nedelja, 17.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:13

Primanje hrišćanstva preko glagoljice i ćirilice

U Srbiji se gotovo milenijum koristi ćirilica, a latinica skoro jedan vek
Autor: Dr Brankica Čigojasubota, 21.11.2015. u 10:05
Дарко Новаковић/каленић

Raz­voj ći­ri­lič­ke pi­sme­no­sti kod Sr­ba u ve­zi je sa ve­li­kim kul­tur­nim pre­o­kre­tom u raz­vo­ju slo­ven­skih kul­tu­ra u IX ve­ku, ka­da su Slo­ve­ni po­če­li pri­ma­ti bo­go­slu­že­nje na sta­ro­slo­ven­skom je­zi­ku. Go­di­ne 862. mo­rav­ski knez Ras­ti­slav (846–870) obra­tio se vi­zan­tij­skom ca­ru Mi­haj­lu III da mo­rav­skoj ze­mlji po­ša­lje hri­šćan­ske mi­si­o­na­re ko­ji zna­ju slo­ven­ski je­zik. Ima­ju­ći u vi­du po­tre­be ne sa­mo Ve­li­ko­mo­rav­ske kne­že­vi­ne ne­go i svo­je po­li­tič­ke in­te­re­se pre­ma slo­ven­skim ze­mlja­ma na Bal­ka­nu, vi­zan­tij­ski car odo­brio je mi­si­ju me­đu mo­rav­skim Slo­ve­ni­ma. Je­zi­ci­ma ko­ji su se sma­tra­li sve­tim i je­di­no po­god­nim za pro­po­ve­da­nje hri­šćan­stva (grč­ki, la­tin­ski i he­brej­ski) ta­ko je pri­do­dat i slo­ven­ski (sta­ro­slo­ven­ski). Za ovu mi­si­ju vi­zan­tij­ski car oda­brao je so­lun­sku bra­ću (Kon­stan­ti­na Ći­ri­la i Me­to­di­ja), ko­ji se sma­tra­ju ute­me­lji­te­lji­ma slo­ven­ske pi­sme­no­sti i knji­žev­no­sti.
Pri­hva­tiv­ši mi­si­ju, Kon­stan­tin je sa­sta­vio pi­smo, i to naj­ve­ro­vat­ni­je gla­go­lji­cu, uglav­nom mo­di­fi­ko­va­njem grč­ke mi­nu­sku­le (ma­lih slo­va), dok su re­še­nja po­je­di­nač­nih slo­va u ve­zi sa sta­rim se­mit­skim i koptskim pi­smom ko­ja su mi­si­o­na­ru bi­la po­zna­ta. Po­sle to­ga je na slo­ven­ski di­ja­le­kat iz oko­li­ne So­lu­na, ko­ji je do­bro po­zna­vao, sa grč­kog, za­jed­no sa svo­jim bra­tom, pre­veo iza­bra­ne de­lo­ve knji­ga Sve­tog pi­sma, neo­p­hod­ne za slu­žbu. Ta­ko su Slo­ve­ni do­bi­li svoj pr­vi knji­žev­ni je­zik i pr­vo pi­smo, gla­go­lji­cu. Tim je­zi­kom ni­je se go­vo­ri­lo, nji­me se po­ja­lo, slu­žio je za li­tur­gi­ju i za pre­vo­de hri­šćan­skih sa­dr­ža­ja sa grč­kog je­zi­ka. Na­ziv gla­go­lji­ca (pre­ma sta­rom slo­ven­skom gla­go­lu gla­go­lja­ti – „go­vo­ri­ti”) da­li su mu sla­vi­sti u XIX ve­ku. 
Ka­ko no­vo­na­sta­le po­li­tič­ke pri­li­ke u Mo­rav­skoj ne do­zvo­lja­va­ju mi­si­o­na­ri­ma da na­sta­ve sa ra­dom, je­dan deo uče­ni­ka so­lun­ske bra­će uspe­va da se upu­ti na jug me­đu Ju­žne Slo­ve­ne. Bu­gar­ska dr­ža­va zva­nič­no je do­bi­la pra­vo na slo­ven­sko bo­go­slu­že­nje na sta­ro­slo­ven­skom je­zi­ku 893. go­di­ne, otu­da je i ra­zu­mlji­vo da su uče­ni­ci so­lun­ske bra­će u Pre­sla­vu, u ko­me je već ne­go­va­na pi­sme­nost, mo­gli ne­sme­ta­no na­sta­vi­ti svo­ju mi­si­o­nar­sku de­lat­nost. Ći­ri­li­ca je, pre­ma to­me, kao ure­đe­no pi­smo na­sta­la u Si­me­o­no­voj Bu­gar­skoj. 
Pret­po­sta­vlja se da je uče­nik pre­slav­ske ško­le Kon­stan­tin Pre­zvi­ter pre­u­re­dio ći­ri­li­cu za po­tre­be sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka, uglav­nom po ugle­du na va­ri­jan­tu grč­ke ma­ju­sku­le (ve­li­kih slo­va), i to un­ci­ja­lu (grč­ko sve­ča­no pi­smo), ali de­li­mič­no i po uzo­ru na gla­golj­ska pra­vo­pi­sna re­še­nja. Ći­ri­li­ca je jed­no­stav­ni­ja i lak­še sa­vla­di­va u od­no­su na vi­zu­el­no kom­pli­ko­va­ni­ju gla­go­lji­cu, ta­ko da je s vre­me­nom uglav­nom po­ti­snu­la upo­tre­bu gla­go­lji­ce. 
O pri­ma­nju slo­ven­skog bo­go­slu­že­nja na sta­ro­slo­ven­skom je­zi­ku, kao i o da­ljim pu­te­vi­ma ši­re­nja sta­ro­slo­ven­ske pi­sme­no­sti me­đu Sr­bi­ma i Hr­va­ti­ma iz tog ra­nog pe­ri­o­da ima vr­lo ma­lo po­da­ta­ka. Ono što je iz­ve­sno je­ste da, ka­ko i kod dru­gih Slo­ve­na, s vre­me­nom i kod Sr­ba na­sta­je na­ci­o­nal­na re­dak­ci­ja sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka – srp­ska, tj. po­sr­blja­va­nje u du­hu što­kav­skog na­reč­ja.
Srp­ska re­dak­ci­ja mo­ra­la je na­sta­ti u srp­skoj sre­di­ni za­to što su Sr­bi knji­ge sa slo­ven­skim bo­go­slu­že­njem u svo­joj sre­di­ni iz­go­va­ra­li ona­ko ka­ko su je­di­no i mo­gli: u du­hu svog na­rod­nog, (raz)go­vor­nog je­zi­ka. Na­i­me, sta­ro­srp­ski na­rod­ni je­zik do kra­ja de­se­tog i po­čet­ka je­da­na­e­stog ve­ka, ali i u ka­sni­jim epo­ha­ma raz­vo­ja, pre­tr­peo je pro­me­ne na iz­go­vor­nom pla­nu, i tim pro­me­na­ma se naj­sta­ri­ji knji­žev­ni je­zik kod Slo­ve­na mo­rao pri­la­go­di­ti.  
Ta­ko u srp­skoj sred­njo­ve­kov­noj pi­sme­no­sti raz­li­ku­je­mo tri raz­li­či­ta ti­pa pra­vo­pi­sa s ob­zi­rom na in­ven­tar slo­va i raz­li­či­ta pra­vo­pi­sna re­še­nja: zet­sko-hum­ski, ra­ški i re­sav­ski (na­zva­ni su pre­ma vo­de­ćim cen­tri­ma srp­ske pi­sme­no­sti). Te iz­me­ne na­sta­le su u te­žnji da se što pre­ci­zni­je ozna­či gla­sov­ni lik re­či, po­seb­no u ve­zi sa od­re­đe­nim gla­so­vi­ma ko­ji­ma su se od­li­ko­va­li i srp­ski na­rod­ni go­vo­ri i srp­sko­slo­ven­ski je­zik (po­put lj, nj, j ili u na­rod­nom je­zi­ku ć i đ). 
Na osno­vu sta­nja u srp­skim ći­ril­skim spo­me­ni­ci­ma iz sre­di­ne i kra­jem XII ve­ka mo­že se re­ći da se u još du­bljoj pro­šlo­sti obra­zo­vao fond srp­ske ći­ri­li­ce pre­ma gla­go­lji­ci. Ta­ko je pr­vo­bit­na ći­ri­li­ca kod Sr­ba zna­la za slovo đerv (đ), ko­je je na­sta­lo po uzo­ru na gla­golj­sko slo­vo đerv (sta­ro­slo­ven­ska ći­ri­li­ca za ovo slo­vo ne zna). Ovo je slo­vo po­sta­lo di­fe­ren­ci­jal­na gra­fe­ma me­đu naj­sta­ri­jim srp­skim ći­ril­skim pra­vo­pi­si­ma. 
Ono se upo­tre­blja­va­lo u zet­sko-hum­skom pra­vo­pi­su za ozna­ča­va­nje su­gla­sni­ka đ, a ka­sni­je i ć, te otu­da u nje­mu već u naj­sta­ri­jem pri­mer­ku po­ve­lje Ku­li­na ba­na (1189) na­la­zi­mo upra­vo đerv (đ). Ovo se slo­vo u ra­škim ru­ko­pi­si­ma ne ja­vlja. Sma­tra se da je ra­ški pra­vo­pis, sa dru­ge stra­ne, sle­dio pra­vo­pi­snu nor­mu sta­ro­slo­ven­ske ći­ri­li­ce. Taj pra­vo­pis je u sve­tlo­sti no­vih kul­tur­no­i­sto­rij­skih pri­li­ka, pod uti­ca­jem bu­gar­skog pra­vo­pi­sa, evo­lu­i­rao u to­ku po­sled­nje če­tvr­ti XIV ve­ka i u pr­vim de­ce­ni­ja­ma XV ve­ka, i ta­ko se de­fi­ni­tiv­no for­mi­rao tzv. re­sav­ski pra­vo­pis. 
Ru­ko­pi­si iz XIV–XVII ve­ka raz­li­ku­ju se već svo­jim spo­lja­šnjim iz­gle­dom po pi­ri­tu­si­ma i ak­cen­ti­ma pre­u­ze­tim iz grč­ke or­to­gra­fi­je. Po­no­vo se pa­zi na upo­tre­bu ksi, psi i ome­ge i dru­gih grč­kih slo­va na od­go­va­ra­ju­ćim me­sti­ma. U in­ter­punk­ci­ji se ja­vlja za­pe­ta, ko­ja se sre­di­nom XIV ve­ka po­če­la upo­tre­blja­va­ti po uzo­ru na grč­ki pra­vo­pis. Od po­seb­nog je zna­ča­ja i po­nov­na po­ja­va de­be­log jer (ъ) (osta­le pra­vo­pi­sne ško­le ga ne ko­ri­ste) po­red tan­kog (ь).
Ova­kav se pra­vo­pis, sa ma­nje ili vi­še iz­me­na s ob­zi­rom na cen­tre pi­sme­no­sti, odr­žao sve do sre­di­ne XVI­II ve­ka. 
Pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du

 


Komentari4
19ffc
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Божидар
"У Србији се готово миленијум користи ћирилица, а латиница скоро један век". Зато се АзБука користи неколико хиљада година јер је настала у Лепенском Виру као "резе и черте" праћења цикличног кретања "Мајке-Земље" око Јарила/Сунца што и данас ствара Коло васкрса природе. АзБука је дохришћански акростих који велича божанство "СветоВида", па је "Аз" на првом торањском азБучном сату Лазара Хиландарца на месту цифре "0/нула" а "Б и В" лигатуре на цифри "1" (јер је Бог Вид био један иако гледа на све четири стране света). СлоВенска идеја Кола - круга/нуле као вечног васкрса и извора свега била је неприхватљива за Грке, који су развили идеју "атомизма" и одбацили "нулу" и "S/КолоВрат/цифре" а тиме и азБуку, па је све очигледно у идеологији "васкрса" јер "глагољица" има фалусну форму и њен назив је "курулица" јер је као "обредна азбука" учила да се преци васкршавају рађањем деце, што је у генетском смислу тачно, Београдски професори не могу да се ослободе религиозних превара.
Божидар
Честитам нови дизајн. Али зашто су избачени стари коментари? Вратите кодове у виду бројева јер док променим тастатуру и погодим да ли је ваше W велико или мало прође време!! Повећајте број знакова на макар 1200. Уместо УНЕСИТЕ КОМЕНТАР логичније је старо ПОСЛАТИ КОМЕНТАР ако сам га већ унео! Све најбоље.
Виде Даничић
Е, мој Дарко, осврни се малко! Руски научник Кљосов утврдио је да протословени (nе као нација, јер такве нације нема, него као они који "слове" и говоре сличним језицима) имају исту хапло групу и родни код и да им је прапостојбина Србија и Косово и Метохија још од 5. миленијума п. н. е. Дакле, Срби су zaista народ најстарији, Србски језик је индоевропски језик са највећом сродношћu са санскртом. Срби су, дакле, словили још неколико миленијума пре Христа, значи да су имали своје писмо. То је била Србица, која је имала 20 заједничких графем са винчаницом. Дакле, много, много пре Ћирила и Методија Срби су имали своје писмо које су неки после солунске браће и њихове верзије старословенског писма назвали ћирилица...
savest...
Sloveni su kako im i ime kazuje poznavali pismo pre dolaska Cirila i Metodija....okanite se stereotipa i pozabavite se malo naucnim istrazivanjem....

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja