petak, 21.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 08:34

U Orahovcu oko 400 Srba bije bitku za opstanak

Vlada u Prištini daje novac kako bi sve stavili pod svoje: samo u aprilu i martu budzašto je 15 kuća dato Albancima
Autor: Biljana Radomirovićpetak, 27.11.2015. u 22:05
Здравко Антић и Немања Витошевић и Милица Шарић у призренској ношњи са друговима (Фото Б. Радомировић)

Orahovac – To zlokobno stratište nedužnih, te 1999. oplakalo je 20 Srba koji su stradali od albanske UČK, a samo u jednom danu familija Baljošević je izgubila pet muških članova. Sada, 16 godine kasnije, od nekada tri hiljade Srba, u gradu između planinskih vrhova Paštrika i Koritnika ima tek oko četiri stotine onih koji žive na vekovnom imanju i koji svoj život ne vide u tuđini.

Za njih je sve iza ovih 300 metara, koliko se Srba sabilo u četiri sokaka Gornje, srpske mahale – tuđ svet. Čak i onda, kad se zorom, prekonoć, na prodatoj, srpskoj kući zavijori albanska zastava.

– Od 1999. godine do danas prodato je sto srpskih kuća. Što tamo u gradu, što ovde, u srpskom delu. Samo u aprilu i martu ove godine budzašto je 15 dato Albancima. Vlada u Prištini daje novac, kako bi sve stavili pod svoje, a ovo, nekadašnje naselje koje se pominje još u povelji srpskog kralja i cara Stefana Dušana, stavili pod svoju tapiju. Nije lako, kad osvaneš, a na kući, na kojoj se vekovima vila srpska stoji albanska zastava – u hodu nam kazuje Marjan Šarić, doskora prvi čovek opštine Orahovac, koji sa suprugom i dvoje dece živi u tih trista metara, koliko je od rata preostalo Srbima.

Kuće se prodaju za 5.000 do 15.000 evra. Ceo Orahovac se pre neki dan sjatio tu na trgu i u porti Crkve Uspenja Presvete Bogorodice. Obradovali se, došla delegacija iz Beograda. Poodavno nikog nije bilo.

– Teško se, preteško živi. Kuće se prodaju. Strah se uvukao u preostale Srbe. Ne radimo, a pomoć koju šalje Srbija je tek da preživimo. Nećemo mi socijalnu pomoć. Mi hoćemo sami da zarađujemo, da privređujemo – setno govori Ljubiša Šarić, mladić koji ima fakultetsku diplomu, a posla nema.

U Orahovcu, enklavi bez žica, sokacima šetaju albanski policajci. Od rata Srbi se sahranjuju na crkvenom groblju, jer je groblje u albanskom delu ostalo zapušteno i oskrnavljeno.

Kuće se prodaju za 5.000 do 15.000 evra

Nadomak imaginarne linije sa albanskim delom grada, zatičemo uplakanu sedamdesetogodišnju Radmilu Ulanović. – Sin mi se potuca po tuđim kućama sa petoro dece. Da mi je da se on udomi. Ja, sa mužem bolesnim, evo, tu sam – pokazuje na kamenu, raspuklu kuću dok joj prilaze i teše je Marijela Celić (53) i Ljubica Ilić (54), koje uglas rekoše da nikud iz Orahovca nisu išle.

Srećemo Novicu Radića, koji je napunio 60. godinu, i koji nam ko nekad, kazuje da su mu „geleri još u glavu”. – Pričao sam ti, tad kad sam ja ranjen, poginuo je Zoran Vukićević – teškim glasom, dok mu suza iskri, kao za sebe, govori Novica, nekadašnji radnik „18. novembra”.

Obretosmo se u Vinariji „Antić”, čiji je vlasnik nekadašnji glavni tehnolog u PKB „Orvin”, u kojoj je ove godine prerađeno oko 35.000 belog, crvenog i roze vina. Nadaleko poznata vinarija sve teže posluje.

– Kako je potpisan Briselski sporazum, ne možemo robu da plasiramo u Srbiju. Muče nas dažbine, papiri. Ovdašnji narod je vredan, hoće da radi, da živi od svoje zarade, ali se ne može. Molimo Beograd da nešto uradi. Samo jedan papir i rešili bismo se muka – otresito govori tridesetsedmogodišnji Nemanja Vitošević, čija se dvospratna porodična kuća nalazi na samom ulazu u Orahovac. Na pitanje da li planira da ode iz rodnog grada, odsečno odgovara: – Nema tih para. Ako ja odem, ode ceo srpski Orahovac!

U osnovnoj školi i gimnaziji, ali i u vrtiću ima oko 50. dece. Mnogi roditelji, u strahu, decu upisuju u škole u Kosovskoj Mitrovici. Odjednom graja. Piskavim glasom, hoće da ih slikamo Uroš Grković (8), Milutin Zečević (9), Nemanja (10) i Filip Šarić, koji je godinu dana stariji, Luka Stojković, Marija Stanković, Valentin Matić... U prizrenskoj nošnji, ko velika, Milica Šarić. Tiskaju se, pitaju kako do novina da dođu. A, ovde beogradske novine ne dolaze. Televizijski program je uglavnom, na albanskom, signal mobilne telefonije „nikakav”.


Komentari3
98498
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

rada
Вратити Косовско Метохијски проблем у окриљу УН ...применити резолуцију 1244 и прекинути све преговоре са Бриселом....овако народ непрестано страда.
Klaudija
Samo dobrim i kvalitetnim obrazovanjem dece, posebno one sa Kosova, mozemo nesto trajno postici. Jedino je to trajno ulaganje za buducnost.
Boki
Кад ћемо стварно помоћи овим људима? Да живе и раде на Косову, да се не боје и не учлањују по више стотина и хиљада одједном у поједине странке!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja