Kako je moguća konstrukcija „ničim neizazvana rezolucija SB UN o Srebrenici”, valjda treba ničim izazvana, kažu neki novinari u našoj redakciji. „To je problem sa duplom negacijom u srpskom jeziku“, kažem im. Potom zovu telefonom profesora Ivana Klajna da provere da li sam im dobro rekao. Kažu da ih proganjaju čitaoci „za tu nepravilnost i nepismenost“, zivkaju telefonom i kritikuju. Mole me da o tome napišem tekst i to što tvrdim objasnim i njima i nepoverljivim čitaocima, jer takva konstrukcija nije logična. I evo, pišem i obrazlažem.  A da li je logična ili nije, prosudite sami. Reč je o jeziku, nije o matematici niti filozofiji.

Nažalost, u našim medijima, i štampanim i elektronskim, mnogo je zapanjujućih grešaka sa kojima gramatičari ne žele da se mire. Devedesetih godina prošlog veka svi su pisali i govorili o „ničim izazvanim sankcijama“ umesto neizazvanim„“.

Tako je i sa „nikad asfaltiranom ulicom“ umesto „neasfaltiranom“, „nikad objavljeno u novini“ umesto „neobjavljeno“ – i ne „u novini“ nego „u novinama“. Retki su poslenici javne reči koji znaju da je imenica novine uvek u množini.

I rubrika čitulje u svim našim novinama redovno ima konstrukciju „nikad prežaljeni/a“ umesto „nikad neprežaljen/a“, jer tako govori i piše onaj koji oglašava smrt svoga bližnjeg.

Cenjeni kolega Klajn odavno je zapisao u svom „Rečniku jezičkih nedoumica“ da „nikad neprežaljen“ i slični spojevi sadrže odrečni izraz ispred glagolskog prideva koji je i sam negiran.

Problem je što taj podsetnik i oni koji ga imaju očigledno ne koriste.

Zato mi lektori sve više ličimo na Rosinante, a sve manje na Don Kihota zalažući se za gramatičke pravilnosti i negovanje srpskog književnog jezika u govornoj i pisanoj kulturi. U našem jeziku, za razliku od engleskog ili latinskog, važi načelo dvostruke negacije: reči kao nikad, ništa, nigde, nikako zahtevaju još i negaciju ne. U izrazima „ništa se nije dogodilo“, „nikad nemaš vremena“ i sličnim uvek su dve negacije i one se u jeziku ne potiru kao u matematici.

Glagolski pridev može biti i u službi atributa i deo skupa ili sintagme. Takve primere nalazimo kod naših najboljih pisaca. U pesmi Na planini Desanka Maksimović kaže: Ukaži mi se, nikad neviđena, / Ponornico vodo...

Ivo Andrić u pripoveci Mara Milosnica ima rečenicu: Ali u prikrivanoj i ničim neizrečenoj uzajamnosti... Jovan Popović u pesmi Troje iz Prenja: I, zamisli, biće proleće, čisto, pravo, ničim nepomućeno proleće.

Dobrica Cesarić u pesmi Pogled kaže: Ili je san, duboko snivan, / Nikad neostvaren, al’ divan.

Mihailo Lalić u pripoveci Pred potjerom piše: Oko ponoći stigoše i izabraše osrednje, ničim neupadljivo mjesto u čestaru... Da više ne nabrajamo, tako je kod mnogih naših pisaca.

Dvostruka negacija kod trpnog glagolskog prideva u nepredikatskoj službi opravdana je i gramatički potrebna kao i u svakom drugom glagolskom obliku. To nam potvrđuje i Normativna gramatika Ivana Klajna i Predraga Pipera, gde na strani 157, Napomena 4, autori upozoravaju na istu grešku.

Kada rečenicu svodimo na imenicu sa dodacima (takozvana nominalizacija) otpada samo glagol u ličnom obliku, ostali delovi rečenice, pa i negacije, moraju ostati. Od „autoput je dovršen“ nominalizacija glasi „dovršeni autoput“, od „autoput nije dovršen“ nominalizacija glasi „nedovršeni autoput“. Negacija ne tu je bila spojena s glagolom (ne + je), a kad je on otpao ne se priključilo preostalom glagolu: ne + dovršeni = nedovršeni.

Isto će biti i kada u rečenici imamo prilog: „autoput od Beograda do makedonske granice nikad nije završen“ daje „nikad nedovršeni autoput od Beograda do makedonske granice“. Na isti način za britansku rezoluciju moramo reći da je „ničim neizazvana“.

„Ničim izazvana rezolucija“ bila bi nominacija od „rezolucija je ničim izazvana“, a takva rečenica u srpskom ipak nije moguća.