petak, 26.02.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
četvrtak, 22.10.2015. u 08:15

U diktaturama nema ozbiljnih političkih neslaganja

U potpunosti se slažem sa g. Čkrebićem da imamo potpuno suprotne poglede na razdobljetitoizma o kome je reč i na ulogu koju su u to vreme imali (srpski) ministri spoljnih poslova. Čini mi se da je i sam g. Čkrebić uočio u čemu se mi razlikujemo. Za razliku od njega, mislim da se odnosi u koalicionoj vladi Angele Merkel u Nemačkoj ili u vladi Manuela Valsa u Francuskoj danas ne mogu ni na koji način porediti sa odnosima unutar SKJ u doba Titove vladavine. Partija i država, vredi naglasiti, pod J. B. Titom, nisu ni u jednom trenutku bile razdvojene. G. Čkrebić uporno insistira da je DSIP uticao na donošenje odluka o spoljnoj politici SFRJ. Međutim, rukovodioci DSIP-a bili su pozivani na sednice partijskog vrha samo kao tehnička lica, a zbog potrebe da iznesu dodatna obaveštenja. Odluke o spoljnoj politici usvajane su uvek na najvišim partijskim forumima, i to samo u slučajevima kad ih Tito već ranije nije sam doneo. Inicijative srpskih ministara spoljnih poslova jesu bile povremeno razmatrane, ali po pravilu nisu bile ni uvažavane niti usvajane. Tito, inače, nije verovao srpskim kadrovima (osim izvesno vreme Aleksandru Rankoviću), niti je sa njima imao onu bliskost koju je imao na primer sa Edvardom Kardeljem i Stjepanom Stevom Krajačićem. Vaspitanik Kominterne, J. B. Tito se prevashodno oslanjao na mišljenja uskog kruga starih, provereno odanih partijskih saradnika iz predratnih moskovskih dana. Naknadno veličanje uloge srpskih kadrova i njihovog navodnog suprotstavljanja Titu, osim u njihovim memoarima, nema opipljivog uporišta u raspoloživoj arhivskoj dokumentaciji. Evo i jednog konkretnog slučaja: da li su srpski kadrovi u partiji i DSIP-u bilo kada i u bilo kojoj formi zahtevali zaštitu progonjene srpske manjine u Rumuniji, Mađarskoj ili Albaniji, ili je to pravo bilo rezervisano isključivo za slovenačku i makedonsku manjinu u susednim državama?

Ako se uopšte može govoriti o nekoj vrsti razmimoilaženja u Titovo vreme, toga jeste bilo, u pojedinim partijskim telima, ali nikada oko pravaca u spoljnoj politici. Mogu se naći primeri kada su iz DSIP-a stizale određene inicijative, ali odluka nikada nije pripadala njima. Čudi me ipak da Čkrebić ni danas ne razlikuje komunističku diktaturu, tzv. demokratski centralizam, od višepartijske demokratije u njenom parlamentarnom obliku. U zapadnim demokratijama bilo je ministara spoljnih poslova koji su podnosili ostavke kada nisu prihvatani njihovi predlozi, kao na primer ostavka Džefrija Hoa, britanskog ministra spoljnih poslova, koji je napustio vladu Margaret Tačer zbog neslaganja oko politike prema Evropskoj ekonomskoj zajednici, što je dovelo i do pada vlade samo nekoliko nedelja kasnije. Tako nešto pod Titovom jednopartijskom diktaturom jednostavno nije bilo moguće.

Frank Valter Štajnmajer je, u ime nemačkih socijalista u koaliciji sa konzervativnom strankom CDU Angele Merkel, i ima sasvim opipljiv uticaj u određivanju spoljne politike Nemačke. Setimo se, isto tako, slučaja Hansa Ditriha Genšera: kakva bi bila sudbina SFRJ da ovaj vođa nemačkih liberala nije bio ministar spoljnih poslova u koalicionoj vladi Helmuta Kola, i da nije imao odlučujući uticaj na politiku Bona prema Jugoslaviji? Ali, čak i kad nije u pitanju koaliciona vlada, kao što je bilo slučajeva u Francuskoj ― a to mogu da potvrdim iz ličnog diplomatskog iskustva ― ministri spoljnih poslova poput B. Kušnera ili A. Žipea suštinski su uticali na spoljnu politiku predsednika Nikole Sarkozija, na primer oko Kosova. Apsurdno je, dakle, zaključivati da je sloboda akcije Titovih ministara spoljnih poslova bila ista ili približna kao u vladama zapadnih demokratija.

Nikakve sličnosti, ponavljam, ne može biti između komunističke diktature, makar ona bila i formalnosamoupravnog tipa, i demokratski izabranih vlada, obrazovanih iz većine po okončanju višestranačkih izbora. U demokratskim vladama na Zapadu ministri su odgovorni parlamentu, a komunisti isključivo svom neprikosnovenom vođi, koji je ujedno i partijski i državni šef. Pošto se izgleda oko ovih osnovnih činjenica ne možemo složiti, sa žaljenjem konstatujem da je dalja polemika sag.Čkrebićem nemoguća, ali mu ostajem zahvalan na trudu koji je uložio kao pažljivi čitalac mojih tekstova.

Istoričar

Komеntari18
f2080
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja