petak, 21.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:56
TITO, ČLAN 133 I SLOBODA GOVORA U BIVŠOJ DRŽAVI

Disidenti svih naroda, ujedinite se

Kako su za vreme komunizma intelektualci iz Beograda branili disidente poput Vladimira Šeksa ili Alije Izetbegovića
Autor: Slobodan Kljakićponedeljak, 30.11.2015. u 09:05
(Шпиро Радуловић)

Posle smrti Josipa Broza Tita 4. maja 1980. zbivanja u Jugoslaviji, time i u Srbiji, dobila su danas teško pojmljivo ubrzanje. Počeo je da se širi i produbljuje kovitlac u kome je vlast pronalazila sve veći broj neprijatelja sistema. Pošto je sistem zasigurno počeo da puca po svim šavovima, s raznih strana su kuljali kritički glasovi javnosti, a vlast se ponašala kao grogirani bokser, koji udara kako može i koga stigne.

Zabrana knjiga, časopisa, novina, pozorišnih predstava i filmova, sve širi spiskovi nepodobnih, montirane optužnice, traženje spasa u zloglasnom članu 133. koji je definisao „verbalni delikt”, bili su deo svakodnevice tokom osamdesetih godina 20. veka, a najsnažniji glas otpora dolazio je iz Beograda.

Kritička javnost, država, partija i policija slagali su se u jednom – po nepodeljenom mišljenju, centar širenja prostora slobode u to vreme, nekoliko godina bio je Studentski kulturni centar. Na programe SKC-a hrlile su hiljade mladih i svih onih koji su pružali otpor političko-policijskom duhu tog olovnog vremena, kome se snažno odupirao i Dom omladine Beograda.

Napetost između kritičke javnosti i vlasti bila je sve izraženija, a vlast je dolila ulje na vatru sudskim progonom i osudom na zatvor Gojka Đoga zbog zbirke pesama „Vunena vremena”. Zato je 19. maja 1982. formiran Odbor za zaštitu umetničke slobode pri Udruženju književnika Srbije. Članovi odbora bili su Desanka Maksimović, Stevan Raičković, Predrag Palavestra, Borislav Mihajlović, Milovan Danojlić, Biljana Jovanović i Raša Livada.

U prve dve godine rada pomenuti Odbor je digao glas protiv progona i zatvorske osude Đoga, zabrane knjige Dragana Antića „Slučaj Đogo – dokumenti”, zabrane pozorišne predstave „Golubnjača” u Novom Sadu, gašenja emisije „Beograde, dobro jutro” Dušana Radovića na programu Studija B, zabrane zbirke pesama Ljubomira Simovića „Istočnice”, presude na sedam meseci zatvora za dubrovačkog pesnika Milana Milišića, ukidanja izdavačke organizacije „Zapis”, onemogućavanja normalnog izlaženja lista „Književne novine”, zabrane knjige Nebojše Popova „Društveni sukobi – izazov sociologiji”, zabrane predstave „Politika kao sudbina”, nezakonitog zadržavanja i carinjenja Borislava Pekića u Beogradu i zabrane komada Aleksandra Popovića „Mrešćenje šarana” u Pirotu.

Navođenje svih sličnih slučajeva oduzelo bi veliki prostor, pa zato navodimo jedino još zabranu knjige Živojina Pavlovića, njegovih dnevničkih zapisa iz 1968. godine, „Ispljuvak pun krvi”.

Kada je u Studentskom kulturnom centru u decembru 1983. buknuo veliki požar, zbog koga su svi programi nadugo bili obustavljeni, taj događaj, koji je do danas ostao nerazjašnjen, okarakterisan je u štampi kao „jugoslovenski Rajhstag”.

Nekoliko meseci kasnije, 24. aprila 1984. godine, uhapšeno je 28 učesnika rasprave na policijski nadziranom tadašnjem Slobodnom univerzitetu. Milovan Đilas držao je uvodno slovo.

Sudskom progonu zbog „kontrarevolucionarnog delovanja” izloženi su Vladimir Mijanović, Miodrag Milić, Pavluško Imširović, Milan Nikolić, Dragomir Olujić i Gordan Jovanović. Na zatvorske kazne osuđeni su Milić, Nikolić i Olujić.

Posle nekoliko meseci, na osmogodišnju zatvorsku kaznu osuđen je Vojislav Šešelj, u procesu montiranom na osnovu jednog njegovog neobjavljenog teksta.

Kod takvog, ovde tek skiciranog stanja stvari, osnovan je 10. novembra 1984, na inicijativu Dobrice Ćosića, Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja. Osnivački akt potpisali su Dimitrije Bogdanović, Matija Bećković, Ivan Janković, Neca Jovanov, Mihailo Marković, Andrija Gams, Nikola Milošević, Borislav Mihajlović, Dragoslav Mihailović, Tanasije Mladenović, Gojko Nikoliš, Predrag Palavestra, Mića Popović, Radovan Samardžić, Dragoslav Srejović, Mladen Srbinović, Ljubomir Tadić, Dobrica Ćosić i Kosta Čavoški.

Zamišljen u jugoslovenskom formatu, Odbor je ipak okupio samo intelektualce iz Beograda, mada su se njegove akcije za odbranu slobode misli i izražavanja, uz veliki odjek, ticale celog državnog prostora. Posebno snažan pritisak na vlast ostvarivan je preko peticija, oko kojih su se često solidarno okupljale stotine vodećih intelektualaca.

Jednom od tih peticija traženo je oslobađanje Alije Izetbegovića, osuđenog na zatvorsku kaznu zbog „Islamske deklaracije”, kao što je traženo da se u Hrvatskoj ne proganja Vladimir Šeks, koji se skrivao u Beogradu.

U širenju peticija od posebnog značaja bila je uloga večitog pobunjenika protiv bilo kakvog oblika totalitarizma i sputavanja ljudske slobode Ilije Moljkovića, pisca zabranjivanih knjiga i stalne mušterije političke policije. Moljkovićeva energija bila je nepresušna a njegovi uvidi u zdravstveni karton društva i politike filigranski dokumentovani.

U svom permanentnom pobunjeništvu Moljković je odaslao i na stotine (hiljade?) tekstova silnim redakcijama, uz pouzdano saznanje da oni neće biti objavljeni. U jednom od njih, ipak pročitanom na tribini „Represija i stvaralaštvo”, održanoj 7. aprila 1986. u Udruženju književnika Srbije, iscrtao je obrise onog vremena iz jednog do danas zanemarivanog ugla:

„Jugoslovenski politički vlastodršci postali su nedodirljivi, naprosto su oguglali na sve vrste prigovora, primedbi, kritika, pitanja o odgovornosti. Na sve, osim na jednu: na moralnu kritiku, moralno problematizovanje njihovih postupaka, kako aktuelnih, tako i ranijih – dok su se domagali vlasti... Moralni momenat je, dakle, onaj koji faktički tabuira teme, a politički je tu represijski nametnut (kao kakav, tobože, ’državni razlog’), da bi se što duže prikrivala, zataškavala upravo moralna neispravnost samog postupanja u takvim situacijama.

Eto, u tom kontekstu promišljano, domaće stvaralaštvo bivalo je, jeste i bivaće izloženo represiji ukoliko se ma na koji način (tematski, žanrovski, itd) ’upušta’ u raskriljavanje ma kojih moralističkih obeležja ideologije, politike, vlasti, vlastodržaštva uopšte. A u poslednjih pak petnaest-dvadeset godina, negde od kraja šezdesetih, u raznim oblastima stvaralaštva kod nas obnavlja se jedna moralistička intonacija, najpre spontano, potom ponešto prigušeno, da bi u drugoj polovini sedamdesetih prosto počela da zaplavljuje, u najraznovrsnijim formama.”

„Moralistička intonacija” na kojoj insistira Moljković značila je za vlast suočenje sa sopstvenim likom u ogledalu nemoralnosti. U tome je sadržan jedan od najvažnijih razloga zbog kojih su glasovi kritičke inteligencije (neki vole da ih definišu kao glasove disidentstva), pogotovo iz Beograda, tako snažno odjekivali širom Jugoslavije i vlast činili više nego nervoznom, spremnom na primenu različitih mera represije, sve do onih najbrutalnijih, kako bi rečeno ogledalo u kome se vidi njena nemoralnost razbila.

Zahvaljujući „moralističkoj intonaciji”, uopšte je i bilo moguće okupljanje ličnosti različitih intelektualnih, političkih i ideoloških opredeljenja oko ideja odbrane slobode i ljudskih prava kojima vlast natura okove, a nosioce kritike hoće da disciplinuje po svaku cenu.


Komentari4
fd5c1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Lajavi
Čemu danas služi sva ta halabuka oko verbalnog delikta i "zloglasnog člana 133"? Pa današnji "demokratski" Krivični zakonik sadrži mnogo više odredbi kojima se diskriminiše sloboda govora i mišljenja. Verbbalni delikt se vratio na velika vrata, istina sa novim imenom, kao govor mržnje i slične jezičke bravure, ali nepromenjene suštine, a to je nametanje svog interesa i svoje istine kao jedine legitimne i, što je još gore, jedine legalne.
ProPolitikin Hrvat
Nisam simpatizer komunista i komunizama, naprotiv, ali je zaista smijesno u danasnjem vremenu poslije Iraka, Libije, Ukrajine, Sirije tvrditi da su komunisti posljedica gradjanskog rata na prostoru exYU.
Dragomir Olujić Oluja
Dobar tekst Slobodana Kljakića, al' gde su tu disidenti (sem Milovana Đilasa, Ilije Moljkovića i „šestorice“, jer Đogo, Ćosić, Drašković, Šešelj i gotovo svi navedeni nisu to), pogotovo pre Titove smrti?! Znam da Cobi to zna (moj je drug), posle Titove smrti nema („novih“) disidenata, samo „prestrojavanja“ i „presvlačenja“... I, pored Beograda, ravnopravni „centri“ (ne samo) intelektualnog otpora (titoizmu dok je Tito bio živ) bili su u Zagrebu i Ljubljani. Za apstrakcije, moralisanje, kukumavčenje, malograđanštinu... u drugim tekstovima, odgovor je kod Dantona: „Nema slobode za neprijatelje slobode!“
sibirski slavuj
To je bio kraj diktatorske komunisticke Jugoslavije i pocetak demokratskih promena. Nazalost propali komunisti nisu shvatili vreme i prostor takvih promena i poceli su da lupaju glavom o zid sto je imalo za posledicu pocetak gradjanskog rata. Raspad je pokusao da se spreci stvaranjem par novih drzava koje su jedna za drugom nestale iz cega je proizasla demokratska i slobodna Srbija.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Tema nedelje /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja