suđenju u Čikagu „Kavaja odmogao i sebi i ostalima”.– Protiv mene su imali osam tačaka optužbe, Kajevića devet, protiv Kavaje pet tačaka. Moja maksimalna kazna mogla je da bude 65 godina, Nikolina 35. Ali, na kraju, meni su dali deset a njega je sudija osudio na 20 godina zato što je svojim jezikom upropastio čitavu stvar. Kavaja na suđenju uperi prst ka sudiji i kaže mu – „Ti mene ne možeš da osudiš koliko ja mogu da izdržim, kad tad ja ću stati na tle slobodne Srbije”. Dalje mu Nikola priča: „Da su ovi iz FBI kod mene u Crnoj Gori sve bi ih povešao na bandere, a i tebe Sulejmane”, obrativši se federalnom tužiocu O’ Salivenu. Sudija na to reče Kavaji – „You are One Man Army” – i udvostruči mu kaznu.

A šta je, u stvari, istina oko atentata na Tita? Radoš objašnjava da su se naši emigranti u SAD tri puta pripremali da ubiju predsednika SFRJ.– Jedan pokušaj propao je u Meksiko Sitiju za vreme Brozove posete. To je bilo 1965. godine, pre mog dolaska u Ameriku. Tamo su iz SAD išli Dragiša Kašiković, preodenut u katoličkog sveštenika, a Kavaja i neki Milan Srbin, kome nikad prezime nisam zapamtio, bili su navodno turisti sa fotoaparatima, ali su u njima nosili bombe. Nikola mi je kasnije pričao da nigde nisu mogli da priđu ni blizu Broza, bio je strašno čuvan.

Drugi plan je propao u Filadelfiji (SAD):– Oko aerodroma je bio dubok jarak i tu je Kavaja išao u akciju sa snajperkom. Trebalo je da se čeka da Broz izađe iz aviona i krene pešice ka terminalu. Taj deo Nikola je uhvatio na nišan i nije bio problem sa izruči četiri-pet metaka, ali se Broz uopšte nije pojavio iz aviona. Vrata nisu ni otvorili već je pilot, posle sletanja, samo okrenuo letelicu i ponovo je podigao. Tada smo zaključili da smo bili provaljeni i da je neko obavestio FBI, jer nije bilo nikakvog razloga da avion sleti pa ponovo uzleti.

Treći pokušaj propao je u Vašingtonu:– Kajević i ja smo išli u izvidnicu, tražeći mesto gde bi bilo najbolje da se sačeka limuzina Josipa Broza. U Americi je običaj da strani državnik odlazi u Belu kuću sa predsednikom i posle razgovora sa njim izlazi i obilazi oko vrta. U severozapadnom delu Bele kuće je pres-komanda, mi smo mislili da je najbolji momenat da ga sačekamo blizu te zgrade. Kavaja je bio obučen u pilotsku uniformu, jedva sam ga i ja prepoznao. Ali, sa obe strane Brozove limuzine su duge papuče na kojima su napakovani stajali policajci, nije bilo nikakvih izgleda da se priđe. Čujem razne razgovore na raznim jezicima, ko zna čijih agenata, ima KGB-a, MI 6… Mi nismo ni znali gde je Broz tačno, auto je blindiran, pobili bismo nedužan narod. Kavaja je imao mašingever, nosili smo bombe, ali je oko nas bila masa špijuna. Zato smo ćutali i odustali. To je bilo 1975. godine kad je američki predsednik Džimi Karter pozvao Broza u posetu i obećao mu da će pohapsiti sve antititovske elemente u Americi.

Od deset dosuđenih godina, Stevlić je u zatvoru izdržao četiri i po, u robijašnici u Viskonsinu.– Ne mogu da kažem ništa loše o tom zatvoru, možda i zbog toga što su čuvari bili uglavnom vijetnamski veterani, borci protiv komunista kao što sam i ja bio. Ja sam imao jednu hrišćansku grupu koju sam osnovao u zatvoru, dolazili su svake večeri u devet sati robijaši kod mene u sobu na molitvu. Takođe, svake subote sam držao pravoslavnu veronauku za njih. Iako po zatvorskim pravilima zatvorenici ne mogu biti u većim grupama od trojice, kod mene je bilo od 12 do 15 a čuvari me nikad nisu dirali. Zatvorski sveštenik katolik, fader Dan Keli, imao je običaj da kaže: „Jedino je Radoš nevin u zatvoru”.

Tokom robijaških godina Stevlić je odslušao sedam semestara, položio sve ispite i završio ekonomski fakultet, kao najbolji u svojoj generaciji.– Imali smo profesore, učionice. Živeo sam skoro kao u nekom internatu, imao sam svoju sobu, ključ od sobe, police i knjige, nisam ni primećivao da su žice okolo. Studirao sam i pride radio kao činovnik u zatvorskoj kancelariji i tu primao platu. Dobijao sam 1,25 dolara na sat, 325 dolara mesečno, pa sam iz zatvora slao 150 ili 200 dolara mesečno svojoj supruzi Radmili. Na završnoj svečanosti odredili su me da držim zahvalnički govor u ime svih diplomaca zatvora.

Stevlić je, kroz godine, kao stub porodice oko sebe u Americi okupio svoju braću iz Srbije, koji su dolazili jedan po jedan: Joviša (počivši) i Sreten prebegli su kao emigranti, dok je Hranislav došao sa pasošem i ostao u SAD.

Ja sam vlasnik kompleksa od 336 stanova u Glendejlu, nedaleko od Finiksa. To je naselje od oko osam hektara, dugačko kilometar. Kompleks je podignut 1984. godine i ima 20 stambenih zgrada, kao i još jednu sa upravom i kancelarijama. To izdajem pod kiriju i sve sam prepisao bratu Sretenu, deset godina mlađem od mene – rekao je Radoš Stevlić za „Politiku”.

Gvozden Otašević

Komеntari17
af5b9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja