ponedeljak, 01.03.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 21.11.2015. u 22:00 Mladen Kremenović

Kako je došlo do mirovnog sporazuma

Učesnici procesa ukazuju da je pre dolaska u Dejton postojao daleko povoljniji dogovor po RS, što ruši mit o Miloševićevom velikom uspehu
Преговори у Дејтону, новембар 1995. Фото Бета

Banjaluka – U spletu kompleksnih ratnih okolnosti koje donose i situacije koje niko ne može predvideti, niti njima upravljati, postoje i događaji koji se smatraju prekretnicom u prihvatanju Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Prema tvrdnjama sagovornika „Politike”, među kojima su, osim dobrih poznavalaca američke politike, i sami učesnici dejtonskih pregovora, ključna prethodnica Dejtona bila je promena politike u Beogradu i odlučnost Slobodana Miloševića da do mirovnog dogovora dođe, makar i na štetu Srba u Krajini, pa delom i u Republici Srpskoj. Ali, i ništa manje važnog prihvatanja realnosti od strane američkih pregovarača – da Republika Srpska mora da postoji i da dobije međunarodnu verifikaciju.

U svemu što je Dejtonu prethodilo postoje i dezinformacije, pa se u Americi najčešće veruje kako je preduslov za pregovarački proces bila iznenadna promena u vojnom odnosu snaga na terenu na štetu Srba. Do toga je došlo uglavnom zbog hrvatske vojske i toga što je Armija BiH mogla da se pripremi i naoruža, što u SAD tumače kao zasluge vlastite politike, budući da su, osim direktnog bombardovanja, u BiH slali i naoružanje preko Turske i tuzlanskog aerodroma.

„Neki su uvereni kako je do mirovnog sporazuma došlo jer su Srbi vojno poraženi, što je mitologija, koliko i to da je bombardovanje dovelo Srbe za pregovarački sto. Dobro se zna da je rukovodstvo Republike Srpske sporazumom ovlastilo Slobodana Miloševića da pregovara u njihovo ime, što se desilo pre samog bombardovanja. U narativu koji vlada u Americi, to se desilo tek kasnije pa, po toj logici, sporazuma ne bi ni bilo bez bombardovanja”, kaže Obrad Kesić, analitičar dobro upućen u američku politiku. Uvod u istorijski dogovor u bazi „Rajt Paterson” bio je i zaokret Vašingtona, gde je posle tri godine ignorisanja napokon shvaćeno da se moraju uvažiti interesi Srba, koji su pokazali volju za vlastitu republiku i da se samo prihvatanjem realnosti na terenu može okončati rat.

„Put do sporazuma vodio je preko priznavanja Republike Srpske. To se i desilo. Američki diplomata Ričard Holbruk u Švajcarskoj je napokon prelomio da Srpska treba da postoji i da takav dogovor treba da se postigne s Alijom Izetbegovićem”, ističe Kesić. U Srpskoj postoji uverenje da je Milošević u to vreme po svaku cenu želeo da dođe do sporazuma, o čemu svedoči i uvođenje sankcija Republici Srpskoj, što je ometalo pripreme za odbranu same Srpske u trenucima kad se znalo da se pripremaju žestoke ofanzive.

Nakon što su ofanzive krenule – bez odgovora Srbije, potvrdilo se uverenje da Srbija nije spremna za rat i da u Beogradu po svaku cenu žele da se postigne sporazum, što je Holbruku omogućilo da u vojnu bazu dovede Miloševića, Izetbegovića i Tuđmana. Učesnici procesa sećaju se da je pre dolaska u Dejton postojao daleko povoljniji dogovor po RS, što, kako kažu, ruši mit o Miloševićevom velikom uspehu.

Momčilo Krajišnik, vođa tadašnje delegacije Srpske, već je ispričao da delegacija RS nije učestvovala na tajnim sastancima u Dejtonu, a da je Milošević oštetio Srpsku za Sarajevo, izlaz na more i Brčko. „Dok smo šetali parkom u Dejtonu sreo nas je Holbruk i rekao da treba videti kako da se reši Sarajevo. Bio je veliki pritisak, mi smo rekli da pristajemo da bude distrikt, a on je rekao: ’Hvala bogu, rešili smo sve’. A onda je, tajnom diplomatijom, sve razrušeno”, ispričao je o tim pregovorima Krajišnik.

Srpska jeste priznata u Dejtonu a, prema ranijem dogovoru, osim Sarajeva u šest opština (po dve za svaki narod) i koridora kroz Posavinu, za Srpsku je bio predviđen i izlazak na more. Izetbegović se iznenada predomislio, Tuđman je povukao potpis, a pregovori su ponovo otvoreni. Holbruk se onda poslužio blefom – kako je i priznao u svojoj knjizi – naredivši da se spakuju koferi.

„Milošević se uplašio, pa pristao na otvaranje novih pregovora i na to da Sarajevo većinski pripadne Bošnjacima. To obara mit da je Milošević bio dobar pregovarač koji je u svemu uspeo. Imao je sreće da je Amerikancima bilo stalo da postignu sporazum pa su bili spremni na ustupke Srpskoj”, svedoče učesnici pregovora. Profesor Vladimir Lukić, jedan od članova tima u Dejtonu, pak, smatra da bi Miloševiću i Srbiji u Banjaluci trebalo podići spomenik, ocenjujući da Milošević nije kriv za dejtonske mape i gubljenje nekih važnih teritorija.

Konferencija slična dejtonskoj u današnje vreme za mnoge je nemoguća misija. Osim što Amerika za to nema volju, Vašington više nema ni toliku mogućnost za nametanje rešenja. Momenat koji se desio pre 20. godina odigran je, po mnogima, u veoma specifičnim okolnostima, koje se teško mogu ponoviti.

Evropa, kao i Amerika, koja u tom trenutku bila na vrhuncu, upravljajući celim međunarodnim poretkom, više nema snagu kao devedesetih godina, dok Rusija ima veću moć nego tada i dobre odnose s Banjalukom. Osim moći, Rusija pokazuje i političku volju da bude pitana za stvari u regijama koje smatra svojim interesnim zonama u spoljnoj politici.

Ipak, svi su složni da bez Amerike Dejtonski sporazum ne bi mogao da se postigne, što se, između ostalog, vidi i po propastima mnogih ranijih planova, od Kutiljerovog, preko Vens-Ovenovog i drugih. Mnogi zaključuju da su ključnu ulogu kroz celi rat u BiH imali Amerikanci, koji nisu podržavali ranije mirovne pregovore, misleći da se njima kažnjavaju Bošnjaci, da bi na kraju došli do sporazuma koji je za Srbe bio povoljniji od prethodnih.

Komеntari0
f1c57
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja