petak, 27.11.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
četvrtak, 15.10.2015. u 10:05

Kako je srpski postao srpskohrvatski

Порцелански медаљони из атељеа Тера Данубијус M. Вукановића Мишела (Александар Додиг/Брзопис)

Sr­bi su na po­čet­ku 20. ve­ka ima­li svoj pra­vo­pis, da bi po­tom ušli u srp­sko­hr­vat­sko pra­vo­pi­sno i je­zič­ko za­jed­ni­štvo, iz ko­ga su iza­šli tek na kra­ju istog ve­ka. Za­jed­ni­štvo je bi­lo re­zul­tat po­li­tič­kih, kul­tur­nih i (so­cio)lin­gvi­stič­kih pri­li­ka kroz ko­je su pro­šli na­ro­di Sr­bi­je, Hr­vat­ske, Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i Cr­ne Go­re.

Ce­lo­vi­ta isto­ri­ja srp­skog pra­vo­pi­sa do sa­da ni­je na­pi­sa­na. Mi­sli­mo na pe­ri­od od Vu­ka Ka­ra­dži­ća do da­nas. Raz­u­me se da je i pre to­ga bi­lo pi­sme­no­sti, ali je Vuk re­for­mom na­pra­vio pra­vo­pi­sni dis­kon­ti­nu­i­tet sa pre­đa­šnjim pe­ri­o­dom. Ilu­stra­tiv­ne su re­či Ive An­dri­ća, ko­ji ni­je spo­rio Vu­ko­vu re­for­mu, ali je na­pi­sao: „Kao sva­ki re­for­ma­tor. Vuk je bio i ru­ši­telj i gra­di­telj, i vi­še gra­di­telj ne­go ru­ši­lac, ali je sa­vre­me­ni­ci­ma, na­ro­či­to u pr­vo vre­me, mo­ra­la bi­ti mno­go vi­dlji­vi­ja ru­ši­lač­ka stra­na nje­go­vog pot­hva­ta.“

Isto­ri­ju srp­skog pra­vo­pi­sa mo­gli bi­smo po­de­li­ti u tri pe­ri­o­da. Pr­vi, je do­vu­kov­ski pe­ri­od, po­tom sle­di vu­kov­ski, i tre­ći je po­sle­vu­kov­ski.

Do­vu­kov­ski pe­ri­od po­čeo je slo­ven­skom, tj. srp­skom pi­sme­no­šću i za­vr­šio se 1818. go­di­ne Srp­skim rječ­ni­kom Vu­ka Ka­ra­dži­ća. Iako je ve­o­ma du­go tra­jao, ne­ma ve­li­kog zna­ča­ja za sa­vre­me­no sta­nje na­še or­to­gra­fi­je.

Vu­kov­ski pe­ri­od tra­jao je po­la ve­ka, po­čeo je 1818. i za­vr­šio se 1868, če­ti­ri go­di­ne po­sle Vu­ko­ve smr­ti, ka­da je ski­nu­ta i po­sled­nja za­bra­na sa Vu­ko­vog re­for­ma­tor­skog ra­da u Sr­bi­ji. Vu­kov pra­vo­pis kod Sr­ba je u upo­tre­bi još od stva­ra­nja, ali pot­pu­no od ko­nač­nog ozva­ni­če­nja (1868), do da­nas, sa ma­njim iz­me­na­ma u ne­kim slu­ča­je­vi­ma. Ka­sni­je je si­ste­mat­ski iz­lo­žen u Srp­skoj gra­ma­ti­ci Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća (1894) i u stu­di­ji Lju­bo­mi­ra Ne­di­ća O pra­vo­pi­su i in­ter­punk­ci­ji (1894).

Pr­va dva pe­ri­o­da je­su ce­li­ne ko­je ni­je nu­žno de­li­ti na no­ve pot­pe­ri­o­de, dok se za tre­ći pe­ri­od to ne mo­že re­ći. Po­sle­vu­kov­ski pe­ri­od ob­u­hva­ta kraj de­vet­na­e­sto­ga i ceo dva­de­se­ti vek i mo­že bi­ti po­de­ljen na če­ti­ri pot­pe­ri­o­da: a) pe­ri­od kon­so­li­do­va­nja nor­me (1868–1923); b) pe­ri­od Alek­san­dra Be­li­ća (1923–1960); v) pe­ri­od Ma­ti­ce srp­ske (1960–1993) i g) no­vi pe­ri­od (po­sle 1993).

Srp­ski pra­vo­pis je na pre­la­zu iz 19. u 20. vek već kon­so­li­do­van i sta­bi­lan. To je pe­ri­od ka­da su pri­hva­ćeni u ce­li­ni srp­ski pra­vo­pis i Vu­ko­va pra­vo­pi­sna re­še­nja pre stva­ra­nja pr­ve Ju­go­sla­vi­je. Pra­vo­pi­sno pri­bli­ža­va­nje Hr­vat­ske i Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne de­si­lo se kra­jem 19. ve­ka, ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja pre stva­ra­nja pr­ve Ju­go­sla­vi­je, a Cr­na Go­ra je sve do kra­ja 20. je­zič­ki i pra­vo­pi­sno bi­la srp­ska.

Kraj 19. ve­ka je i pra­vo­pi­sno i je­zič­ki u ce­li­ni bio pe­ri­od ka­da su se Hr­va­ti pot­pu­no pri­bli­ži­li Sr­bi­ma. Ta­da su do­bi­li pra­vo­pis na Vu­ko­vim i vuk-da­ni­či­ćev­skim osno­va­ma i pra­vi­li­ma, a Vu­kov prin­cip „Pi­ši kao što go­vo­riš“ u Za­gre­bu je tu­ma­čen „Pi­ši kao Vuk“. U Hr­vat­skoj se 1892. po­ja­vio Hr­vat­ski pra­vo­pis Iva­na Bro­za ko­ji će, s ma­njim iz­me­na­ma, ka­sni­je kao Bo­ra­ni­ćev, funk­ci­o­ni­sa­ti sve do 1960. go­di­ne. Autor u pred­go­vo­ru pi­še (1892): „Ja sam iz­ra­dio pra­vi­la u glav­no­me pre­ma na­če­li­ma ko­jih se dr­žao Vuk i Da­ni­čić, a sa­mo gdje­što od­stu­pio sam od nji­ho­va pi­sa­nja.“ 

Iako pod oku­pa­ci­jom, Bo­sna i Her­ce­go­vi­na je kra­jem 19. ve­ka u ce­li­ni pri­hva­ti­la srp­ski pra­vo­pis i nje­go­va re­še­nja, o če­mu ilu­stra­tiv­no sve­do­či ci­tat iz Re­vi­zi­je pra­vo­pi­sa srp­sko-hr­vat­sko­ga je­zi­ka ko­ji je pot­pi­sao za­me­nik ze­malj­skog po­gla­va­ra u Sa­ra­je­vu: „Za pi­sme­no upo­tre­blja­va­nje srp­sko-hr­vat­sko­ga je­zi­ka uve­den je 1883. u ovo­zem­ne jav­ne ure­de i ško­le tzv. Vuk-Da­ni­či­ćev fo­net­ski pra­vo­pis.“ 

Sr­bi su kra­jem 19. i po­čet­kom 20. ve­ka do­bi­li ne­ko­li­ko pra­vo­pi­snih pri­ruč­ni­ka i pre pra­vo­pi­sa Alek­san­dra Be­li­ća iz 1923. Ta­kvi su Srp­ski pra­vo­pis za škol­sku upo­tre­bu (1884) Ste­ve Ču­tu­ri­la i Srp­ska gra­ma­ti­ka sa pra­vo­pi­som (1912) i Srp­ski pra­vo­pis za sred­nje ško­le (1914) Mi­la­na Pe­tro­vi­ća. 

Be­li­ćev pra­vo­pis je sa ma­njim iz­me­na­ma bio zva­nič­ni pra­vo­pis u Sr­bi­ji do 1960. 

„Sva­ko zna da u pi­sa­nju re­či vla­da u na­šem je­zi­ku pri­lič­na ne­jed­na­kost. Za­da­tak je ove knji­ge da tu ne­jed­na­kost, u ko­li­ko je mo­gu­će, uklo­ni.“ Či­ni se da su ove Be­li­će­ve re­či ak­tu­el­ne i da­nas i da se ni­je ni­šta pro­me­nilo ka­da je po­sre­di za­da­tak pra­vo­pi­sa.

Škol­sko i pra­vo­pi­sno uje­di­nje­nje po­sle 1918. išlo je spo­ro. U Sr­bi­ji, Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni i Cr­noj Go­ri ko­ri­šćen je Be­li­ćev, a u Hr­vat­skoj Bo­ra­ni­ćev pra­vo­pis. Oba po­či­va­ju na Vu­ko­vim na­če­li­ma, ali je bi­lo i raz­li­ka u po­je­di­nač­nim re­še­nji­ma. Za­to je ta­da­šnje Mi­ni­star­stvo pro­sve­te do­ne­lo Pra­vo­pi­sno uput­stvo za sve osnov­ne, sred­nje i struč­ne ško­le (1929) ko­je je bi­lo oba­ve­zu­ju­će, što sve­do­či o na­me­ri vla­sti da se po­stig­ne pot­pu­no je­zič­ko i pra­vo­pi­sno je­din­stvo. U uput­stvu se ka­že: „Na­čin pi­sa­nja iz­ne­sen u ovom pra­vil­ni­ku mo­ra se pri­me­nji­va­ti u svim no­vim iz­da­nji­ma škol­skih knji­ga. Ni­je­dan udž­be­nik, bi­lo da pred­sta­vlja no­vo iz­da­nje ra­ni­je iz­da­te knji­ge, bi­lo da se sa­da pr­vi put iz­da­je, ne mo­že bi­ti odo­bren za škol­sku knji­gu, ako ni­je iz­ra­đen po ovim pra­vi­li­ma.“ Ujed­na­če­ni na­čin pi­sa­nja bio je kom­pro­mis iz­me­đu Be­li­će­vih i Bo­ra­ni­će­vih re­še­nja. 

Od­mah je 1930. iza­šlo no­vo iz­da­nje Be­li­će­vog i Bo­ra­ni­će­vog pra­vo­pi­sa, uskla­đe­no sa zah­te­vi­ma Pra­vo­pi­snog uput­stva. 

Ka­da su Hr­va­ti u vi­ho­ru Dru­gog svet­skog ra­ta i pra­vo­pi­sno po­be­gli od Sr­ba do­no­še­njem po­seb­nih za­kon­skih aka­ta, re­a­go­va­le su i ta­da­šnje srp­ske vla­sti. Ta­ko od 1943. ima­mo No­vo pra­vo­pi­sno uput­stvo srp­skog knji­­žev­nog je­zi­ka Ne­di­će­ve vla­de ko­je je bi­lo po­vra­tak Be­li­će­voj nor­mi iz 1923. go­di­ne. 

Po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta po­no­vo je za­vla­da­lo pra­vo­pi­sno je­din­stvo, vra­će­na je Be­li­će­va i Bo­ra­ni­će­va nor­ma iz 1930. Ov­de se vre­di se­ti­ti re­či Jo­va­na Du­či­ća, ve­li­kog pro­tiv­ni­ka ju­go­slo­ven­stva: „Ni­kad Hr­va­ti ni­su za­mi­šlja­li mo­guć­nost da svoj hr­vat­ski vi­dik za­mra­če ju­go­slo­ven­skom ma­glo­vi­to­šću, ni da raz­me­ne svoj sta­ri hr­vat­ski groš za ka­kvu ne­iz­ve­snu ju­go­slo­ven­sku pa­ru.“

Velj­ko Br­bo­rić

Pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du

Komentari35
7d629
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja