petak, 30.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 19.10.2015. u 09:05

Kako je oslobođena Palata „Albanija”

Београд, 20. октобар 1944: Црвеноармејци испред палате Албанија (Фото Танјуг)

 U završnim borbama za oslobođenje Beograda, od 14. do 20. oktobra 1944. godine, Četvrti bataljon 6. crnogorske udarne brigade prodirao je Krunskom ulicom ka Starom dvoru i Skupštini, a potom Dečanskom, do tvrde zgrade škole „Kralja Aleksandra”. Istim pravcem, ispred Četvrtog bataljona nastupao je i Prvi bataljon 8. crnogorske. Oba bataljona su zastala u zgradi te škole, radi sređivanja i priprema za napad na jako nemačko utvrđenje u palati „Albanija”.

Nemci su se bili jako utvrdili u toj najvišoj zgradi (visokoj 53 metra, sa 13 spratova), izgrađenoj 1939. godine. U njoj je tokom okupacije 1941–1944. bilo sedište nemačke poluvojne građevinske Organizacije TOT, koja je, pored ostalog, upravljala i fašističkim logorom u Starom sajmištu, na Ušću.

Sa „Albanije”, od prizemlja do poslednjeg, trinaestog sprata, sa mnogih prozora zazidanih džakovima sa peskom, sve do ravnog krova, Nemci su žestokom vatrom iz mitraljeza i snajpera kontrolisali sve prilaze ovoj palati.

Sve vreme borbi na ovom pravcu jedinicama NOVJ pružali su podršku tenkovi Crvene armije od Terazija i iz Francuske ulice. U pripremi opšteg napada na palatu „Albanija”, jedan teški tenk Crvene armije, krećući se od Terazija, ispalio je u pokretu nekoliko granata „Albaniju” i zaustavio se na samoj raskrsnici Sremske, Knez Mihailove i Kolarčeve ulice. Nemački protivtenkovci sa „Albanije” otvorili su na njega vatru i jednom reaktivnom granatom ga zapalili. Posada tenka je bezuspešno pokušala da se, kroz gusti dim i plamen, spase iskakanjem. Izgorela je.

„...U tom trenutku jedan proleter, nije se saznalo njegovo ime, iskočio je iz zgrade današnje kafane „Dušanov grad” i pokušao da s nakvašenim ćebetom ugasi tenk koji je goreo. Dotrčao je do tenka, bacio preko njega mokro ćebe, ali je plamen zahvatio i njega, pa je i on, zapaljen pao kraj tenka. Kao živa buktinja pokušao je da se valjanjem po zemlji ugasi i spase. Nije uspeo. Nemački fašisti su ga dotukli mitraljeskim rafalom sa „Albanije”, zapisao je, po sećanju oslobodilaca i građana iz susednih zgrada, Petar Višnjić, u svojoj knjizi „Beogradski oktobar 1944”.

Borbe za osvajanje utvrđenja u palati „Albanija” počele su pred veče, 19. oktobra, kada je nekoliko tenkova Crvene armije, uz podršku delova 1 . proleterske brigade i jedinica 73. gardijske divizije Crvene armije sa pravca Terazija, otvorilo jaku vatru na prozore palate „Albanija”, nekoliko boračkih udarnih grupa, jedna za drugom, upadale su u palatu „Albanija” kroz ulaze iz Knez Mihailove i Kolarčeve ulice i od Kneževog spomenika.

Među prvim grupama, pred početak sumraka, 19. oktobra 1944. godine, na zgradu „Albanija” jurnule su grupe boraca 2. čete, 4. bataljona, 8. crnogorske udarne brigade Prve proleterske divizije. Prvu grupu kroz ulaz iz Knez Mihailove ulice poveo je komandir 2. čete Momo Jakić, sa desetarima Milanom Božovićem i Mladenom Cimbaljevićem, na čelu, a drugu grupu od šest boraca kroz ulaz iz Kolarčeve vodio je puškomitraljezac Miladin S. Petrović, rođen 1922. godine, u selu Nepričava, nedaleko od Lajkovca, stolarski radnik, član SKOJ-a, koji je u 6. crnogorsku stupio dobrovoljno početkom septembra 1944. godine, neposredno pre oslobođenja Valjeva.

Još u vreme uličnih borbi u rejonu Slavije 14. oktobra, iz jedne kapije istrčala je mlada devojka, hitro prišla puškomitraljescu Miladinu i iz nedara izvadila svilenu trobojku, sa petokrakom zvezdom na sredini, rekavši mu:

„Ova zastava je moj rad, a od sada ona je poklon grupe devojaka Beograda vama, oslobodiocima našeg grada, sa željom da je istaknete na nekoj od njegovih najviših...”

Poljubila ga i otrčala kroz još otvorenu kapiju u svoje dvorište. A Miladin, malo zbunjen ovim iznenadnim susretom, savio je zastavu i stavio u svoju torbu.

U naredna dva-tri dana Miladin je iskoristio priliku da se pohvali majoru Savi Maškoviću, komandantu 8. crnogorske brigade da u torbi nosi zastavu i objasnio gde ju je i od koga dobio.

Major Mašković, i sam obradovan, rekao je Miladinu:

Čuvaj zastavu u torbi kao glavu na ramenima, sve do palate „Albanija” najviše zgrade u Beogradu. Naša Brigada upravo nastupa preko Terazija ka toj najvišoj zgradi. Ako tvoja četa dobije zadatak da osvaja „Albaniju”, prijavi se kao dobrovoljac u jednu od prvih udarnih grupa koje će u nju upasti. I uspeš li da se probiješ do samog vrha, na njemu istakni tu zastavu...

I evo, sada je došao i taj trenutak.

Na samom prilazu zgradi „Albanija” trojica boraca iz Miladinove grupe budu pogođeni vatrom Nemaca i izbačeni iz stroja. U samoj zgradi je nastala ogorčena borba bombama i bliskim rafalima na stepeništima i kroz sobe, od sprata do sprata. Borbene grupe su stepeništima, preko nemačkih leševa, grabile ka vrhu zgrade.

„...Miladin i dva druga, krčeći sebi put rafalima iz automata i ručnim bombama, uspeli su se sve do sedmog sprata. Odatle, pa do trinaestog sprata, puškomitraljezac Miladin se nepokolebljivo probijao sam -– njegovi drugovi su zaostali, ranjeni. Pucao je i borio se, napredujući korak po korak. Najzad, izbio je na sam krov „Albanije” i bombama ućutkao nemačke mitraljesce. Tada je i on ranjen, ali je smogao onoliko snage koliko je bilo potrebno da na samom vrhu „Albanije”, na najvišem telefonskom stubu, istakne pobedonosnu zastavu, koja se vijorila na vetru, počev od 21 časa.

Kada je konačno osvojena „Albanija” borci 2. čete Četvrtog bataljona ušli su u ovu zgradu da pokupe svoje mrtve i ranjene drugove i na samom vrhu, ispod zastave, našli su ranjenog Miladina.

Miladin se posle brzog oporavka od zadobijene rane vratio u svoju jedinicu i nastavio borbu protiv Nemaca na Sremskom frontu, do svoje pogibije kod Kajiševca, sela između Soltina i Grabrova, jurišajući hrabro na nemačke bunkere, 18. decembra 1944. godine.

Na Sremskom frontu, iste godine kad i Miladin, poginuo je i njegov tri godine stariji brat Jordan. A Miladinov najmlađi brat, Milan, rođen 1925. godine, kao borac Prve proleterske brigade, učestvovao je u oslobađanju Beograda, oktobra 1944. godine.

Komentari6
29e9d
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja