četvrtak, 26.11.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
četvrtak, 26.11.2015. u 10:05 Ana Tasić
POZORIŠNA KRITIKA

Revolucija društvenih odnosa

„Ana Edeš”, prema romanu Deže Kostolanjija, adaptacija Kata Đarmati, režija Jožef Cajlik, Narodno pozorište Subotica, drama na mađarskom jeziku
Из представе „Ана Едеш” (Фото: Ковач Атила)

Predstava „Ana Edeš“ je nastala prema kratkom romanu (1926) mađarskog književnika iz Subotice Dežea Kostolanjija u dramaturškoj obradi Kate Đarmati, a u režiji Jožefa Cajlika. Pored primarne analize odnosa između gospodara i sluga, dramatizacija otvara problematiku nacionalnih i religioznih osobenosti i razlika, između Mađara, Slovaka, Nemaca, zatim katoličanstva i reformacije, ali i teme greha i oprosta, kao i muško-ženskih relacija. Radnja predstave se dešava kada i radnja romana, u drugoj deceniji dvadesetog veka, u okolnostima višestruko turbulentnih društvenih promena u Mađarskoj, nakon rastakanja Austrougarske i pada vlade Bele Kuna, kada je buržoazija povratila svoje beneficije, uključujući izrabljivanje siromašnih.

Režija Jožefa Cajlika je odgovarajući odraz Kostolanjijevog književnog stila, fino zamešanog apsurda, poezije, metaforike, fantazmagorije i groteske, spoj koji u predstavi ima i trunke čehovljevske atmosfere, melanholičnog vapaja za životom koji neprestano izmiče. Publika sedi na tribinama postavljenim na sceni, gde glumci nastupaju, blizu nas, što pojačava intimnost igre i snagu doživljaja psihološki delikatne igre. Scenografija je maštovita i začudna, u skladu sa blagim apsurdom i nadrealizmom, stilizacijom radnje i likova. Centralni prostor zauzima glomazni multifunkcionalni ormar. U zavisnosti od toka radnje on ima različite uloge, vrata, kreveta, skladišta, iz njega likovi izlaze, u njemu spavaju (scenograf i kostimograf Erika Gaduš).

Glumci su uglavnom sve vreme prisutni na sceni. Kada ne nastupaju u prvom planu, oni sede sa strane, na kantama, čak povremeno piju vodu, jedu, šminkaju se. To je izazovno rešenje, koje sa jedne strane naglašava elemente stilizacije i ukidanja realizma, dok sa druge uspostavlja značenje aktera kao svedoka događaja, nemih posmatrača eruptivnih društvenih promena, krvavih posledica raslojenosti i grubih nepravdi prema siromašnima. U igru su uvedeni i sastojci muzičkog pozorišta, često horske molitve koje ojačavaju spiritualna i ritualna značenja radnje, dok instrumentalna muzička pratnja pojačava snagu drame (muzika Robert Lakatoš).

Glumci su stilski saglasno izvajali likove, snoliko, pomalo odsutno, bestelesno. Zanimljivo je to što oni igraju i naratore i likove, a na dramaturškom planu se, u vezi sa time, mešaju epsko i dramsko, pripovedanje i podražavanje. To u nekim scenama ima brehtovski kritički smisao, kada glumci diskretno prelaze iz uloge lika u naratora koji pripoveda sudbinu tog lika, što je naročito važno kada su u pitanju posebno napete, emotivne scene (na primer, kada se govori o gubitku devojčice gospođe Vizi).

Gospođa Vizi Natalije Vicei je bleda i udaljena, kao avet, često deluje snuždeno, poraženo, ali je istovremeno stroga i autoritativna, u odnosu sa Anom. Anu Edeš igra glumica Hermina G. Erdelji markantno i ekspresivno, krajnje svedenim sredstvima, tiha je i preskromna, najveći deo vremena je statična do umrtvljenosti, kao zbunjena, uplašena životinja. Ukućani je često i tretiraju kao predmet ili životinju, što podseća na Bihnerov dramski prikaz Vojceka. Gospodin Vizi (Arpad Černik) je površan tip sa krupnim političkim ambicijama, a njihov sin (Zoltan Mezei) dostojan je naslednik buržoaske dekadencije, pohotan i razmetljiv, posebno u društvu sa Elekešom, takođe arogantnim kicošem (Ervin Palfi).

U naglašeno dramatičnim, raspletnim scenama, glumci govore u mikrofon, što dovodi do zahlađenja, emotivnog distanciranja od burnih događaja, uspostavljanja racionalnog, problematizujućeg odnosa prema njima. Ovaj postupak je naročito važan na kraju predstave, kada se otkriva Anin „neopravdan“ zločin, koji zahteva dublje kritičko sagledavanje. Zbog te „neosnovanosti“ njenog postupka, to jest odsustva konkretnijeg uzročno-posledičnog objašnjenja, jača njegovo simboličko značenje, nameće se kao jedino relevantno. Sluškinja koja ubija svoje gospodare postaje snažan simbol pobune protiv nepravednog ustrojstva sveta, izraz razarajuće jake potrebe za revolucijom društvenih odnosa.

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

Komentari3
9d07d
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Marko
Muzicarima niko ne brani da pisu kritike. Samo, izgleda da ni oni sami ne znaju o cemu bi pisali. Jer, tokovi kojima se krece nasa muzicka scena (ovde prevashodno mislim na klasicno obrazovane muzicare) su sve samo ne zanimljivi.
Suboticanin Glumac
Muzicaru, nama u Subotici je vazno da Politika pise o nasem pozoristu i fantasticno je da Srbija cita sta se kod nas radi! Nije Beograd jedini grad kulture!!!
muzicar
Koga zanima drama na madjarskom za 300 gledalaca u Subotici? Zasto nema kritika o BEMUS-u, najvecem festivalu klasicne muzike u regionu? Dokle ce muzicari da budu sedma rupa na svirali?

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja