četvrtak, 04.03.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 24.10.2015. u 09:05

Kad skloniš velike pojave se bumbari

(Фото: Т. Јањић)

Tri izdavačke kuće: „Štampar Makarije” (Beograd), „Obodsko slovo” (Podgorica) i „Hercegovina izdavaštvo” (Trebinje), objavile su izabrana dela Rajka Petrova Noga (1945), u sedam knjiga: Poezija I („Zimomora”, „Zverinjak”, „Bezakonje”, „Hajdučija”, „Rodila me tetka koza”), Poezija II („Lazareva subota”, „Na kapijama raja”, „Nedremano oko”, „Ne tikaj u me”, „Preko pepela”), Proza I („Ječam i kaloper”, „Zapiši to, Rajko”), Proza II („S mene na uštap”, „Besede”), eseji: „Suze i sokolari”, kritike: „Jesi li živ”, Knjiga o Skenderu (Soneti i poeme Skendera Kulenovića, Razgovori, Hronologija).Grafičkom lepotom knjiga bavio se Mihailo Pavićević. To je bio povod za razgovor sa poznatim pesnikom.

Da li je ovaj komplet knjiga – podvlačenje crte, ili tek mali predah pred drugo pesničko poluvreme?

Udruženi izdavači iz Srbije, Republike Srpske i Crne Gore objavili su ovih sedam knjiga u koje je stalo mojih sedamdeset godina. Po ideji urednika i pesnika Radomira Uljarevića – Mihailo Pavićević je razigrao i raspevao krstolike likove i znamenja sa stećaka i od njih napravio ambleme za lice knjiga, a ćoškastim slovima naznačio moj karakter. Kakvo drugo poluvreme? Drugo poluvreme traje od 2003. godine kada su mi „anđeli pevali”. Onaj u čijoj je to nadležnosti milostivo je tada rekao: Hajde još malo! Ali pod strogim uslovima. Tih uslova se pridržavam, i za to vreme objavio sam pet knjiga. Kada je Dučić u Americi imao ovoliko godina nije li se o njemu pisalo kao o „ostarelom pesniku” koji je izgubio kompas. Valjda zato što je bio uz svoj stradalni narod. U Srbiji su Desanka Maksimović (96) i Dobrica Ćosić (93) digli visoku i nedostižnu starosnu prečku. Valja poživeti da bi se nešto napisalo, govorio je Andrić. Nema drugog poluvremena; ovo što je ostalo, sportski rečeno, to je nadoknada, i u njoj je najvažnije da se čovek ne obruka.

U knjizi „Zapiši to, Rajko”, s puno ljubavi, pišete o našim najznačajnijim piscima. Koga, ipak, izdvajate?

Potrefi se da onaj koji ništa nema pronađe jezik. I tada beskućniku –poezija počinje da biva krov. Tamo sam sklanjao glavu. Počeo sam da osvajam tradiciju. I da posvajam svoju književnu porodicu. Toplinu koju sam imao, pa izgubio, u patrijarhalnoj i pobožnoj porodici, polako sam nadoknađivao, prvo u svojoj tek zasnovanoj, pa onda u književnoj, šarenoj i šarolikoj porodici, sve pogledujući gore na pralik, na Božju porodicu. U književnoj, kao i u svakoj drugoj porodici, ima nas i ovakvih i onakvih, pa zato nikoga ne bih izdvajao ni iz nje izgonio. Dobri su, kakvi su da su.

Toplo, s mnogo emocija, pišete i o Branku Ćopiću. Da li je on dobio mesto koje mu pripada u srpskoj književnosti?

U sonetu – epitafu Branku Ćopiću koji se zove „Vitez Tužnog Lika” ima jedan vokativni oksimoron: Snago Podaništva. Ćopić je o sebi govorio kao o preispoljnoj kukavici, a po dubokom, bosjačkom osećanju sveta, bio je hrabriji od svih podanika. A svi smo bili podanici. I kad obole, veliki pisci nam šalju izvesne poruke. Sa najvećim tiražima i honorarima, Ćopić je bio uobrazio da neće imati da plati kiriju i struju. Veći deo naroda već nije imao. Slutio je da će doći „mrke ubice s ljudskim licem”. Zar nisu došle? Još nismo svesni šta se njegovim sunovratom, sa Brankovog mosta na beton, u svima nama sunovratilo. Valja videti emulziju teške melanholije i rastočenosti na njegovoj poslednjoj fotografiji i zaljuljana slova u oproštajnom pismu koje se završava: „Zbogom lijepi i strašni živote”, i čuti taj nemi akord najšireg osmeha koji se preliva preko ledene tuge. „Jutro plavog sljeza o beton se sasu”.A što se uvek promenljivog mesta u srpskoj književnosti tiče, nije on jedini među najvećima koje ovi što danas haraju ćuškaju u zaborav.

Mnoge velike srpske pisce već smo zaboravili, niko ih više ne pominje. Kako to objašnjavate?

Prvo velike izjednačiš sa osrednjim, a onda visoku književnost sa trivijalnim. Sistematski radiš na inverziji vrednosti. U zindan zazidaš Njegoša. Da bude prćija Dugovladajućeg Veleuma. Ćuškaš Andrića komšijama i susedima. Zaboraviš okruglu godišnjicu Crnjanskog. Za Mešu Selimovića kažeš da je i onako njihov. Pitaš odakle je taj Vladan Desnica i gde su ti Dvori Jankovića. Ćopića i Mihaila Lalića staviš u partizansku ladicu i zaključaš. Prevratničkog Miodraga Bulatovića učiniš epigonom njegovih epigona. Ako već koga moraš da pomeneš, pomeni Kiša i Pekića. Ponekad i Kovača. Zaboravi Dragoslava Mihailovića, koji se, ravnoteže radi, uz onaj trijumvirat pominjao. Kad skloniš velike, eto komotnog prostora za patuljke i egzotične bumbare, čije se knjige čitaju kao da su na stranom jeziku napisane, a onda na srpski loše prevedene. To se danas zove rad na „promeni svesti”. Na raspamećivanju. Samo zaludna im je rabota. Veliki pisci imaju nezgodnu sklonost da vaskrsnu.

Zanimljivo je i sećanje na Radovana Karadžića. Prijatelja se, uprkos svemu, ne odričete?

Javlja mi se dva puta mesečno. Miran i pribran, mene bodri da izdržim. Prolog u „remoaru” –„S mene na uštap” – potpisan je pseudonimom Daba Šon (Da Baš On), kineski pisac. Tamo, između ostalog, piše da su „svi romani pomalo dnevnici, memoari, sećanja i mašta, remoari, memoari fantaste”. To su Radovanove reči. Najbolji su kad nisu baš sasvim tačni, rekao bi Crnjanski. Da, ja sam odan prijatelj. U mojoj milosti su svi koji su svezani, naročito oni koji su se izborili za Srpsku. Takav me prijatelj zapao.

Kosovo i Metohija – opet su politička moda. Šta nam, po vama, valja činiti?

Kosovski zavet je drugo ime Srbinovo. Kosovo, koje je rodno mesto Crkve i Države, oduvek je grdno sudilište. Nasred njega je zaista Sodom zapušio. Kakav referendum o Kosovu? Dobro je rekao Vladimir Dimitrijević: taj referendum je obavljen 1389. i 1912, ali i 1804, 1941, 1999. Sila uzme zemlje i gradove... Niko, apsolutno niko nije ovlašćen da potpiše kako Kosovo nije naše. „Pre svačiji sužnji, no ičije sluge”!I tako će biti dok nas bude, do kraja sveta. I još malo posle toga.

-------------------------------------------------------------

EU u Srbiji

Vidite li Srbiju u Evropskoj uniji?

Srbiju ne vidim u Evropskoj uniji. Ali vidim EU u Srbiji: u vladi, u ministarstvima, u vojsci, u školstvu, u zdravstvu, u kulturi, u književnosti, u crkvi, u porodici, u nadzemlju, u podzemlju. I vidim naše usrećitelje koji su voljni da im daju i što im ne traže.Antrfile 2

-------------------------------------------------------------

Promocija u Skupštini Beograda

U svečanoj sali Skupštine Grada Beograda, danas u 13 časova, o izabranim delima, u sedam knjiga, i književnom stvaralaštvu Rajka Petrova Noga, govoriće: Matija Bećković, Jovan Delić, Dragan Hamović, Želidrag Nikčević i Radomir Uljarević. Autor će čitati svoje stihove, a program vodi Nina Mudrinić.

Komеntari6
482c1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja