petak, 19.10.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 14:44

Srbija je za EU prazan list papira

ponedeljak, 19.10.2015. u 09:05
(Фото Р. Крстинић)

 Za prijem u Unesko potrebna je dvotrećinska većina i Srbija ima još mogućnosti da suprotstavi svoju argumentaciju pritisku Zapada u korist Kosova i da za svoj stav nađe saveznike. Pitanje je samo da li je Srbija spremna da se tu potpuno angažuje, čak i po cenu izvesnog zahlađenja odnosa s velikim evropskim prestonicama, gde se verovatno ne očekuje da će Beograd u svom protivljenju ići do kraja, ističe profesor Leon Kojen, filozof i književni teoretičar.

Kojen je jedno vreme bio savetnik predsednika Srbije Borisa Tadića i koordinator pregovaračkog tima Beograda u dijalogu s Prištinom u vreme prve vlade Vojislava Koštunice. U razgovoru za „Politiku” govori o mogućnosti da Srbija spreči ulazak Kosova u Unesko, načinu kako da se odupre pritiscima da odustane od južne pokrajine, o evropskim integracijama ili nekoj drugoj spoljnoj politici za Srbiju...

Petrit Seljimi, zamenik šefa kosovske diplomatije, kaže da pitanje srpskog pravoslavnog nasleđa uopšte neće biti otvoreno u briselskom dijalogu, jer je ono razmatrano u Beču tokom pregovora koje je, u ime UN, vodio Marti Ahtisari. U vreme kada ste sa Slobodanom Samardžićem vodili pregovarački tim Beograda Srbija je odbacila Ahtisarijev plan. Zašto onda Seljimi to tvrdi?

Ne samo da je Srbija odbacila Ahtisarijev plan, nego je od početka do kraja bečkih pregovora zastupala stav da je zaštita srpskog verskog i kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji jedna od nadležnosti koju Republika Srbija zadržava za sebe, potpuno suprotno onome što je predviđao Ahtisari. Tako smo, recimo, tražili da petnaestak najvažnijih manastira, crkava i spomenika isključivo i trajno obezbeđuju međunarodne vojne snage zajedno s našim policijskim osobljem, koje bi se vratilo u pokrajinu u skladu s Rezolucijom 1244 SB UN. Pored ovoga, u svojim amandmanima smo predvideli da se za zaštitu svih srpskih crkava, manastira i spomenika na KiM brine poseban savet, u kojem bi predstavnici SPC i Vlade Srbije imali „jasnu većinu” u odnosu na međunarodne i prištinske predstavnike, kao što smo i u nizu drugih tačaka predložili bolja rešenja za SPC od onih u Ahisarijevom planu. Seljimi to vrlo dobro zna, i upravo zato lažno predstavlja stvari.

Kako to mislite?

Izveštaj našeg pregovaračkog tima na bečkim pregovorima jednoglasno je usvojen u Narodnoj skupštini i potvrđen posebnom Rezolucijom 25. jula 2007. Koliko znam, Narodna skupština posle toga o ovim pitanjima nije raspravljala i ti stavovi o zaštiti srpskog verskog i kulturnog nasleđa na KiM i danas su na snazi. Za vladu u Prištini, naprotiv, sudeći po nacrtu „Nacionalne strategije za kulturno nasleđe 2015–2025” (datiranom septembra 2015 i dostupnom na njenom sajtu), srpsko versko i kulturno nasleđe na KiM uopšte ne postoji. U tom se žalosnom tekstu govori samo o „kosovskom kulturnom nasleđu”, kao da Srba i pravoslavne vere na Kosovu nikada nije ni bilo.

Ipak, Seljimi i drugi prištinski funkcioneri, kao i britanski šef diplomatije Filip Hamond, tvrde da bi ulaskom Kosova u Unesko srpsko versko i kulturno nasleđe bilo zaštićenije nego danas.

Da bi se nečije versko i kulturno nasleđe štitilo, ono najpre mora da bude priznato kao takvo, a toga kod Albanaca na KiM nema, ni među elitom ni među masom. Ono što Seljimi i drugi prištinski funkcioneri govore u Beogradu ili u Parizu stvar je trenutne taktike, a ne uverenja. Da nije tako, zar ne bi za proteklih 15 godina neko u Prištini nedvosmisleno osudio varvarsko uništavanje srpskih crkava, manastira i grobalja 1999, 2004, pa i kasnije?

Sudeći po događajima ove nedelje, čini se da je pitanje Kosova opet na prekretnici. Može li se danas uopšte još govoriti o politici „I EU i Kosovo”, za koju ste vi još 2007. ocenili da je – promašena?

Srbija je tu politiku stvarno napustila 2010. kada se odrekla razmatranja kosovskog pitanja pod okriljem UN. To je bio jedini okvir u kojem smo mogli da se nadamo kompromisnom rešenju statusnog pitanja. Umesto toga, Srbija je pristala na „posredništvo” EU, koje joj nije donelo ništa osim teških ustupaka i još težih novih zahteva.

Vi, dakle, smatrate da „politika savezništva sa Zapadom” koju vodi današnja Srbija bar što se tiče Kosova nije uspela. Ali, ima li uopšte svrhe voditi neku drugu spoljnu politiku?

Trenutno nije reč o tome može li se voditi druga politika osim proevropske nego o tome na koji način Srbija danas vodi tu politiku. Nijednoj zemlji koja je primljena u EU nisu postavljani zahtevi kakvi se poslednjih godina postavljaju nama, od zahteva za faktičkim pristankom na secesiju dela teritorije do zahteva za „promenom svesti”, i zato mislim da se Srbija danas nalazi pred jasnim političkim izborom.

Na kakav izbor mislite?

Kampanja zapadnih zemalja da Kosovo bude primljeno u Unesko pokazuje da Srbija svojom politikom ni minimalno nije promenila stav Zapada prema kosovskom pitanju. Šta bi se desilo ako bi srpska vlast sutra rekla da, radi „otvaranja poglavlja” i „evropskog puta”, ne želi da se odrekne suvereniteta nad simbolima sopstvenog trajanja kroz vekove – Pećkom patrijaršijom, Gračanicom i Dečanima, i danas živim središtima pravoslavne vere? Da li bi zapadne sile i tada nastavile da podržavaju plan kosovskih Albanaca da otmu celokupnu srpsku imovinu u pokrajini i stave pod svoju vlast srpske srednjovekovne crkve i manastire (da bi ih potom uknjižili kao „kosovsko kulturno nasleđe”) ili bi, ipak, rekle svojim klijentima da su možda preterali?

Ali, zar to ne bi naišlo na ogorčenu kritiku bar dela javnog mnjenja u zemlji i hladno odbacivanje na Zapadu?

Taj deo javnog mnjenja je glasan, ali je po ukupnom političkom uticaju vrlo ograničenog dometa, dok se zapadne sile, kao i sve države, rukovode samo sopstvenim interesima. Zašto bi odbijanje Srbije da se odrekne suvereniteta nad svojim svetinjama i svoje imovine na KiM bilo manje uspešno nego odbijanje ne mnogo moćnih članica EU da prime na desetine hiljada izbeglica koje su im bili namenili Berlin i Brisel?

Srbija je ipak izvan EU, one su unutra...

To nije tako očigledna prednost, jer članice EU mogu da budu preglasane, za razliku od zemlje kandidata.

Pa zašto onda čovek može steći utisak da je EU svemoćna u Srbiji?

Uticaj EU u Srbiji mnogo manje počiva na njenoj popularnosti u biračkom telu, a mnogo više na uverenju političke elite da je neophodno stvoriti dobro mišljenje o nama u Briselu. EU „vlada” u Srbiji zato što srpski političari stalno čekaju da ih najzad ogreje sunce razumevanja iz Brisela, i to je sve. S politikom kakvu EU dosledno vodi prema Srbiji, teško je poverovati da će se to čekanje beskonačno nastaviti.

Kako vam danas izgleda Evropa, posle velike ekonomske krize, grčke finansijske krize, ukrajinske krize, migrantske krize...? Može li EU opstati posle svih tih kriza?

U nekom obliku EU će vrlo verovatno postojati i za 10 do 20 godina, ali kako će tada izgledati prilično je otvoreno pitanje. U samoj Evropi svi se slažu da, zbog daleko nestabilnijih ekonomskih i političkih prilika posle 2008, EU mora ući u ozbiljan proces institucionalnih reformi. Jasno je da će i sam taj proces, kombinovan s izbegličkom krizom ogromnih razmera i drugim izvorima finansijske odnosno političke nestabilnosti (prezaduženost mnogih zemalja EU, ukrajinska kriza, katalonski separatizam, itd.), drastično usporiti, pa i potpuno odložiti proširenje EU novim članicama.

Šta ova situacija znači za Srbiju?

Ona nije toliko nepovoljna koliko možda u prvi mah izgleda. Suočen s neprihvatljivim zahtevima iz Brisela, naš državni vrh ne bi trebalo da reaguje kao da je pred prilikom koja se ne sme propustiti. I da Srbija danas učini sve što se od nje traži, ili u nekom budućem trenutku sve što će se tada tražiti, njoj će se jedino reći da je to „korak u dobrom pravcu” i da samo tako nastavi – Brisel nije davao nikakva jemstva ni zemljama kojima je bio mnogo naklonjeniji nego Srbiji. To otvara prostor da i Srbija sa svoje strane kaže šta ona može, a šta ne može da učini, šta je za nju prihvatljivo pod određenim uslovima, a šta potpuno isključeno.

Zar se Srbija ne bi time našla u još gorem položaju nego danas?

Zašto? Srbija ima odlične odnose, bolje nego u vreme DS-a, s Rusijom i Kinom, koje nam i danas pružaju punu podršku oko Kosova, i ima mnogo mogućnosti da s njima pojača ekonomsku saradnju, koja se i sada dobro razvija. Što se tiče EU, danas je, zbog izbegličke krize, Srbija možda potrebnija njoj nego ona Srbiji. Ako se na uverljiv način iznesu naši uslovi i bude jasno da Srbija neće od njih tek tako odustati, i u Briselu će se neko zapitati da li je stvarno interes EU na Balkanu da podržava do kraja sve zahteve kosovskih Albanaca. U svakom slučaju, posle rđavog iskustva sa Zapadom poslednjih dana (u Parizu s Uneskom, u Briselu s predigrom pregovora), Srbiji je najbolje da još jednom razmotri svoje opcije. Za svaku razumnu vlast, jedino sopstvena zemlja nema alternativu: i stvarna a pogotovu nejasna savezništva uvek su podložna reviziji.

Kada to kažete, na šta tačno mislite?

Civilizacijske, kulturne i moralne vrednosti kojima jedna nacija sebe definiše starije su od političkih ciljeva kao što je ulazak u EU. U EU gledaju na Srbiju kao na prazan list papira po kojem njeni političari i eksperti treba da ispišu nov sistem vrednosti za nas, uključujući odricanje od KiM i prihvatanje da su i vekovna središta srpske vere i kulture u stvari deo „kosovskog kulturnog nasleđa”. Ako je to cena „otvaranja poglavlja”, ne mislim da je treba platiti. Ali, kriza EU dala je šansu i manjim zemljama kao što su Mađarska i Češka Republika da budu članice EU, ne odričući se pritom svojih vitalnih interesa. Srbija treba da ima u vidu i tu mogućnost, kao što ne sme da zaboravi da su i Evropa i ona sama postojale mnogo pre EU.

Nedavno ste kazali da je „fatalna zabluda svih srpskih lidera u poslednjih četvrt veka što nisu izgradili mehanizam koji bi im omogućio da najvažnije odluke ne donose potpuno sami”...

Mala zemlja kao što je Srbija, suočena u nestabilnim vremenima s mnogim spoljnim opasnostima, morala bi da ima razvijen mehanizam intelektualne procene i kolektivnog razmatranja ključnih alternativa u državnoj politici, od ekonomske i socijalne problematike do vojnih i spoljnopolitičkih pitanja. Mi takav mehanizam nemamo i u poslednjih četvrt veka cena koju smo za to platili bila je ogromna. Tek kada ga budemo imali, moći ćemo kao društvo da kažemo da konce svoje sudbine držimo u svojim rukama.

Veoma cenite srpsku intelektualnu i književnu elitu s početka 20. veka, kojom ste se i posebno bavili u svojim knjigama, pišući o njenom liberalnom individualizmu i o poeziji Milana Rakića. Kakav je bio značaj te elite u ondašnjoj Srbiji u poređenju s današnjim vremenom?

To je verovatno bilo jedino vreme u novijoj srpskoj istoriji kada su političku i intelektualnu elitu dobrim delom činili isti ljudi i kada je upravo zato, naravno na način onog doba, postojao mehanizam o kojem sam maločas govorio. Mislim da i tu treba tražiti jedan od uzroka spoljnopolitičkih uspeha Srbije u tom razdoblju, koji su krunisani stvaranjem Balkanskog saveza i pobedom u Balkanskim ratovima.


Komentari31
2f431
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja