Oktobar je kulminirao u nečemu što se dešava poslednjih meseci, a i godina, i neodoljivo me podseća na jedno predskazanje iz ranih sedamdesetih: na futurističku alegoriju „Zardoz” (skraćenica od Čarobnjak iz Oza). U tom filmu Džona Burmena ljudi su uništili i planetu i civilizaciju, a grupe očajnika, ostaci čovečanstva, lutaju od jednog do drugog razrušenog grada, gledajući da prežive katastrofu.

Samo šačica bogatih, moćnih i vladalaca novom tehnologijom živi pod specijalnom kupolom od providnih, ali neprobojnih zidova, valjda od nekih magnetnih talasa. Tamo je raj u bukvalnom smislu: umiranje u lepoti i izobilju, a pravog umiranja nema, jer je medicina učinila čudo. Zato im je natalitet nula, gotovo kao kod nas i u zapadnoj Evropi. Nema ljubavi, nema ni drugih emocija, vlada sterilna harmonija...

Oni iz spoljašnjeg sveta gledaju da se na sve načine dokopaju raja. A onda tamo upada Šon Koneri, nekim lukavstvom, kao ovo mi sa EU i Rusima, i objašnjava im šta je pravi život, što je posebno oduševilo Šarlotu Rempling, koja je prvi put osetila fizičku ljubav.

I, naravno, taj svet, da ne kažem projekat, ruši se, Koneri i Remplingova završavaju sa tek rođenom bebom u nekoj pećini, kao ono kad su Adam i Eva izgnani istočno od Edena. Simbolično: čovečanstvo počinje od nule.

E sad, da li će Zardoz 2, to jest EU, preživeti i početi od nule, ko zna. Otkad sam se rodio (u Kruševcu, između dva kosovska boja), slušam kako će Amerika propasti. A u poslednje vreme i Evropska unija. Mi, čini se, to čekamo kako bismo krenuli od nule, mada smo na tom polaznom položaju već decenijama.

Naši lideri nas ubeđuju kako nam je sve bolje, ali mi to ne osećamo, jer su nam čula utrnula. Najnovije je da je meso štetno, kancerogeno i povećava smrtnost. Moje lično mišljenje je da smrtnost povećava glad i zato jedva čekam da mi se vrati oteti deo penzije, koji sam „dobrovoljno” položio na oltar svetle budućnosti.

Ali, ničija nije gorela do zore, pa ni njihova svetla budućnost.